Gaudi Nемој се чудити, чедо моје, тако се дешава са монасима. Монашки живот је непрестано мучеништво. Најслађи Исус спознаје се у тескобама. Чим га потражиш, Он ће ти послати тескобу. Његова љубав се налази усред страдања. Показује ти мало меда, испод којега је скривено читаво складиште горчине. Претходи мед благодати, а следи горчина искушења.

Када жели да ти пошаље патњу, Он те извештава и одговарајућу благодат ти као гласоношу шаље. Као да каже: „Буди спреман! Гледај одакле ће те напасти и ударити непријатељ“ Тако почиње твоја борба и битка.

Пази да се не уплашиш! Не чуди се кад „загрме топови” и одважно стој као Христов војник, као прекаљени борац, као храбри ратник. Овај живот је бојно поприште. Починак ћемо наћи „тамо“. Овде смо у изгнанству, „тамо“ је наша истинска отаџбина.

Зар ти раније нисам говорио да сам на почетку пуних осам година ратовао са демонима? Сваке ноћи — љута битка, а дању — страсти и помисли. Долазили су са сабљама, пијуцима, секирама и лопатама.

„Сви на њега“, узвикивали су. Било је то мучеништво.

„Похитај, Пресвета Богородице”, викао сам. Ухвативши једног, њиме бих ударао друге. Али сам поломио руке о зидовe.

У посету нам је случајно дошао један познаник из света. Те ноћи, оставио сам га да спава у мојој колибици. Демони су, по свом обичају, дошли код мене и почели да њега ударају. Човек је почео да вришти, обузео га је ужас и само што није полудео. Одмах сам дотрчао.

„Шта се догодило“, упитао сам.

„Демони само што ме нису удавили”. одговорио је. „Ударали су ме штаповима!“

„Не плаши се“ рекох му, „то су били моји, али су ноћас грешком повредили тебе. Не бој се!“ Приповедао сам му најразличитије занимљивости да би се примирио. Али је било немогуће. Није више био у стању да остане на том месту мучеништва. Онако преплашен, гледао је лево-десно и замолио ме да оде. Негде око поноћи, одвео сам га у Свету Ану и вратио се. Живели смо тада на Светом Василију.

И тако, после осам година свакодневног ударања штапом да бих угушио телесну битку, од поста којег сам држао, бдења и других подвига, ја сам се, претворио у леш. Разболео сам се. И очајавао мислећи да више не постоји нада да ћу победити демоне и страсти.

Једне ноћи, док сам седео, отворила су се врата. Не дижући поглед, ја сам погнуте главе, творио умну молитву. Мислио сам да је ушао о Арсеније. Затим сам доле осетио неку руку која ме побуђивала на насладу. Отворио сам очи и угледао демона блуда, оног шугавог. Био сам толико бесан да сам се као пас бацио на њега и зграбио га. Осетио сам на додир његову длаку као свињску. Ишчезао је. Смрад се ширио свуда унаоколо. Од тог тренутка, заједно са њим ишчезла је и телесна битка. И постао сам као беба у великом бестрашћу.

Те вечери, Бог ми је показао злобу сатанину. Налазио сам се веома високо, на једном прекрасном месту. Доле се налазила велика равница, а недалеко од ње море. Демони беху поставили на хиљаде замки. Туда су пролазили монаси. Када би падали, замке би једнога хватале за главу, другога за ноге, некога за руке, а некога за одежду, за шта год би стигле. А змај из бездана држао је главу изнад морске воде и бљувао пламен из чељусти, очију и носа, радујући се и веселећи паду монаха. Видевши све то, ја сам га проклињао.

„О, змају из бездана! Зашто нас обмањујеш и постављаш нам замке?!”

Дошавши себи, осетио сам и радост и жалост. Радост јер сам видео замке ђаволске. Жалост, због нашег пада и опасности која нам прети до краја живота.

Од тог доба, задобио сам велики мир и молитву. А онај се, међутим, не смирује. Подстакао је људе против мене, Због тога ти и пишем, да бисте ти и остала браћа показали трпљење. Ако хоћеш да победиш у овом животу има да се бориш, и то није шала! Ти ратујеш са нечистим духовима, а они на нас не бацају слаткише и бомбоне, него оштру танад која усмрћују душу, а не тело. Али се не жалости. Не тугуј. Ти имаш помоћ. Ја те придржавам. Заиста сам те синоћ видео у сну, заједно смо се узносили ка Христу. Према томе, устани и потрчи за мном. Само буди опрезан, јер си видео замке ђаволске. Тешко ономе ко се у њих ухвати! Неће му бити лако да се ишчупа из тих канџи! Најзад, ма колико да он то жели, ђаво не може сам да нас погуби уколико ми сами не садејствујемо у његовом злу. Исто тако, ни Бог не може сам да нас спасе, уколико и ми не постанемо сатрудници Његове благодати у нашем спасењу. Бог увек помаже и увек стиже на време, али хоће да се и ми потрудимо и да учинимо онолико колико можемо.

Зато не говори да ниси узнапредовао, зашто ниси напредовао и слично. Напредак не зависи само од човека чак и ако он то хоће, чак и ако се усрдно труди. Сила Божија, благодат Његова благословена, све чини када од нашега прими. Она подиже палога и усправља збаченога.

Из свег срца преклињимо Бога нашег и Спаситеља да дође, да укрепи одузетога, да васкрсне четвородневног Лазара, да подари очи слепом и да нахрани изгладнелога.

Старац Јосиф Исихаста – двадесет и четврто писмо

 

Манастир Подмаине
Advertisements