Уздржање није увек благословено…

Gaudi Ljуди са дијагнозом шизоидног поремећаја личности често делују равнодушно и хладно и имају потешкоћа у успостављању интерперсоналних релација. Када им је угрожен ‘’приватни простор’’, осећају се нелагодно. У књизи Остаци дана Казуа Ишигура, могуће је да главни јунак, батлер Стивенс, пати од шизоидног поремећаја личности или, ако ништа, показује неке његове карактеристике.

Стивенс је батлер, веома озбиљно схвата свој посао и привржен је власнику куће у којој ради, господину Дарлингтону. Једине особе са којима Стивенс ступа у мало дубљу интеракцију су његов отац (старији господин Стивенс) и домаћица куће госпођица Кентон. Према господину Дарлингтону испољава приврженост и никада га не преиспитује критички. Интересантно је да ниједан битнији лик у књизи нема имена, већ их Стивенс наводи и ословљава искључиво по презименима, као да се и на овај начин труди да успостави и покаже дистанцу.

Како је нарација у првом лицу, то немамо увид у то како Стивенс изгледа, говори и каква му је невербална комуникација, мада из његовог монотоног начина излагања то можемо отприлике да замислимо. У екранизацији књиге Ентони Хопкинс је оживео Стивенса тако да он има неупадљиву, готово непостојећу мимику и раван тон без показивања емоција, што одговара опису особе са овим поремећајем. У књизи, индикативна је ситуација отпуштања јеврејских девојака – господин Дарлингтон наложи њихово отпуштање само зато што су Јеврејке (‘’ми овде у Дарлингтон холу не можемо да имамо јеврејску послугу’’). Стивенс се понаша уравнотежено, хладно (‘’задатак је био тежак али се морао извршити са достојанством’’). Када прође безмало годину дана, Стивенс на свој начин саопштава госпођици Кентон да му је заправо тада било тешко, да то није желео и да је ‘’читаву ствар’’ врло тешко поднео. Госпођица Кентон га пита зашто увек мора да се претвара, наводи да се осећала као да је сама на свету у својој тузи због отпуштања девојака. Стивенс не разуме њено питање, јер се он заправо није претварао, само није умео да покаже невербално и вербално своја осећања. Такође ни у тренутку када их вербализује не уме да их подели са госпођицом Кентон већ излази остављајучи је да сама тугује и поново проживљава догађај

ostaci_dana_vvУ књизи је евидентно да Стивенс не поседује никакав смисао за хумор. Како је тога и сам свестан, очајнички се труди да га развије, али му ово не полази за руком. Након смрти господина Дарлингтона имање на коме Стивенс ради прелази у руке Американца господина Фарадеја, који покушава да се шали са Стивенсом:

‘’…никако нисам успевао да докучим шта се у ствари у тим приликама очекује од мене. Можда се очекивало да се насмејем од срца; или пак да узвратим неком својом досетком… па како ми није пошло за руком да смислим наставак у шаљивом тону, одлучих да то прекинем: присетих се тобоже неког важног посла, извиних се и напустих свог прилично ошамућеног послодавца… све ми се чини да господин Фарадеј није задовољан мојом реакцијом на његове разноврсне шале…’’

 

Заправо, иако избегава блиске контакте са другим људима, Стивенс осећа потребу за њиховим прихватањем и уважавањем у професионалном смислу, а под стресом је и када га људи погрешно схватају (као у селу у коме му се покваре кола па сељани помисле да је он земљопоседник а не слуга) или када он не успева да се изрази (када покушава да разговара са једним гостом о почецима сексуалног живота, опет по налогу свога господара).

У прилог тези да Стивенс пати од поремећаја личности говори његова ригидност и тешкоћа увида као и тешкоћа да се прилагоди и промени. Госпођица Кентон представља претњу његовим уобичајеним, нефлексибилним начинима опажања и понашања. Као угрожавајући, Стивенс доживљава чак и сам покушај госпођице Кентон да улепша његов животни простор, да му унесе цвеће у собу, и то јасно показује наводећи да му је до сада његова соба сасвим одговарала.

Стивенс такође има тешкоће да изрази осећања или да на уобичајен начин реагује на ситуације, чак и када су оне толико емотивно шаржиране као смрт његовог оца или растанак са женом коју (ваљда) воли. Његов отац најпре падне и доживи мождани удар, а потом умре. Стивенс не показује ни тугу ни страх због очевог лошег здравственог стања, а када му јаве да му је отац умро објашњава да је заузет послом и дозвољава домаћици да му она затвори очи. Такође, када госпођица Кентон каже да излази на састанак са другим човеком, Стивенс опет не показује никакве емоције, љубомору нити страх да ће је изгубити. Овај изостанак реакције Кентонова доживљава као недостатак осећања са његове стране и удаје се за другог човека, иако се касније испоставља да је Стивенс гајио осећања према њој.

Према неким схватањима, пацијенти са шизоидним карактеристикама личности овај персонални стил развијају као одговор на одрастање уз сличне родитељске фигуре – ригидне, емоционално недовољно респонзивне. Мада не добијамо информације о односу Стивенса са мајком, евидентно је да је његов отац био склон хладном и дистанцираном понашању и да он и Стивенс нису били сувише блиски.

Сржно уверење које је Стивенс формирао у животу је да односи са другим људима и нису толико важни, већ је важнији посао батлера и концепт достојанства коме је привржен, баш као што је био и његов отац. Концепт достојанства илуструје се догађајем када је један батлер у Индији испод стола затекао тигра, након чега га је усмртио и саопштио свом господару:

“Вечера ће бити послужена у уобичајено време и веома ме радује што могу да кажем да тада неће бити никаквих видљивих трагова тек минулог догађаја“.

Стивенсов отац са дивљењем је понављао ову анегдоту те се може видети какав је био његов однос према показивању емоција. Очев став усвојио је и Стивенс. Њих двојица нису диференцирани у смислу да се обојица презивају Стивенс и разликујемо их као старијег и млађег господина Стивенса. Млађи Стивенс изјављује пак:

“…зацело је и наша професионална обавеза да дубоко размислимо о свему томе како би свако од нас постигао што већи успех у стремљењу ка досезању достојанства“.

Дакле, персонални стил Стивенса већ је обликован раним односима и (могуће) неком врстом предиспозиције, а потом је његов професионални живот утицао на то да он почне позитивно да вреднује такво понашање и да га чак код себе негује. Самим тим, промена за њега постаје тешка ако не и немогућа, а самим тим и његов квалитетан однос са људима који су могли да му буду блиски.

Марица Стијеповић


Разговори са глумцима и писцем:

Author Kazuo Ishiguro on ‘The Remains of the Day’

Remains of the Day: Emma Thompson Exclusive Interview

Психобрлог
Advertisements