Gaudi Nаша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.

Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.

Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова „жалост која је по Богу“ је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

Свети Јован Касијан

фото
Advertisements