Свети оци су сматрали непознавање и незнање лажном усмереношћу душевне делатности, која се рађа од нежељења људи да знају оно што противречи људским страстима и пре свега гордости и похоти. То је бекство у незнање и заборав као у неки мрачни брлог где кипе, као змије, наше страсти. Човек често бежи од знања ка за њега непотребном многознању да не би оставио ни место ни време за познање главног. Кад с таквим човеком човек говори о Богу, о одговорности за своје поступке, он ослањајући се на умишљено многознање тежи ка томе да се заштити од овог знања и понекад почиње да личи на јежа који се од додира скупља у клупко и претвара у клупче игала.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Gaudi Eво, чедо моје, од чега треба да започне твоја по Богу спасоносна корист. Незаборавно и свагдашње треба да је твоје сећање на све што се десило и што се збива са тобом по промислу човекољубивог Бога, као и на сва Његова доброчинства ради спасења твоје душе. Никако немој себи дозволити да због помрачења злом заборавношћу, или због лењости, престанеш са присећањем на Његова многа и велика доброчинства, како не би бесплодно и неблагодарно проводио остало време живота. Јер, таква сећања. као некакво бодило, рањавају срце и подстичу га свагда на исповедање, на смирење, на благодарност са скрушеном душом, на старање за своје добро, на спремност за узвраћање добрим обичајима и сваком врлином по Богу, уз свагдашње размишљање на пророчку реч: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао“ (Пс 115,3). Када се душа сети свих доброчинстава које јој је човекољубиви Бог учинио од рођења, од коликих је невоља много пута била избављена, како, и поред многих безакоња и добровољних сагрешења, није праведним судом била предана духовима који су је преварили на погибао и смрт, како је човекољубиви Владика дуготрпељиво превиђао њена сагрешења и чувао је, очекујући њено исправљење, штитио је, покривао је и на сваки начин о њој промишљао, иако је својевољно страстима служила непријатељима и злим духовима, како је, најзад, благим подстицањем упућивао на пут спасења, ставивши јој у срце љубав према подвижничком животу, одушевивши је да са радошћу остави свет и сву варљивост његових телесних утеха, и уредивши да је свети оци прихвате у састав братства – неће ли, ако има добром савешћу руковођену мисао и ако размишља о свему томе, увек пребивати у срдачној скрушености? Имајући такав залог у раније примљеним добрима, неће ли [човек] заувек стећи крепку наду и говорити сам себи: „Ако ми Он није учинио по гресима мојим и узвратио по безакоњима мојим онда кад нисам чинио ништа добро, већ се ваљао у телесној нечистоти и у многим другим гресима, него ме је помиловао таквим даровима и благодаћу на спасење, каквих ће ме тек добара и духовних дарова удостојити кад се најзад непорочним животом и испуњавањем свих врлина свецело предам на служење Њему? [Неће ли] ме тада укрепити на свако добро дело, упућујући ме и пратећи ме?“ На тај начин, онај ко има такву помисао, не заборављајући никада Божија доброчинства, подстиче себе, усмерава и принуђује на сваки добар подвиг врлине и на свако дело правде, свагда остајући ревносан и увек будући готов на вршење воље Божије.

