Прилог историји сиријског монаштва

 

Хероји ове приче су Блажени Теодорит, епископ града Кирине у древној Сирији и његова књига „Богољубива историја“. Заборављена прича из историје хришћанства. Ипак, важна прича, упркос забораву.

Gaudi Kада савремени верник (хришћанин) помисли на монаштво и његову гласовиту историју, он – у најбољем случају има на уму три етапе у његовом историјском развоју: египатско монаштво (велика имена Антонија Великог, Макарија Египатског, Пахомија и других ликова разноразних Изрека отаца и Старечника), затим цариградско монаштво (имена славних манастира као што су: Студион, Хора, Елеуса, итд.), те атонско монаштво (имена Атанасија Атонског, Саве и Симеона, Никодима Агиорита, чувених исихаста и савремених стараца). Нико, готово нико, неће споменути још једну велику и (према многим истраживачима историје хришћанског монаштва) хронолошки старију причу: древно сиријско хришћанско монаштво.

Један од главних (иначе оскудних) докумената о наведеној традиции у Сирији јесте сасвим оригиналан текст Теодорита Кирског (393-466), његова – некада чувена, а данас готово непозната – Богољубива историја (настала негде око 440. године), тј. историја монаха у Сирији. Једна од њених суштинских одлика јесте приказивање анахоретског монаштва, и то не било каквог. Овде нећемо срести тамне и демонима насељене пустолине египатских пешчаних дина, нема великих киновијских манастира и насеобина, нема маса ходочасника које надиру и испуњавају скитове, келије и пећине, нема организације и институција које све то некако уређују. Теодоритов свет сиријских анахорета је дивљи свет. Неко би рекао – отворивши тек прве стра­не списа – помало чак и дивљачки. Екстравагантан. Авангардни. Чудни. Убрзо ћемо видети и зашто.

Још једна битна карактеристика Богољубиве историје јесте и чињеница да овај текст настаје као непосредно сведочанство и увид у животе сиријских анахорета од стране самог Теодорита. Другим речима, док ће у многим сличним историјама и изрекама древних монаха Истока усмено предање и легенде играти централну улогу, у случају Богољубиве историје ма­териjал (највећим делом) долази из личног сведочења њеног писца. Теодорит ће од најранијег детињства посећивати многобројне ана­хорете који су пребивали у многим беспућима дивље Сирије, или пак на ободима градова. Чак и кад постане епископ, он ће наставити са својим ходочашћима, посетама и разговорима са њима. Управо овај лични печат даје делу тако необичну садржину.

Ако упоредимо Теодоритов спис са много познатијим историјама монаха у Египту или знаменитим Изрекама отаца из пера ових истих египатских монаха и сведока, видећемо да у Богољубивој историји (просто речено) дувају неки други ветрови. Влада нека друга клима и доминира другачији поглед на свет. Наратив је много драматичнији, ликови и приче су одрађене у елегантном стилу јелинског језика, а Теодорит се показује као снажан приповедач и велики мајстор литературе. И оригиналан, такође. Док су египатске при­че натопљене општим местима житијских дискурса и панегири­ка, наликујући понекад до монотоније једна другој, Теодоритова сага нас води у неким нечувеним правцима. Изненађујућа и чудна за данашњег читаоца, она говори о идиосинкратичном свету хришћанства који је данас изгубљен.

