Радохоличари, тврде стручњаци, углавном су ниског самопоуздања, уверени да је пословни успех једино мерило вредности.

Gaudi Mодерна времена донела су нове вредности и, између осталог, успех у послу истакла као приоритет, што за последицу има потпуно нову врсту зависности – радохолиизам или зависност од посла.

Систем у којем функционишемо слави радохолизам као доказ да је неко амбициозан вредан или паметан, док психолози тврде да је у питању зависност као и свака друга, са свим пратећим проблемима који су везани за овај облик зависности. Социолози кажу да се данашње схватање посла битно разликује од некадашњег.

Радохоличар је и домаћица која непрестано нешто поспрема и чисти, подједнако као и менаџер који проводи 12 сати дневно уговарајући милионске послове. Код њих је примаран квантитет, количина посла коју себи додељују, а не врста посла којом се баве. Они се послом не баве, него у посао беже.

У прошлости рад је био само начин да се обезбеде средства за живот, а данас посао може бити начин да се остваре многи снови и фантазије.

Можемо бити важни, поштовани, сигурни у себе, вољени и цењени, можемо величати свој его, осетити све оно што можда у неком другом животном сегменту нисмо у стању да осетимо…

Радохоличари се лако препознају, тврде стручњаци. То су људи који свакодневно на себе преузимају огромне количине посла и обавеза, увек су у журби, анксиозни када не раде. Сматрају да су спавање или одмор само изгубљено време и потпуно су другачије личности када су код куће и када су на послу.

У канцеларији су енергични и убедљиви, код куће летаргични и безвољни. Врло често и поричу да су такви када им породица или блиски људи замере што превише раде. Тешко им је да се опусте чак и када су на одмору (што се врло ретко догађа), обавезно посао „носе“ и на путовања, не одвајају се од рачунара или мобилног телефона.

Врло често убеђени су да су једини који посао могу да ураде како треба и због тога се плаше да га препусте сарадницима.

Никада неће говорити да су уморни, напети или да их нешто боли. Они посао виде као место на којем су сигурни, које ће их штитити од непредвидивих животних дешавања, на ком нема места за негативне емоције.

Јако тешко функционишу у емотивним везама, јер не умеју да поставе границе како би били доступни блиским људима. Радохоличар је задовољан само када ради, професионални живот му је важнији од било ког другог, што временом доводи до дистанцираности од породице, пријатеља, окружења.

Радохолизам је лакше препознати ако разликујемо и неке његове типове:

Мученик

Ствари обавља савршено или их уопште не ради. Мучи се да почне посао из страха да не изневери своја превелика очекивања. Када се прихвати посла, исцрпљује се до крајњих граница. Ниско самопоштовање ове људе чини бескрајно забринутим, уз стално самопребацивање због лошег или недовољно добро урађеног посла.

Оптерећени

Овај тип нема проблем са започињањем посла већ са заустављањем. Не уме да каже не, није способан да постави приоритете а ни да подели одговорност са другима. Све пребацују на себе и ради тако брзо да често прави нехотичне али неретко озбиљне грешке.

Спаситељ

Он је опседнут детаљима до тачке у којој то постаје паралишуће. Не може да допусти да пројекат буде приведен крају него стално измишља нове и нове додатне задатке. Он мисли да нико то не може да уради толико добро као он сам или да ако он то не уради посао неће ни бити обављен.

Радохолизам може да има и озбиљне последице по физичко здравље, а чир на желуцу, кардиоваскуларне болести, анксиозност и депресија само су неки од проблема са којима се суочавају.

Психолози тврде да се не рађамо као радохоличари, већ то постајемо, кроз васпитање, односе са околином, искуства која проживљавамо. Узрок овој зависности стручњаци углавном проналазе у ниском самопоуздању. Иако то на први поглед не изгледа тако, радохоличари су људи који сопствену вредност процењују само на основу пословног успеха.

Увек мисле да може више и боље, постављају све веће и захтевније циљеве, што им даје неисцрпну пословну енергију. Ако стану, престаће да постоје докази да су вредни поштовања, љубави и дивљења. Имају изразиту потребу да докажу и себи и другима да вреде. Изазови са којима се суочавају све су већи и тежи, а то их „пуни“ адреналином и чини да се осећају живима.

888808_thumbnailМеђутим, стрес и напетост су константни, упозоравају стручњаци, па, без обзира на знакове упозорења, радохоличари се „зауставе“ тек онда када организам колабира и када више физички нису у стању да раде. Психолози кажу да се таква личност гради у детињству и да су радохоличари као деца добијали поруке да нису довољно добри и да ништа нису урадили како треба. Када одрасту професија постаје терен на којем могу да се докажу, место где су довољно добри и где престају да постоје све њихове мане. Рад постаје њихов живот, њихов идентитет, једини начин да се осећају добро.

Међутим, последице оваквог начина живота врло су опасне. Страда физичко здравље, али и емотивни живот, а истраживања показују да радохоличари врло често не успевају да одржавају везе и бракове, да немају пријатеље (осим пословних), као и да имају лош однос са својом децом.

Психолози тврде да се радохолизам, баш као и свака друга зависност лечи. Потребно је време и стрпљење, али је могуће.

Терапије се углавном своде на то да се утврди узрок таквог понашања, односно окидач који је довео до тога да се задовољство поистовећује искључиво са радом. Када се узрок пронађе, ради се на комуникацији, мењају се приоритети и начини на који се живот посматра.

workaholic01Пацијенти схватају да постоји много ствари на овом свету које их могу усрећити, да посао није једина.

И најважније од свега, треба да науче да прихвате себе, са свим манама и врлинама, да схвате да су само људи, да не морају бити савршени и да ће увек постојати неко ко ће их волети баш такве какви су.


Препорукe:

Рад као хвала Господња

О шибицарењу дијаболичне стварности

Седам распламсавања духа

 

Сенса, Новости, фото1, фото2, фото3
Advertisements