Gaudi U Посланици Галатима Светог апостола Павла читамо: „Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10). На другом месту пак читамо: „Онима који су без закона, постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 21-22). Зар овде апостол не противречи сам себи? Како, с једне стране, пише да не жели да угађа људима, с друге пак свима хоће да буде све? Зар „свима бити све“ не значи трудити се да свима (људима) угодиш?

Два поменута места налазе се у две различите Посланице Светог апостола, наиме прво у Посланици Галатима, друго у Посланици 1. Коринћанима. Обе Посланице написане су у релативно приближном периоду апостолове мисионарске делатности, али су тон и тематика у њима знатно различити. Обе заједнице основао је сам апостол: заједницу у Коринту на другом мисионарском путовању, а заједнице у Галатији, у зависности која област се подразумева под Галатијом (римска провинција Галатија или северна Галатија), на првом, односно трећем мисионарском путовању. Поводи за писано обраћање заједницама су донекле различити: Коринћанима апостол пише због извесних подела унутар заједнице и ради појашњења усмених поука датих приликом његовог боравка у заједници, док Галатима пише из сасвим другог разлога, наиме због недоумица које су у црквене заједнице унели јудеохришћански мисионари који су тамошње хришћане из незнабоштва позивали на поштовање јудејског Закона. Имајући у виду ове околности, може се констатовати да су поменута два исказа о угађању, односно неслужењу људима, изречена у различитим историјским и литерарним контекстима. Ситуација у Галатији је унутарцрквени спор, док су излагања у 1. Коринћанима везана за мисионарску праксу.

Свима све у 1. Кор. 9, 22

Читаво поглавље 9 у 1. Послани­ци Коринћанима је апологетског карактера. Оно се од самог почетка састоји од низа питања које апостол упућује Коринћанима, а која се односе на његову апостолску службу. У основи ових питања чини се да се налази замерка апостолу и његовим сарадницима да Еванђеље проповедају због материјалне користи (9, 11-18). Износећи најпре природан след ствари, тј. да он не види никакав проблем у томе да за свој духовни рад добије материјалну подршку Коринћана (9, 11. 13-14), констатује да он управо није тако чинио, да се није користио овим правом и да није желео да његов мисионарски рад буде посматран кроз призму материјалног добитка, напротив: „јер би ми боље било умрети него да ко уништи моју похвалу“ (9, 15). Међутим, за своју проповед Еванђеља он не очекује похвалу од Коринћана, пошто он Еванђеље мора да проповеда, то је његова потреба, било да то чини вољно или невољно (9, 17). У сваком случају, он то чини не само бесплатно у смислу материјалног добитка, већ одричући се и себе самог: „Јер будући слободан од свих, свима себе учиних робом, да их што више придобијем“ (9, 19). Он је постао Јудејцима као Јудејац, незнабошцима незнабожац, „свима све, да како год неке спасем“(9, 20-22). Важно је приметити да апостол незнабошцима бива као онај који је без за­кона, као они дакле, „премда нисам Богу без закона, него сам у за­кону Христовом“. „Закон Христов“ се испуњава пак овако: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6, 2). „Закон Христов“ је, дакле, делатна љубав према другим људима у свој својој конкретности свакодневног живота. То је и сам апостол показао нешто раније говорећи о „јакима“ и „слабима“ у вери (гл. 8), констатујући да бити хришћанин значи бити спреман на следећи парадокс: одрећи се своје „јачине“ зарад „слабог“ је показатељ да је неко јак у вери. „Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса довека, да не саблазним брата својега“ (1. Кор. 8, 13; уп. Рим. 15, 1). Све ово апостол чини за Еванђеље, „да будем његов заједничар“ (9, 23). Заједничарити у Еванђељу дакле значи, по апостолу Павлу, принети себе другима у самоодрицању, не тражити своје, већ „оно што је Христа Исуса“ (уп. Фил. 2, 21). На тај начин се постаје следбеник на крсту пострадалог Исуса Христа. Кроз „свима све“ апостол Павле описује своје мисионарске мотиве, своје искуство и свој став: припадност једној култури – обрезању или необрезању – не сме бити у првом плану, она се мора повући у корист Еванђеља. Бити хришћанин, апостол значи првенствено бити сведок и проповедник Речи Божије намењене свима без разлике. У речима „свима све“ апостол Павле сабира своје мисионарско искуство односа са људима којима је проповедао. Овај његов став није било лако спроводити у праксу. Вера га је одржавала да не посустане (9, 26), док је подвиг у коме је живео потицао из свести о крхкости свих људских, па и његових ставова: „Него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен“ (9, 27).

