Сваки грех који човек учини, по речима светог апостола Павла, ван тела је, једино грех блуда представља грех учињен телу. И заиста, ако завиримо у историју човечанства, видећемо да је блуд, на директан или индиректан начин, био узрок највећих људских трагедија. Почев од Содома и Гомора, преко Потопа, тројанског рата … и да не набрајамо.

Gaudi Sвети Оци су разликовали осам главних грехова или страсти као осам извора из којих потичу сви наши греси, душевни и телесни у свој својој разноврсности. Слика наше греховности коју ћемо овде предочити пре ће бити аскетичка, него богословска. Свети Оци су дефинисали конкретне грехове да би било могуће указати средства за борбу против њих. По њиховом учењу, заправо, постоји један главни извор греха – наше самољубље, односно неправилна љубав човека према себи, егоизам и егоцентризам. У томе је почетак свих грехова. Неки богослови су наводили три врсте самољубља: славољубље, сластољубље и среброљубље. Међутим, ова шема је прилично уопштена и апстрактна, тако да је овде тешко видети лице самог греха. И нису богослови и теоретичари Хришћанства, већ монаси и подвижници, чији је животни циљ било очишћење душе, пронашли осам главних непријатеља нашег спасења, осам примарних страсти. Уколико се човек не буде борио са њима, они ће њимe овладати и претворити се у смртне грехове, односно, заувек ће одвојити људску душу од Бога.

Овде бих желео да испричам нешто о једној од најљућих страсти, која је нарочито тешка, која непрестано устаје против човека. Блуд је својеврсни концентрат свих порочних наслада. Борба против блудне похоте, најтежа и најсуровија је, и Хришћанин је води до саме смрти. Свети Оци кажу: „Не веруј свом телу док не легне у сандук и док сандук не закују ексерима.“ Природна жеља, природна тежња према другом полу је генетски уграђена у сваког човека. Борба против греха блуда, како кажу Свети Оци, јесте борба против непријатеља који седи у нама.

Како се обично развија ова страст? За њен развој је потребна одређена представа или слика. И зато она најчешће почиње од слике. Прва етапа је када се нечиста слика појављује у човековом уму или на биоскопском или телевизијском екрану. Међутим, то још није грех. То је само повод за грех, предлог, искушење, ђавоља удица, коју нам он баца. Човек поставља замку да би уништио неку штетну животињу, рецимо, пацова. Пацов се хвата у њу и умире. Али, исто тако и нама ђаво баца удицу, саблажњиву слику, убацујући је у нашу свест. Међутим, ми изнутра можемо да одбацимо ову слику, да искључимо из ње своју вољу. И тада ће нам она остати спољашња и страна. Она постаје наша само у случају да почињемо да осећамо симпатију према њој и жељу да је задржимо у својој свести. Уколико човек одбаци страсну помисао или слику у самом почетку, он ће из ове духовне борбе изаћи као победник.

Свети Оци су разрадили учење о трезвености и контроли свога срца. Ова контрола се врши посредством непрестане молитве, у чијој светлости човек види клицу помисли или слике у самом почетку. Ако човек нема молитву, он не може да забележи прву етапу зачињања помисли (кроз слику), бележи само касније етапе, када унутрашњим напором воље већ почиње да задржава ову помисао (тј. виђену слику) у својој свести, да је гледа, да се одушевљава и наслађује њоме. Зато су Свети Оци заповедали да у свом срцу имамо непрестану кратку молитву молитву Исусову, која човеку осветљава дубине његовог срца. За непрестану молитву човек по свом избору може да изабере неке речи из псалма, кратку молитву: „Господе, помилуј!“ или, пак, молитву: „Боже, милостив буди мени грешном!“ Међутим, Исусова молитва је знатно дубља. Она је заиста свеобухватна. Како кажу Свети Оци, она је „Јеванђеље сажето у осам речи.“

Да, тренутак зачетка помисли (преко виђене слике) је најбоље време за борбу против ње, за њено уништење. Помисао личи на биљку: лако ју је ишчупати из земље када је тек пустила изданак, а када се укорени и када је корење дубоко урасло у земљу, потребни су већи напори; ако се овај изданак претворио у дрво, готово га је немогуће ишчупати и човек више не може да се бори са грехом сопственим снагама. Он мора да прибегне помоћи других, помоћи својих наставника.

