Одговорност аскетског богословља данас је у указивању на еклисијални контекст у коме се врлине сагледавају као реалности које се уграђују у међуљудске односе, са циљем борбе за вечно постојање ближњег, целокупне творевине и очување јединства Цркве.

Gaudi Nесумњиво је да је аскетско богословље доживело афирмацију у савременој хришћанској мисли посредством публиковања и проучавања дела великих аскетских отаца и писаца. Са друге стране, савремена теологија стоји пред задатком интеграције аскетског искуства у друге велике области теологије, од којих, по свему судећи, антропологија, ктисиологија и еклисиологија данас заслужују нарочиту пажњу. Истовремено, теологија има пред собом и комплексан задатак релевантног тумачења литургијског аскетског искуства савременом свету. Овај задатак подразумева теолошко вредновање изучавања феномена аскезе у мултидисциплинарним компаративним анализама. У протеклим деценијама академска изучавања, у оквиру различитих дисциплина као што су социологија, психологија, философија и религиологија, брижљиво су се посвећивала аскези у историји религије и цивилизације уопште, али и феномену изненађујуће виталности аскетских пракси у модерном добу. Истраживања су у овом контексту водила ка интересантним увидима и извесно је да интеракција са теолошком рефлексијом може потенцијално довести до узајамно обогаћујућих перспектива и јаснијег разумевања одговарајућег места аскезе у савременој култури.

Аскеза и савремени живот

У модерном добу аскеза је првенствено повезивана са религиозношћу, монаштвом, потискивањем сексуалности и, генерално, са етосом самопорицања и ескапизма, а као алтернатива аскези промовисани су нови секуларни идеали са култовима продуктивности, забаве, славе, тела и новца, као неким од најмаркантнијих мотива новог модерног мента­литета. Парадоксално, међутим, аскетски импулс није нестао у савременом добу, већ је продужио свој живот као неодвојиви, додуше модификовани, елемент модерног начина живота. Наиме, аскетска апстиненција се у савременој култури често култивише за нове, наглашено нерелигијске циљеве. Примера ради, присуство аскетских настројења (у рудиментарној форми и свакако не истоветних са хришћанским) приметно је у савременим феноменима као што су култура исхране (дијете, вегетаријанизам), култ лепоте и хигијене тела, спорт и фитнес. Теолошко вредновање овог феномена је, чини се, од изузетног значаја у смислу указивања на позитивне аспек­те аскезе сагласно хришћанској антропологији и литургијском искуству, и у смислу конструктивног доприноса у борби против аномалија које произлазе из нездравог аскетског етоса и праксе (попут нпр. савременог феноме­на болести поремећаја у исхрани, као што су булимија и анорексија).У овом контексту, подсећање на хришћанско искуство одбацивања екстремних аскетских пракси попут енкратизма, месалијанизма, манихејизма и других, као и адекватно теолошко образложење ове чињенице представља потенцијално значајан допринос савременој култури.

Утилитарно и еклисијално разумевање аскезе

У наше време утилитарни и економски аспект врлинског живљења веома је наглашен или, тачније, пренаглашен. Наиме, мотивација за врлинско живљење често се проналази у таквим моделима понашања који ће као резултат имати човеково успешније функционисање у заједници у којој ради и привређује и, шире, у целокупном политичком систему. У овом контек­сту, врлине које се подстичу од стране друштвених институција јесу нпр. лојалност, марљивост, посвећеност, пожртвовање, самоодрицање, тимски дух, асертивност и читав спектар врлина које формирају функционалну и учинковиту радну етику, затим приврженост грађанском друштву, људским правима, демократији итд. У циљу поспешења врлинског живљења и појачане функционалности у друштву појединцу су на располагању бројне опције. Поред личних урођених капацитета, породичног, школског и јавног васпитања, могуће је усавршавати се уз помоћ разноврсних институционалних едукативних асистенција, али и самостално уз помоћ разних self-couching програма. Ови образовно-васпитни аспекти из широког спектра друштвено-политичког живота представљају главни формативни чинилац у процесу уобличавања етичког профила савременог човека.