То је свет сиријске верзије Јеванђеља по Матеју и његовог нагласка на подражавању и следбеништву Исусу Христу: целибат, сиромаштво и странствовање које објављују пролазак овог старог света и долазак новог у слави Царства Божијег. Одатле све започиње, тамо се све слива. Посвећеност, максимализам и непоколебљивост у сусрету са новим, другим, божанским. У овом ће предању идеални хришћанин бити идеални аскета (не нужно монах), наиме подвижник који се неће попети само до пуких граница људске природе, већ исте – спрегом воље и божанске благодати – и превазићи. Буквално пребацити и постати „налик анђелима“ – тема врло проминентна у читавом тексту. Овде на сцену ступају чудни начини живота, безгранични варијетети подвига и аскетских пракси, умртвљивања плоти, везивања ланцима за удове, дивљег пребивања у кавезима и сличним фантастичним справама, у отвореним просторима без крова над главом, у оскудици, голотињи и тоталној нехигијени чији врхунац представљају подвижници који се хране травом. И то – ни мање, ни више – него четвороношке, попут дивљих звери. Јер, такав беше њихов подвиг. Теодорита ништа не чуди, његов је тон миран и достојанствен. Има разумевања за све ове људе и дивљаке. Ово није Египат, ово није углађена Византија или организовани Атос. Друга интересовања, другачије теме окупирају Епископа кирског. Његови хероји нису духовне вође лаоса, нити просветитељи народних маса, па ће тако један од њих (Јаков) избацивати посетиоце из своје колибе, ускраћујући им чак и најобичнији благослов. Чуда и исцељења се ретко помињу (у поглављима XIX, XXI, XXIV). Прича о „духов­ном“, „унутрашњем“, „умном“ жи­воту потпуно изостаје! Теодорит не улази у детаље њиховог молитвеног живота, нити се ситничаво бави њиховом психологијом. Због чега? Нагласак је на њиховој физичкој (телесној) издржљивости. Опет понављам, други је то свет, други менталитет. У неким дру­гим културама (а чини се да је и наша таква данас), на монаштво се гледа као на ствар ума, духовно­сти, унутрашњости и осећаја душе и емоција. У Сирији је то, с друге стране, спољашњи (телесни и перформативни) аспект аскетизма; наиме, аспект који је био видљив посматрачу са стране. Монаштво је тамо уживало углед управо зато што је конкретним, телесним при­мером служило као слика потенцијалног превазилажења људских ограничења. Велики светитељи су они који задобише победу над тварним стварима, који показаше да смртнички живот већ сада може делимично пребацити на другу страну неког новог света и неког новог човека. Тако су они гледали на ове ствари.

Овај сурови аскетизам открива сиријску слику света у којој спољашња делања имају нарочиту вредност, сасвим независну од њиховог могућег утицаја на унутрашњи свет човека: везивање ланцима или једење траве четво­роношке није толико узроковало колико изражавало преображење физичких потреба и слутњу света који долази. Телесни перформанси овакве врсте нису изазивали пуки психолошки ефекат, већ су свој смисао испољавали у видљивој стварности. На тај начин су – и то је главна ствар ове приче – сиријске аскете давале часно и подједнако важно место телу и теле­сности, читавој човековој лично­сти. Није било довољно само обожити душу, дух или ум – потребно је било осветити и тело у његовој чувственој људскости.

И још нешто за крај, оно најбоље и најживље у питком и контроверзном Теодоритовом делу: комплетно одсуство идеологије и идеологија. Зашто то кажем? Све (нама) познате историје Цркве и све (на­ма) познате историје монаштва на Истоку ће (неизоставно) пратити једна (људска, али разумљива) црта: у њиховом залеђу ће бити жеља писаца да испричају причу само са једне стране, из једног угла, из кутка једне (црквене и/или политичке) партије. Писали су „победници“, али писали су и „поражени“ – то се данас добро зна. Историје Халкидонаца нису што и историје антихалкидонаца. На свим странама ће – бојим се – увек бити претежније држати страну своје партије, него ли страну саме ствари. Једини, можда једини, који ће то­ме умаћи (иако ће за исто платити горку цену) јесте генијални (и тра­гично напаћени) Теодорит Кирски; макар у овом свом позном спису. У њему ће многе стране, многи гласови, многе побожности, многе праске и многе (једнако хришћанске и јеванђељске) традиције наћи своје подједнако важно место: Теодорит је имао стомака за друго, различито и другачије. За многе путеве и стазе који воде истом циљу: љубави према Христу и љубави према другом. У његовом спису има места за оне који се жестоко (готово нељудски) подвизавају, непрестано моле и свега једном недељно иду на Литургију и богослужења. Има места и за оне који се моле и скоро сваког дана иду на Литургију. Али, има места и за оне који се моле, труде у свему хришћанском и врлинском, али никада не иду на Литургију (сиц!), нити имају икакве везе са спољашњим структурама еклисије какав је случај необичног (Теодориту веома милог и од народа поштованог) подвижника званог Марис. Има места за оне који држе „типик“ и за оне који импровизују. Има ме­ста за оне који примају епископе и оне које од њих беже. Има места за оне који примају свештене чинове и за оне које клир уопште не занима. За оне који се причешћују и за оне који се подвизавају. За писмене и неписмене. За дивље и комуникативне. За епископе и харизматике. За Литургију и за пустињу. За онтологију и етику. За заједницу и за особењаштво. Нико овде нема повлашћено место, нико није фаворизован на уштрб других. Било је места са све оне који су имали слуха за добру вест. Јер, знао је стари Теодорит тада већ одвећ добро: „У дому Оца мојега станови су многи“ (Јн. 14, 2).

Лазар Нешић

"Православље" бр. 1183, фото
Advertisements