Пракса

У патристичким тумачењима су овде изложени ставови апостола Павла довођени у везу са описима његове мисионарске делатности у Делима апостолским. На основу појединих прича из Дап. може се видети како је апостол поступао у одређеним ситуацијама. Наиме у Дап. 16, 3 се наводи да је апостол Павле пристао да Тимотеј, његов будући пратилац на мисионарским путовањима, буде обрезан: „Овога је Павле хтео да поведе са собом на пут; и узе га и обреза због Јудејаца који су били у оним местима, јер су сви знали да му је отац био Јелин.“ Сам акт обрезања одрасле особе која жели да постане хришћанин је за апостола Павла био недопустив (уп. нпр. Гал. 5, 2. 11-12). Међутим, „због Јудејаца“ апостол допушта да Тимотеј буде обрезан, пошто је сматрао да ће на тај начин смирити духове и унапредити своје мисионарско дело. Радило се о процени заснованој на још једном теолошком промишљању апосто­ла: „Јер у Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, не­го вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6). У личности Тимотеја је пак добио највернијег сарадника за будућност. Апостол је био спреман и на друге „компромисе“ са Јудејцима на оним пољима где је сматрао да Еванђељу које проповеда не мо­же бити нанета штета. Тако нпр. назаренски завет који полаже: „А Павле оста још подоста дана, па се опрости са браћом и отплови у Сирију и са њима Пискила и Акила: а остриже главу у Кенхреји, јер беше дао завет“ (Дап. 18, 18). Такође и у Дап. 21, 23-26 се извештава о то­ме да апостол узима на себе завет очишћења у храму, заједно са још четворицом Јудејаца, „и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити да­ни очишћења да би се принела жртва за свакога од њих“ (Дап. 21, 26). С друге пак стране, по сведочанству самог апостола Павла, он је умео јасно да се дистанцира од сличних захтева: „Али ни Тит, који је био са мном, и који је био Јелин, није био приморан да се обреже, и то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе“ (Гал. 2, 3-4). Павле је иначе био оптужен да уводи Јелине у храм и тако погани свето место (Дап. 21,28), мада се из Лукиног коментара може закључити да то није био случај: „Јер су видели са њим у граду Трофима из Ефеса и мислили су да га је Павле увео у храм“ (Дап. 21,28). Павле је, дакле, деловао у скла­ду са одговорном проценом ситуације. За њега су и слобода и ропство добијали свој смисао из заједничарења у Еванђељу Христовом. Стога је био спреман да себе пороби, али и да се бори за своју слободу (уп. 1. Кор. 9, 19; Гал. 2, 4; 5, 1). Могао је свима бити све, али исто тако је могао да се супротстави онима који су, по њему, угрожавали суштину Еванђеља које проповеда.

Ситуативност и одговорност

Из свега наведеног може се закључити да апостол Павле ни у једном, ни у другом случају не изно­си нека општа начела или пароле, већ описује свој став у одређеној ситуацији. „Људи“ којима је био све, односно „људи“ којима неће да служи, су конкретни људи са којима се сусретао и односио. Једнима је могао бити „све“, пошто је сматрао да у проповеди Еванђеља „култура“ – обрезање и необрезање – не сме бити препрека, док је другима одбијао да се покори, пошто су њихови захтеви нарушавали слободу хришћана од условљавања јудејском Тором. Свети Павле био је мисионар и теолог који је своје ставове и односе градио наспрам конкретних датости, тако што је му је првенствено било стало до човека у Христу (уп. Рим. 8, 37-39), али је и препознавао моменте када се урушава аутентично Еванђеље о крсту и васкрсењу Господа Исуса Христа. Стога се у апостоловим речима „свима сам био све“ не очитава опортунизам и безусловна адаптација људским потребама, већ да он то чини „Еванђеља ради“. Оно што је важно приметити је да није порука Еванђеља та која се прилагођава, већ је проповедник/апостол онај који свој начин излагања пору­ке Еванђеља одговорно прилагођава одређеним контекстима.

Проф. др Предраг Драгутиновић

"Православље" бр 1187, фото
Advertisements