Све наведене форме врлинског понашања су, из теолошке пер­спективе посматрано, легитимне и добродошле чак и онда када не функционишу конкретно у кон­тексту остварења хришћанског начина живота. Другим речима, наведене врлине имају своју аутономну вредност и доприносе хармоничнијем функционисању друштва у целини и имају своју аналогију у хришћанском етичком систему вредности. Ипак, у овом контексту легитимно је размишљати о томе да ли је оправдано повезивати врлине са утилитарношћу у тој мери да је њихов кључан параметар економска вредност. Конкретније, да ли врлина схваћена на овај начин суштински доприноси темељном превредновању односа међу члановима политичке заједнице и да ли она фигурира као парадигма љубави у опхођењу према ближњима? Да ли је врлину, схваћену на овакав начин, могуће фингирати тј. симулирати и упражњавати само у контексту остварења једног конкретног циља (нпр. економске користи) и ограничити њено упражњавање само на један сегмент живота, док остали сегменти који су, у најмању руку, подједнако важни, бивају запостављени? У овом смислу велика одговорност аскетског богословља данас је у указивању на еклисијални контекст у коме се врлине сагледавају као реалности које се уграђују у међуљудске односе, са циљем борбе за вечно постојање ближњег и очување јединства Цркве.

Наглашенија друштвена пожељност само неких врлина је добрим делом проистекла из опредељења да се аскеза посматра одвојено од сваког религиозног контекста, што представља једну од најпрепознатљивијих одлика постпросветитељског мо­дернизма. Наиме, реч је о тзв. културолошком редукционизму, о специфичном схватању кул­туре сагласно којем се аскеза сагледава као неопходни предуслов рудиментарног социо-политичког организовања. У овом смислу целокупна цивилизација је заснована на потискивању анималних и егоистичних инстиката, а култура као феномен заправо је аскетска по својој природи. Аскетски импулс деловао је, дакле, као културолошки чинилац који је структурирао основе друштвеног поретка. У контексту оваквог расуђивања аскеза нипошто није сведена на подручје религиозног живота, већ представља претпоставку за утемељење човекове политичке заједнице.

Са друге стране, актуелно је и размишљање о еволутивном редукционизму који трага за објашњењем аскезе у категоријама неурологије и еволутивне психологије. Из ове перспективе посматрано, феномен аскезе има своје порекло у начину на који човекова перцепција, емоционалност и рационалност реагују на стимуланс који долази од стране окружења и то на начин који је детерминисан еволуцијом човекових можданих функција. У овом смислу, аскеза је схваћена у контексту еволутивног механизма који дејствује у циљу унапређења и опстанка врсте. Она је, попут алтруизма, заправо само један од многобројних агенса који делују у правцу остварења круцијалног циља, а то је прокреација и опстанак врсте.

Игнорисање хришћанског схватања аскезе је у наше време често поткрепљивано жељом за афирмацијом човековог живота и света у коме живимо, и карактеризацијом аскетске праксе као самоуништавајућег, негативног и патолошког феномена повезаног са сексуалном апстиненцијом, мазохизмом и глорификацијом страдања. У овом смислу идеја о скрушености, скромности и безазлености изазива презир код савременог човека и рефлексну констатацију да се ради о једној врсти болести или кукавичког, поданичког и пасивног настројења. Одсуство еклисијалног разумевања аскезе је више не­го очигледно и, следствено, по­треба наглашавања управо овог аспекта и представља један од најзначајнијих задатака савремене теологије.