Дакле, најбољи начин за борбу против сладострасне помисли јесте његово одбацивање на самом почетку, у његовој првој етапи – етапи предлога (подстрекавања). Међутим, Хришћанин треба да се бори против греха и на следећим етапама. Чак и ако у тој борби буде оклевања и грешака, треба наставити борбу и молити Бога за опроштај почињеног мисленог греха. У борби против страсне помисли треба користити природне снаге људског гнева, односно, треба се гневити на ђавола, греховну помисао и сам грех. Гнев је (ако га правилно употребљава) човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих. Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и грех, који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата у извесном смислу постајемо убице. Уколико се, пак, гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу. Дакле, човек треба да научи да се гневи на нечисте помисли. Свети Оци уче: “ Када пред тобом буде нечиста помисао, прво се разгневи на њу, као на несрећу која може да те лиши вечног живота, а затим се обрати Богу са молитвом. Немој да анализираш ову помисао. Не ступај с њом у разговор. Немој оповргавати речима оно што демон буде говорио. Гневом истеруј помисао из свог срца и затим се обрати Богу да Он очисти твоју душу од нечистоте.“

Шта је још потребно за борбу против демона блуда? Уздржање. Свети Оци су блудни грех, ову болест, ставили одмах после стомакоугађања, јер је демон блуда тесно везан са демоном чревоугађања. Стомакоугађање распламсава блудну страст. Свети Оци су говорили: „Уколико желиш да се бориш против блуда не обуздавши своју утробу, то је исто као да човек покушава да угаси ватру бацајући у њу грање.“ Како човек да одреди своју меру у храни? Свети Оци уче овако: „Одреди колико ти је хране потребно да се наједеш, а онда поједи две трећине те количине, а остало остави; или устани од стола када још увек не осећаш да си се потпуно најео, онда, када би хтео још мало да једеш. То ће ти бити мера.“

Код светог Јована Лествичника читамо: „У кроћењу стомака употребићемо благоразумну постепеност: прво ћемо укинути масну храну, затим ону која распаљује, а после и ону која наслађује.“ Човек не може одмах да пређе на строги пост, већ треба постепено да се учи уздржању. Осим тога, у посту треба имати меру. Преподобни Јован Касијан Римљанин пише да понекад претерани пост не кроти, већ напротив, распаљује блудну страст. Опште правило умерености и уздржавања се састоји у томе да свако у складу са својим снагама, стањем тела и узрастом једе онолико хране колико је потребно да би се сачувало здравље тела, а не колико захтева жеља са храном. Крајности су и са једне и са друге стране подједнако штетне – и неумерена строгост поста и преједање. Монах треба да пости тако разумно као да ће живети у телу сто година; и треба тако да обуздава душевни немир – да заборавља на увреде, да одбацује тугу, да ни за шта не сматра жалости и губитке као човек који свакога дана може да умре. Зато се када се говори о посту има у виду разумно уздржавање, а не довођење себе до болесног стања које је често праћено унутрашњом гордошћу и прелешћу. Дакле, не заборавимо да умерена употреба хране служи као средство за обуздавање блудне страсти. Тако је за време нарочито јаке блудне узбуђености корисно пити мало воде, јер осећај жеђи отупљује и слаби ову страст. Отшелници нису само храну узимали с мером, већ и воду.

Свети Оци говоре: „Уколико се вежеш постом, везаћеш демона блуда канапом, али да би га бацио на земљу потребно је смирење.“ Један од древних египатских подвижника је, тумачећи библијску причу о томе како је пророк и боговидац Мојсије убио Египћанина и закопао га у песак, рекао да је то слика борбе са блудним демоном. Песак је пустиња, место где ништа не расте. „Закопати Египћанина у песак“ значи победити демона блуда смирењем. За време борбе са блудном страшћу Хришћанин мора дубоко да смири свој дух, да постане свестан да је он центар греха и да без помоћи Божије не може да се бори са овом страшћу, и да притом не пада духом, већ да се нада на помоћ Божију и да се моли. Демон блуда је повезан са демоном гордости. Понекад Промисао допушта нарочито јаку борбу са блудом да би се мањим грехом излечио већи, слабијом болешћу јача. Али, ако се човек сам на време смири, неће бити потребно овако сурово лечење.