И тако, љубљено чедо, имајући по благодати Христовој природну разборитост, свагда у себи чувај такво добро размишљање, и немој себи дозволити да, као мрачним облаком, будеш покривен погубном заборавношћу, нити лењошћу која спречава ход, осујећује ум и одваја од доличног живота, нити помрачен у помислима незнањем – узроком свих зала, нити повучен свезлом немарношћу, ни преварен телесним уживањем, ни побеђен стомакоугађањем, ни поробљен у уму жељама, ни оскрнављен саглашавањем са блудним помислима, ни побеђен гневом који рађа мржњу према брату (уколико из неког јадног и окајаног разлога жалостећи или се жалостећи почнеш да сабираш у сећању зле помисли против ближњега), нити одвојен од чисте молитве Богу, нити одведен у ропство умом, у коме би зверским помислима посматрао брата који је једне душе са тобом. Јер, због такве бесловесне нарави, пуне плотског мудровања, био би свезан савешћу и привремено предан злим духовима, које си слушао, на поучно наказање, све док ум, потпуно осиромашен и прогутан тугом и унинијем услед губитка напретка у Богу, због претходних грехова, поново не почне да, са сваким смирењем, предузима пут спасења, и, после многих трудова у молитви, свеноћних бдења и смиреног исповедања Богу и људима, не добије разрешење грехова. Тако он почиње да се опет трезни, и да, просвећен светлошћу јеванђелског познања, по благодати Божијој схвата да онај ко се свецело не преда на крст са смиреним мишљењем и самопорицањем, ко се свима не преда на гажење, понижење, презир, бешчашће, подсмех и поругу, све са радошћу подносећи ради Господа и не тражећи ништа људско – ни славу, ни част, ни похвалу, ни укусно јело и пиће, ни [красно] одело – не може бити истински Хришћанин…

ichtys

Свети Марко Подвижник
Свети Марко Подвижник

Gaudi Zаборавност сама по себи нема никакву снагу, али јача сразмерно са нашом немарношћу.

Немој говорити: „Шта да радим? Ја не желим, али она долази“. Јер, док си [о Богу] мислио, ниси учинио све оно што си био дужан да учиниш.

Учини свако добро дело којег се сетиш. Тада ће ти се открити и оно чега се не сећаш. Не дозволи своме уму да падне у непромишљену заборавност.

Писмо каже: „Ад и погибао су откривени пред Господом“ (Прич.15,11). Овде оно говори о незнању и заборавости који се рађају у нашем срцу.

Ад је незнање, јер су и једно и друго непрозирни. Заборавност је погибао, јер њоме губимо оно што смо имали.

Испитуј своје грехе, а не грехе свога ближњега, па ти демони неће покрасти твоју мисаону радионицу.

Немарност у чињењу сваког добра према нашим могућностима тешко се опрашта. Милостиња, међутим, и молитва исправљају оне који су занемарили чињење добра.

Од сластољубља произилази немар, а од немара заборав. Јер, Бог је свима даровао знање о ономе што је корисно.

Човек саветује свога ближњег сагласно свом знању, а у ономе који слуша Бог дејствује сагласно његовој вери.

Видех просте људе, смиреноумне на делу, који постадоше мудрији од свих мудраца.

Чувши да хвале претходне, други незналица не хтеде да их подражава у њиховом смиреноумљу, већ се стаде дичити својим незнањем и стече гордост.

Онај ко омаложава разборитост и хвали се незнањем, није незналица само на речима, него и разумом.

Као што је мудрост на речима једно, а разборитост друго, тако је и неукост у речи једно, а неразборитост друго.

Као што побожном уопште не шкоди непознавање изражавања, тако смиреноумном не шкоди мудро изражавање.

Немој рећи: „Ја не знам шта треба чинити, и стога не грешим ако ништа не чиним“. Јер, да си чинио добро које знаш, постепено би ти се открило и остало, као што, на пример идеш из једну куће у другу. Не користи ти да, пре него што испуниш прво, сазнаш друго. Јер, знање надима услед немарности, а љубав изграђује (1.Кор.8,1) и све трпи (1.Кор.13,7).

Речи Божанског Писма читај делима и не препуштај се причљивости, надимајући се тананим мислима.

Онај ко напушта добра дела и ослања се на пуко знање, уместо ножа са две оштрице, држи штап од трске, који ће му, у току рата, по Писму (Ис.36,6), пробости руку и у њу убризгати отров надмености и то пре његових непријатеља.

Свети Марко Подвижник


Препорука: Незнање и равнодушност

 

Светосавље, фото1, фото2
Advertisements