Догађај на путу за Емаус је прича о тамној ноћи светотајинског – о судару обредности, култа и обичајности с неизрецивим, другим, неовдашњим. На једној страни је феноменологија смртника, на другој апофатика Другог.

Gaudi Pри крају Јеванђеља по Луки наилазимо на познату причу о путу за Емаус. Пре свих, за ову прилику су битне следеће речи: И кад је седео за трпезом са њима, узе хлеб, благослови, преломи и даваше им; а њима се отворише очи и препознаше га. И он поста невидљив за њих (Лк. 24, 30-31).

На овај начин Лука описује централни догађај којим се бавимо. Текст је пред нама, догађај исто тако. Остаје херменеутика, али не каква било. Место које треба тумачити није лако.

Ипак, управо тешки, густи и непроходни текстови потенцијално дају најплоднију егзегезу.

Прича о путу за Емаус, која кулминира на вечери путника и странца, сложена је. С једне стране, дешавање је јасно и очигледно: седи се за трпезом, узима се хлеб, благосиља, ломи и раздаје. Вечера, молитва, дељење хране међу људима – свакодневни живот. Писац Јеванђеља не жели да завара, нити ишта додаје причи. До тумачења ће доћи касније, с појавом распламсане хришћанске егзегезе. Она ће од свега начинити сагу. С друге стране је занимљивије, будући да је један апоретичан догађај на прагу: отварање очију, препознавање и ишчезавање. Битно је ово друго, ово несвакодневно.

А њима се отворише очи и препознаше га. И он поста невидљив за њих. Није тајна: велике хришћанске егзегете и оци Цркве инсистирају да се овде ради о мистириону или светој тајниЕвхаристији. Све је ту: узимање, благосиљање, ломљење, раздавање. Следи препознавање и ишчезавање. Већини егзегета, све до данас, наведене речи до краја бивају јасне. Дакле, макар према поменутим егзегетама, пред собом имамо причу о Евхаристији и начину на који иста даје богопознање. О томе на који начин искусити Бога и доживети пуноћу светотајинског. Све су то теме хришћанске теологије, а нарочито оне светотајинске.

И кад је седео за трпезом са њима, узе хлеб, благослови, пре­ломи и даваше им. Странац седи за столом, узима хлеб, моли се над њим, ломи и даје присутнима да једу. Текст не говори ништа о овом странцу. Нема име­на, описа, ничега. Пред Луком и Клеопом је туђинац, атмосфера је испуњена другошћу. Безимени – Други. А њима се отворише очи и препознаше га. И он поста невидљив за њих. Схема је јасна: јести хлеб -> препознати -> изгубити Другог.

Овај странац је препознат, знају га дакле. Хлеб који је узет, благосиљан, преломљен и раз­дан открива странца. Вековима касније, наследници Луке и Клеопе ће узимати хлебове, благосиљати, ломити, раздавати и тврдити да препознају Дру­гог, тог истог странца у ноћи пута за Емаус. Исто тако, Други ће и надаље неуморно ишчезавати пред њима, остављајући испражњен простор. Биће невидљив. Путници ће остајати препуштени себи, питаће се о неухватљивом странцу, желеће његово присуство којег нема, двехиљадугодишња ноћ ће би­ти неумољива.

A њима се отворише очи и пре­познаше га. И он поста невидљив за њих. Пратећи хришћанско предање и историју тумачења наведеног места можемо рећи: Други се препознаје у Евхаристији. Други у Евхаристији ишчезава. Присуствује и одсуствује. Овде је и негде другде, на другој страни, а опет овде с нама.

Догађај на путу за Емаус је прича о тамној ноћи светотајинског – о судару обредности, култа и обичајности с неизрецивим, другим, неовдашњим. На једној страни је феноменологија смртника, на другој апофатика Другог. Негде између су и покушаји да се једно с другим сусретне или некако премости. Ломљење хлеба открива, ломљење хле­ба скрива. Другог има – и нема га. Показујући своје материјално обличје и дајући простор, ре­чи, покрете и симболе Другоме да нађе своје место у њима (тј. светим тајнама), светотајинско пролази кроз ноћ и таму неизрецивости, необразложивости, те чини немогућим опредмећење, концептуализацију и схематизацију Другог.