Аскеза и савремена еколошка криза

Експлоататорски однос према творевини својствен је, генерално посматрано, човековој природи и имао је озбиљне последице вишекратно у историји човечанства, у различитим историјским и социо-политичким контекстима. Историјски примери тзв. Малтузијанске катастрофе, тј. неодговорног и нерационалног исцрпљивања природних ресурса који као исходиште имају онемогућавање агрикултурне продукције и, последично, даљег егзистирања људске популације на неком конкретном географском простору појављивали су се на различитим деловима планете. Довољно је подсетити се примера древних цивилизација Месопотамије (салинизација тла), Маја и Ускршњих острва (дефорестација и дезертификација) и њихових искустава са уништењем сопственог природног окружења. У овом контексту чини се неоснованим и некоректним једнострано приписивање одговорности за нашу савремену еколошку кризу неком конкретном политичком поретку или, још мање, нпр. теолошком сензибилитету западног хришћанства, што се често може чути. Оно што савремене политичке и економске моделе свих профила наглашеније повезује са експлоататорским начином опхођења према творевини јесте технолошки капацитет да ово опхођење, по први пут у историји, буде преточено у озбиљну претњу за живот целокупне творевине на нашој планети. У овом контексту, хришћански аскетски дух не представља толико алтернативу неком конкретном политичком устројству (без обзира на његову идеолошку парадигму), већ је усмерен на оздрављење човекове природе, пре свега у контексту његовог егоизма и игнорисања вредности и достојанства природног окружења. У овом смислу, хришћански аскетски дух је „субверзиван“ у односу на било који политички поредак.
Што се пак конзумеризма и потрошачког менталитета тиче, они представљају резултат постиндустријалистичке економије која третира производњу добара не у складу са објективним потребама, већ у складу са потребама које су креиране агресивним адвертајзингом и манипулативним тржишним стратегијама. У овом контексту, изазов за савремено аскетско богословље јесте наглашавање и контекстуализација есхатолошке перспективе и етоса „обитавања“ у историји, као и подстицање етоса самоодрицања и милосрђа.

Еколошко питање је фундаментално теолошко питање нашег времена. О евхаристијском етосу као кључном чиниоцу у процесу превредновања разумевања односа човека и творевине, у правцу неутилитарног, симбиотичког и светотајинског односа, речено је протеклих деценија много од стране бројних теолога и ова чињеница представља огроман допринос богословља савременим дискусијама на ову тему. Када је пак реч о вези еколошког проблема и аскезе чини се да је управо одсуство свести о нераскидивој повезаности ове две теме представљало један од главних узрочника савремене глобалне еколошке кризе. Искључиво повезивање аскезе са антропологијом и запостављање њених космолошких конотација допринело је неразумевању одговарајућег положаја човека у природном окружењу и интро­спективном аскетском настројењу. У овом контексту веома важан теолошки мотив, истрајно наглашаван у савременој православној теологији, јесте учење о човеку као свештенику творевине, тј. као словесном бићу које се стара о целокупној природи и литургијски је уноси у синовски однос Оваплоћеног Логоса и Бо­га Оца, у коме и сам учествује по дару усиновљења. Ова пак свештена улога човекова почива на претпоставци међуповезаности и узајамне зависности свих чинилаца макро екосистема коме и сам припада. У овом контексту, решење еколошке кризе у великој мери зависи од увиђања космолошких конотација аскезе.

Такође, не би требало изоставити констатацију да су савремена друштва постала свесна проблематике последица човековог неодговорног опхођења према природном окружењу. У прилог овој чињеници сведочи постојање читавог низа институција, пројеката, фондова, конференција, специјализованих едиција и часописа, телевизијских програма, сајтова итд. који покушавају да нађу пут до оптималног баланса (на теоријски и практични начин) између објективних човекових потреба и објективних капацитета природе да ове по­требе подржи без фаталних последица. Допринос хришћанског наслеђа и теологије није био занемарив, али не постоје никакви разлози нити оправдања да овај допринос у будућности не буде још интензивнији.

Ђакон др Здравко Јовановић

"Православље" бр. 1184, фото
Advertisements