Крст је присутан у древној Кини, античком Египту, Кипру и Криту. Уз круг и квадрат, крст је темељни символ. Може се рећи да је претхришћанска симболика најава или макар наслућивање истине о историјском Христу.

Крст као претхришћански символ смрти и живота

 

Gaudi U савременом добу крст је свуда присутан символ, који се углавном повезује са хришћанском вером или, ређе, са неогностичким трагаоцима. Готово да је у савременом свету то знамење припадности, које се истиче са поносом или по инерцији. Није, међутим, увек било тако. У време појаве хришћанства, крст је подсећао на ужасну смрт коју ће доживети истински или облагани непријатељи Римског царства. Он је био символ срама, мучења и смрти. Символ судбине какву је искусио и сам Господ Исус Христос. Ни то, међутим, није почетак многообразне символике крста која у свом митолошко-културолошком богатству сеже до најархаичнијих дубина. На неки начин, премда хришћани крст не усвајају због богатства његовог претхришћанског значења, већ због значаја онога што се на крсту догодило, они не одбацују постојећу сим­волику већ јој дају специфично историјско-богословско значење. Управо зато, казивање о кр­сту треба да почне од тих архајских значења повезиваних са овим символом.

Крст као символ средишта

Крст је присутан у древној Ки­ни, античком Египту, Кипру и Криту. Уз круг и квадрат, крст је темељни символ. Уписивањем крста у круг, он га дели на четири дела, а уколико му се повежу крајње тачке настаје четвороугао. Ова једноставна запажања су основа развијене богате сим­волике која је прерасла у универзални језик. Крст символизује планету која се шири ка четири ветра земаљска, како се говори у Светом Писму. Он је, стога, космичка оса, васељенско (космич­ко) дрво, али и символ прелаза, непрестаног сабрања универзума и комуникације земља – небо, те су зато у древности храмови и олтари подизани на раскршћима. Крст није само центрипетално, већ и центрифугално средиште. Он је средиште из којег настаје ширење и зрачење, односно непромењиво средиште у којем се дуални системи спајају у јединствено. Он представља синтезу неба и земље, преплитање про­стора и времена, сусрет коначности и вечности.

Крст као антрополошки символ

У антрополошком смислу крст представља човека који раширеним рукама покушава да оствари свеобухватност постојања, али и који се уздиже и стваралачки усправља, те се узима као символ фигуре потпуно духовно узвишеног човека. Крст, дакле, представља оријентацију према различитим нивоима егзистенције. Просторна оријентација се повезује са осом исток-запад, тј. универзалношћу људског искуства. Уздизање људске егзистенције ка метафизичком свету приказано је осом север-југ (доле-горе).

Крст као соларно-светлосни символ прелаза

ankhКрст је и соларни символ и представља зрачење, исијавање божанског и зато га Св. Мартин назива символом средишта ватре ума и праначела. „Египатски крст“ символ је милиона година будућег живота, тј. вечности. У египатској иконографији повезује се са боговима, фараонима и посвећеницима у иницијације који, носећи тај крст, откривају вечност са оне стране препрека које још увек треба савладати. Ова форма крста, нарочито присутна у иконографији монотеистичког фараона Ехатона, данас се повезује са неогностичким трагаоцима за древним мудростима, али је она веома ра­но била прихваћен од коптских хришћана. Слична символика се препознаје у тзв. келтском крсту, који спаја символику крста као смрти и символику круга као вечног живота. У хришћанству ову символику преузима тзв. ирски крст.

433675851-celtic-cross-gravestone-cemetery-old

У афричкој уметности често се сусрећу крсни мотиви богатог символичког значења, понајпре космичког. Крст се разуме као целокупност свемира и раскршће пута живота и пута смрти, и повезује се са раскршћем „млечне стазе у чијем центру се суди душама умрлих“.