Најефикасније средство у борби са блудом јесте исповест духовном оцу. Свети подвижници говоре да демон блуда не трпи разобличавање. Он воли да се скрива, да се крије у нашој души као шкорпион у својој рупи. Разобличити блудног демона пред духовником, испричати му о својој борби значи одмах добити олакшање. Међутим, ово треба учинити са вером у молитву свог духовника. У Патерику постоји прича о два монаха, које је нападао демон блуда. Они одоше код старца и испричаше му о својој борби. Један је осетио олакшање, а други није. И први на жалбу другог упита овог: „А како си своју борбу открио оцу?“ Овај одговори: „Дошао сам, испричао му, поклонио се и отишао.“ Онај који га за ово упита рече: “ А ја сам дошао код њега, као што бих дошао код Самог Христа Спаситеља: са вером да ће његове молитве отерати од мене демона блуда. Док сам причао о искушењу у себи сам се кајао и плакао, и када сам отишао од њега осетио сам као да сам се поново родио.“ Зато, ако пред својим духовником откривате борбу са блудом, то не сме бити обична сува прича. Морате у себи да оплакујете своју греховност и да верујете да по молитвама духовника Господ може да вас избави од ове борбе, да је умањи или да вас учини победником.

Да бисмо се успешно борили са демоном блуда, морамо да се трудимо да никога не осуђујемо, нарочито оне који пате од ове страсти. Када осуђујемо друге, ми истовремено подразумевамо да на њиховом месту не бисмо учинили исто то и у себи на известан начин замишљамо себе као победника демона. И зато, због осуђивања других Господ понекад допушта да нас исто тако нешто нападне и ми често не издржавамо и падамо. Једно од најважнијих правила духовног живота је неосуђивање другог. То не значи да оправдавамо његов грех, већ да му састрадавамо, као што сажаљевамо болесника. Један Свети је говорио: „Кад видим човека који греши или сазнам за њега, говорим себи: „Гледај да и ти не учиниш то! Ко зна шта ће сутра бити с тобом?!“

Још једно од средстава борбе са демоном блуда је разумно осамљивање, осамљивање онда када нас он нарочито јако напада. Осим тога, треба стално радити: демон блуда најљуће напада човека који се не бави нечим корисним.

Свети Оци говоре да не треба претерано да водимо рачуна о својој спољашњости. Сасвим је довољно да човек буде уредно и чисто одевен. Сама мисао о лепој одећи, која ће се другима свидети садржи у себи тајни блуд. Свети Оци не саветују да се људи претерано слободно понашају. Један подвижник је говорио: „Претерана слобода је почетак блудног греха. Слобода у понашању је налик ветру из пустиње који спаљује и уништава семена на месту којим прође.“ Дела Светих Отаца уче да се у смеху и шалама такође крије блуд. Са аскетске тачке гледишта смех и шале прљају човекову душу. Они уништавају страхопоштовање као расположење срца. Црквено Предање нам говори да нико није видео Исуса Христа да се смеје или осмехује, као ни Његову Пречисту Мајку. А демон се често приказује како се кикоће. Ако бисмо схватали због чега нам је Господ дао земаљски живот, и ако бисмо чешће размишљали о ономе што нас очекује у вечности – рај или пакао, не бисмо се шалили, не бисмо се смејали и не бисмо се кикотали. Када бисмо знали колико је грехова концентрисано у нашој души, какво огромно море греха представља овај свет, не би нам било до смеха. Међутим, ова ужасна слика је скривена од нас…