Искуство апофатичности светотајинског, оно немирно – и он поста невидљив за њих гото­во је неподношљиво осећање за сваког идолопоклоника обредности и култа. Обичајности. Оно је тама ноћи у којој Други измиче ма каквом светотајинском имитирању онтотеологије и ме­тафизике. A њима се отворише очи и препознаше га. И он поста невидљив за њих. Други одмиче ка нетварним пространствима, не подлеже опису, имагинацији и фантазмима. Другог нема на начин који би био до краја представљив и измерљив. Кад се учи­ни да је ухваћен у мрежу људских мистерија, он ишчезава

Путници ћуте – нема речи којима би био описан догађај препознавања Другог, баш због истог поста невидљив за њих. Свету тајну треба живети (и) у ћутању: чувајући потпуну материјалност својих символа и пратећих особина твари (кварење, распадање, фрагилност и континентност), света тајна чува од опредмећења Другог – у њој се Други неизрециво смешта и даје, али и скрива.

Отворише се очи … и поста невидљив – судар феноменологије и апофатике светотајинскости: у хлебу се Други препознаје, но истовремено остаје несагледив. Хлеб и даље бива хлеб, али открива скривено присуство, не дајући места објективизирајућем поседовању Другог.

Подражавање Другом није безначајна ствар и црквени мистагози ће ово чинити вековима после: узимати, ломити, благосиљати и раздавати. Прича о Емаусу има свој логос, а има га и подражавање у виду Литургије. Узимајући, благосиљајући, ломећи и раздавајући, мистагог као да вели: „Eво Другог где при­суствује и отвара очи и неухватљиво ишчезава у пуном искуству присутности одсуства.“

Свет има своју материју и она се може обликовати у приношењу Другоме. Штавише, ломљење хлеба отвара очи (колико је могуће); а затим следи и ишчезавање које казује да ће једино с оне стране времена хлеб постати пуно присуство Другог, но без угрожавања Његове сасвим другости.

У историји остају да горе срца а зашто? Макар се преједало хлеба, у људском бићу жар измицања Другог ће непрестано распламсавати неизговориву жељу за Њим, а Он ће изнова долазити и одлазити.

Исус Христос измиче рационалистичким концептима егзистенције, измиче да не би био претворен у „истог“, а како би остао „Други“. Само Другом је могуће молити се. Евхаристија даје познање, али иста ова Евхаристија уводи у таму апофатичке неизрецивости. Дру­ги се даје Цркви и узима се од ње. Хлеб саставља Цркву – го­ворили су велики теолози двадесетог века, хлеб разлама Цр­кву – каже нам ова јеванђељска прича. Апофатичко искуство светотајинског је искуство тензије која рађа веру, а уништава магију и сујеверје.

Ломити хлеб, молити се и с друге стране чути неподношљиву тишину са места Другог, никакав глас који може потврдити и заситити осећај недостатка – можда је то само предворје за Реч која неприметно пристиже са другог места, наиме места које је неместо за саопштиво?

Други се разазнаје у ломљењу хлебова, у делању које је Литургија – дакле у делу људи – и та­ко остаје скривен у својој бесконачној другости. Речи смртника, покрети, песме, молитве и симболи нису способни да прекораче на другу (наиме божанску) страну другости Другог. Зато све­ те тајне откривајући скривају и скривајући откривају. Познање, пак, Другог је изнад сваког откривања и скривања. Оно је чи­сто искуство Неизрецивог.

И препознаше га. Катафатику Божијег откривења није лако поднети. И нестаде. Апофатичко искуство светотајинског још мање. Видети Другог, а не видети га. Разумети га и поднети незнање. Бити у присуству Другог и трпети празан простор крчме на путу за Емаус. Захватити Другог и Његову благословену другост, а затим осетити да се празнина враћа, да се из часа у час шири тама свакодневице и истости. И нестаде – схватити сву недовољност и немоћ обреда у односу с Другим. Измиче зато што сваком култу потенцијално прети што и свакој магији: манипулација божанским Другим. Јер, света тајна је са­мо предворје гледања лица Другог, не и само гледање.

И нестаде. Шта остаје након свега? Једино пуноћа празнине, испуњена одсуством Другог засићена празнина. Од тада ће сваки покушај заробљавања Исуса Назарећанина, живог и васкрслог Христа, у метафизику присуства за свој резултат имати једино мртво тело. Сусрет с Другим је могућ само као сусрет с присуством Његовог одсуства, само као догађај апофатичког кушања светотајинског.

И кад је седео са њима – имамо заједницу, Еклисију. Узе хлеб, благослови, преломи и даваше им – имамо Евхаристију. И препознаше га – Други је пред њима откривени васкрсли Исус Назарећанин. Присутни и жи­ви Христос. И нестаде – тама ноћи историје се продужава. Остаје вера – искуство подно­шења игре присуства и неприсуства Другог – и тишина празног гроба, као и питање које хришћани постављају историји две хиљаде година: Где сте га ста­вили? Где си?

Лазар Нешић

"Православље" 1185-1186, фото
Advertisements