Крст као семантички символ

Крст је повезан и са семантичком символиком. Од египатског тау, преко праалфабетског символа који је у основи латиничног и грчког Т, крст је символ смрти и сухог дрвета. У критско-синајском сликовном писму крст је символ плодности и живота. Крст се добија када се повуче вертикална линија (линија живота), а затим се пресече хоризонталном линијом. У пре­секу те две линије је тачка, заустављено кретање, крај, смрт. Символика се, ипак, може читати и у другом правцу: из те тачке све извире на све четири стра­не, као што се у Светом Писму описују четири реке које истичу из Едемског врта на све четири стране Земље, дајући јој живот (Пост. 2, 10-14). Тако се смрт и живот повезују у дијалектичком јединству супротности. Усправна оса крста спаја Земљу, боравиште човека и небо, обитавалиште Бога. Као такав крст је символ просторне свеобухватности, споја супротности и целокупности света и зато се доводи у везу са васељенским или космичким дрветом (живота), које је познато из митологије латино и северно-америчких индијанаца, али и скандинавско-герман­ских предања у којима је познато стабло које сеже до средишта земље, али и дохвата небеса те стога означава спој подземља, неба и земље.

Оригиналност хришћанског разумевања Крста

Симболика крста у претхришћанском свету намеће питање оригиналности хришћанског разумевања Крста. Може се рећи да је претхришћанска симболика најава или макар наслућивање истине о историјском Христу. Уколико би, хипотетички, замислили сусрет приликом којег хришћанин древнохришћанског периода учествује у дијалогу са неким античким мислиоцем, и уколико би тема дијалога био Крст, вероватно би били сведоци тога да су се саговорници веома брзо сложили. Наиме, када би један антички мислилац истакао да је крст символ смрти, хришћанин би се без превише размишљања сложио са тим, имајући на уму крсну смрт Господњу. Са друге стране, уколико би антички мислилац истакао да је крст истовремено символ живота који истиче из његовог средишта, хришћанин би и ово прихватио дозивајући у сећање животодавни карактер Христове смрти. Специфичност и оригиналност хришћанске мисли, дакле, није била у употреби новог символизма повезаног са Крстом, већ у конкретизации постојеће символике и историзацији универзалног наслућивања.

Историзација крсне символике

У хришћанству је преузета античка симболика и иконографија крста као разумљиво средство комуникације, али је оно надограђено новим значењем којим је крст измештен из митологије у историју. Христос је историјска конкретизација митолошких наслућивања и остварење старозаветних пророштава. У Символу вере исповедамо да се предвечни Син Божији, Логос оваплотио и да је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен. Позивање на Пилата представља историјску одредницу која нас води од митолошког ка богословском разумевању Крста, као средишњег мотива Новог Завета и Христове поуке апосто­ла. Ученици су били скандализовани Христовом најавом страдања и смрти, али их је Он стално подсећао на свој у смрт као фокусној тачки ка којој ходи, тачки која је његов час (Јн. 2, 4; 7, 30; 8, 20; 12, 23; 13, 1; 17, 1).

Крст као путоказ

Крст је својеврсни путоказ. Еп. Калистос Вер овај израз (на енг. the milestonе) користи да означи откривења која нам говоре исти­ну о Богу и истину о човеку, а Крст управо то чини. Он открива две истине о човеку и једну о Богу. И више од тога, он представља не само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу.

Крсна истина о савршеном човеку

Крст открива истину о савр­шеном човеку – Христу који је оличење хуманости и доброте. Учитељ добра и доброчинитељ. Учитељ праведности и правед­ник. Учитељ истине спреман да жигоше лицемерје и грех, без обзира да ли га чине људи са „друштвене маргине“ или са врха друштвене лествице. Учитељ милосрђа који милостиво прихвата све који му долазе без обзира на прошлост. Христос је оличење врховних вредности хуманости и Ап. Павле га назива сликом (обличјем) Бога Невидљивог (Кол. 1, 15), алудирајући на опис стварања првосазданог човека као слике и обличја Божијег. Христос је човек какав је створен и за шта је створен, чо­век који и у најтежем тренутку када је понижен, израњављен и распет, са Крста изговара ре­чи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34).

Isaac Fanous, Holy Virgin Mary Coptic Orthodox Church in Los Angeles, CA
Isaac Fanous, Holy Virgin Mary Coptic Orthodox Church in Los Angeles, CA

 

Крсна истина о палом човеку

Крст нам открива и истину о човеку који је отпао од идеала за који је створен, о човеку који није само пропустио да испуни своје назначење, већ и чини све да упрља и искриви слику Божију по којој је створен. Човек који мрзи и убија, који чине неправ­ду, зло и бол. Човек који је иритиран идеалом, који га издаје и продаје попут Јуде, који га се одриче попут Петра и бежи од њега попут осталих апостола. Човек који пљује у лице идеалу, који га бичује, крунише трновим вен­цем, распиње и убија. Крст нам открива да је човек често биће које је огрезло у греху и злу, биће које мрзи и уништава добро.