Свети Оци нам заповедају да уколико је могуће избегавамо било какво присније општење са другим полом, јер ће ово општење у нама, услед наше слабости, сигурно временом изазвати блудну страст, јавну или тајну. Неки изјављују: „Разговарао сам са женом и нисам осетио апсолутно никакву штету.“ Свети су на ово гледали другачије: то је штетно по човека, али он сам то није приметио. Један подвижник је писао: „Неколико дана после разговора са женом осетио сам напад блудне страсти и преда мном се појавила њена слика. Док смо разговарали изгледало ми је да сам бестрасан. Међутим, њена слика је оставила траг негде дубоко у души и затим је за време борбе као удица испливала из дубина подсвести.“ Ми не знамо шта се дешава у нашем срцу. Сви наши разговори, сусрети и утисци су семена која падају у дубину срца, а затим дају своје изданке. У општењу са сваком женом треба да будемо максимално опрезни, чак и ако нам се чини да према њој не осећамо никакву нечисту жељу. Такође треба на све начине да избегавамо претерано општење, јер често желимо да будемо са женама не због неке важне или неодложне ствари, већ због тајног унутрашњег задовољавања блудне страсти. Свети Јован Златоуст пише: „Није обавезан пад са женом: понекад само присуство жене за човека већ представља скривену насладу.“

У књизи Преподобног Јована Лествичника, великог игумана Синајске горе, читамо: „Демон плотског сладострашћа се веома често потпуно скрива, изазива у монаху крајње страхопоштовање и рађа у њему извор суза када седи или беседи са женама и наводи га да их учи сећању на смрт, о Последњем Суду и чувању чедности, како би оне несрећнице, саблазнивши се његовим речима и лажним страхопоштовањем, прибегле овом вуку као пастиру; али овај највећи несрећник, стекавши због блиског познанства дрскост, на крају бива подвргнут паду.“ Због тога је у општењу са женама, чак и када им свештеник даје поуке и води духовну беседу, обавезно потребна мера. Треба говорити кратко и јасно. Онима које желе да изврше поуке и да се спасу нису потребне дуге беседе. Оне само треба да сазнају шта треба да раде.

Обично жене које се често обраћају свом духовном оцу и дуго са њим разговарају непрекидно понављају једно те исто, као да прежвакавају стално исту жваку, а у ствари на тај начин задовољавају у себи своју блудну страст. Оне које се брину о чистоти говоре сабрано и лаконски. У општењу са женама, по учењу Светих Отаца, без обзира на сву добру жељу и љубазност, треба поштовати строгост. Човек никада не сме да мисли да је победио блуд. У томе је једно од лукавстава демона. Свети Јован Лествичник говори: „Лисица се претвара да спава, а демон да је чедан; ова жели да превари птицу, а овај да погуби душу. Не веруј целог живота свом пропадљивом телу и не уздај се у њега док не станеш пред Христа.“ Демон блуда може неко време да нас остави на миру да бисмо помислили да смо већ победили нечисту страст и изгубили опрез. После тога нас он неочекивано напада као своју жртву и по правилу затиче неспремне. Због тога никада не треба да имамо поверења у себе и да се сматрамо победницима у овој борби.

Преподобну Марију Египатску, која је живела у Јорданској пустињи је много година нападао демон блуда кроз сећања на њен прошли грешни живот. За време непријатељских напада она је падала на земљу и викала на сав глас: „Боже, спаси ме! Господе, ја сам немоћна!“ И због овог смирења благодат Божија ју је покривала. Подвижница је побеђивала непријатеља у овој суровој, веома тешкој борби. Дакле, сви ми треба да имамо на уму: победа над блудом је победа благодати над демоном. Без истинског самопознања, у духу срдачне скрушености и дубоког смирења, немогуће је победити блудну страст!

Потрудићемо се да укратко сумирамо све горе наведено. Борба са блудном страшћу је пре свега стражење ума и срца, односно благовремено откривање и брзо одсецање нечисте помисли (слике), што је могуће само у светлости сталне молитве; усмеравање гнева против нечистих помисли (слика); стални труд, исповест и откривање помисли свом духовном оцу, духовном наставнику; борба против стомакоугодништва, скромност у одевању и понашању, неосуђивање, ћутање и разумно осамљивање за време нарочито јаких напада блудног духа и оно што је главно јесте нелицемерно, дубоко смирење. Свети Оци говоре: Целомудреност је скуп свих врлина.“

Aрхимандрит Рафаил (Карелин)

Пријатељ Божији, фото
Advertisements