трашан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики петак за Њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: „Распни Га, Распни!“ Није ли сав живот наш на земљи – незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког, свака страст моја – трн је, све страсти моје – трнов су венац који ја на Главу Христу мећем! У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кротости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост…. Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе.

Св.Јустин Ћелијски

Ово је ужасавајућа, али не и последња истина Крста, јер нам он открива и Бога.

Крсна истина о Богу

Христос је, каже о Јустин, Бог који је у потпуности ушао у смрт и њене страхоте, у агонију и ропац, са човеком и ради чове­ка. Зато се у крсној смрти Богочовековој врхуни божанска љубав према роду људском. Христова смрт нам открива да је Бог та­ко заволео свет да је и Сина Свог Јединородног дао да ниједан који верује у њега не умре него да има живот вечни (Јн. 3, 16). Христос, оваплоћени Бог нам на Крсту открива величину Бога који не жели да човека препусти његовом промашају, греху, злу и смрти. Он долази међу људе да открије праву човечност и да омогући њену обнову грлећи, на Крсту прободеним рукама, људе који су му пљунули у лице, који су га бичевали и крунисали трно­вим венцем, који су га распели и убили. То нису учинили само људи који су били под Крстом, већ сваки човек који је икада учинио зло и грех. Једно од знаменитих места Старог Завета је тзв. Исаијина Песма о слузи Господњем (Ис 53). Она се у Новом Завету наводи као пророштво о распећу Христовом, распећу којим Хри­стос на себе узима наша безакоња, грехе и боли. Она је за новозаветне писце била locus clasicus пророштава о смрти Христовој (Дап. 8, 31-35; 1. Пт. 2, 21-25).

Крст је, заиста, најзначајнији путоказ људског живота, и више од тога. Крст није само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу.

Исповедајући Символ вере кажемо да верујемо у Христа који је распет за нас. То значи да верујемо да је сваки наш грех ударац по леђима Господњим, трн у његовом венцу, клин у његовим рукама, али и да верујемо у Бога који толико воли човека да упркос свему жели да га врати своје наручје.

Говорећи о пет рана Христових у својим Мисионарским писмима, Св. Еп. Николај каже да су оне узроковане црним гвожђем и још црњим грехом људским. Прободене су руке које су благосиљале због греха многих руку које су убијале, крале, палиле, грабиле, замке правиле, насиље чиниле да би се свачије руке исцелиле од грешних дела. Прободене ноге које су ходале и водиле једним пра­вим путем, због греха многих ногу које су на зло ходиле, невиност заводиле… светињу прљале… да би се свачије ноге одвратиле од грешних путева. Прободене прси, које су из себе пресипале огањ небеске љубави у охладнеле прси људске због многих окамењених срца… у којима се рађала свака злоба и свако безбожништво… да би се свачије срце опрало од гре­шних жеља и мисли.

Крст нам открива љубав Божију у њеним различитим димензијама. Према Св. Оцима (Св. Григорије Нисијски, Св. Теофилакт, Св. Јован Златоусти, Ориген), Св. Павле говори о Крсту када каже да нам се омогућује да спознамо ширину, и дужину, и висину и дубину љубави Христове (Еф. 3, 18-19).

Крст попут неког космичког кључа сеже у дубину земље до гроба, архетипске тамнице зла у којој је човек самозаточен својим грехом, будући да Христос смрћу смрт уништи.

Ширина крсне љубави показује се универзалношћу која не познаје националне, расне, полне, верске или било које друге границе.

Висина крсне љубави осликана је чињеницом да као космичко дрво сеже до небеса и враћа нас Богу.

Дужина крсне љубави открива се у чињеници да је она део вечног наума Божијег, чији ефекти нису ограничени временом.

Јован Благојевић

 

"Православље" бр. 1185-1186/87, фото1, фото2, фото3, фото4
Advertisements