„Није ли ово дрводјеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овдје међу нама? И саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: Нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме. И не могаше ондје ни једнога чуда учинити, осим што мало болесника исцијели метнувши на њих руке.“ (Мк 6, 3-5)

„Срце твоје нека не завиди грјешницима, пре буди у страху Господњем вазда.“ (Приче. 23, 17)

Gaudi Mногo људи из Назарета реаговало је завишћу када је Исус са ученицима посетио родни град, а након што је већ био познат по чудима и мудростима о којима се доста причало. Били су завидљиви па стога и слепи за Христа.

Ово је ружна слика о зависти – неко осећа бол зато што жели да предњачи у односу на другог; навикли смо да будемо у завади једни са другима: суседима, пријатељима, чак и рођацима. Реч „завист“ потиче од латинске речи „invidia“ што значи „слепило“. Заслепљеност за исправно виђење себе и ближњег онаквима какви смо заиста, у очима Бога. Он нас види са свим нашим могућностима, ограничењима, пожртовањима, даровима и свим осталим што чини јединственим позив и путовање једне особе . Али, због зависти ја се усредсређујем на видљиву страну туђег живота, као доживљај непотпуности свог живота, при томе ређајући поређења у неком замишљеном такмичењу. Усмеравање пажње на ову заблуду такмичења ме одвраћа од истинитих изазова и могућности које су само мени дате. Завист онемогућава захвалност и радост због мојих, као и обдарености мог ближњег, и спречава ме да растем и из њих учим. Она може онеспособити како онога који завиди тако и онога ко је објекат зависти, јер се завист „неутралише“ омаловажавањем предмета зависти. Тако Христос умањује себе у Назарету да би се неутрализовала завист Његових земљака.

Данас  благодарим, постајући свесна својих дарова и изазова, исто колико и дарова и изазова ближњих.

Нека ми Господ помогне, просвети ме да видим као што Он види и заштити ме од заблуде зависти.

монахиња Васа (Ларин)

Превод: Ј.Д.

ichtys

Gaudi Tи си крштен човек, то јест опран од првобитне нечистоте и отребљен од прастарог корова. Првобитна нечистота и прастари коров настали су од првобитног и прастарог прародитељског греха. Да ли ти цениш неизмерну милост и превелики дар што ти је дарован крштењем?

Од прљавог обора крштење је у створило у теби храм. Какву завист можеш, дакле, имати у срцу према онима који обраћају божански храм поново у прљави обор? „Срце твоје нека не завиди грјешницима.“

Или ако се неком почисти дом, осветли, окади и украси, а он место да одржава дом свој у таквом поретку, узме лопату па почне убацивати у почишћени дом сваку нечистоту кроз врата и прозоре ‐ хоћеш ли таквом завидети или ћеш га жалити?

Нико мање него Господ Бог почистио је крштењем дом сваког крштеног човека. Нека те страх обузме при тој помисли, страх од Бога, који се јавио у телу да би очистио, осветио, просветио и спасао људе.

Као што сузе теку од велике жалости али и од велике радости, тако страх обузима човека од великог злочина али и од велике жртве. Бог се јави у Христу као слуга да почисти дом твој, да од обора направи храм у срцу твом. Зар те не обузима страх од толиког понижења Цара над царевима? И зар те не обузима жалост кад видиш крштена човека како греши? Ваистину тешко да има шта луђе од зависти према грешнику! Луда је и завист према праведнику, веома луда, али завист према грешнику је нешто најлуђе.

Шта је то грешник? То је несвесни самоубица. То је човек који као и сваки човек жели себи живот, међутим непрестано уноси у себе смрт. Или: то је човек који жели себи здравље, а стално узима отров. Хоћеш ли таквом завидети?

Ако завидиш грешнику који јури за пролазним сенкама овога света, друг си му у безумљу. Он је безуман што хвата оно што не може одржати, а ти опет што завишћу трујеш срце своје. Ако ли га жалиш и исправљаш, чиниш добро и себи њему; своје срце снажиш, а његово лечиш.

По некој легенди, живела два богата човека у суседству. Један је патио од среброљубља, а други од зависти према првоме. Обојица умру у исти дан. Њихови пријатељи посвађају се око тога, који је од њих двојице био бољи човек. Па се реше да окончају свађу таме што ће распорити оба тела, извадити срца њихова, па по срцима оценити. Кад распоре среброљупца, нађу камен место срца, а кад распоре завидљивца, нађу змију место срца. Скочи змија и подвуче се под онај камен. О брате мој, „срце твоје нека не завиди грјешницима!“ Јер је завист змија која се твојим срцем храни.

Распространи срце своје, да из њега изађе свака завист. Знаш како премудри Павле говори Коринћанима: „Уста наша отворише се к вама и срце наше распространи се“ (II Кор. 6, 11). Где је завист, уста се стежу и неће да говоре ближњему, а срце се стеже и грчи и смањује.

Замисли, колико би хиљада злочина било мање у твојој отаџбини, кад би нестало зависти човека према човеку? И колико мање свађа, и суђења, и сплеткарења? И колико мање буна, и ратова, и проливања крви, и рушења у свету ‐ кад само не би било зависти!

Пази да се не обманеш. Завист не иде под својим правим именом. Ниједан порок и ниједна страст не иде под својим правим именом. Блуд под именом љубави, среброљубље под именом самоодржања, коцкање под именом забаве, пијанство и лумповање под именом дружељубља, а завист под именом правде и равноправности. И у самом теби завист се претставља као бунт против неправде и неравноправности. О сине мој, пази да се не обманеш. Сваки злотвор куцајући на врата виче: „Ја сам твој добротвор и пријатељ!“ Чувај се да те не превари глас његов и не отварај врата својих.

Нека ти благи Бог помогне, да се срце твоје потпуно испразни од зависти. Да излечен од злобе, и незлобан као јагње, приступиш (ове недеље) и поклониш се Часноме Крсту, на коме са за тебе распе Јагње Божје.

Свети Николај Српски

ichtys

Gaudi Aко нас неко или нешто куша или збуњује, то јасно показује да се не односимо правилно према законима Божијим, међу којима је највећи онај о суђењу и осуђивању било кога. На Страшном Суду, свако ће бити прослављен или посрамљен по својим делима. Стари Завет заповеда да се побринемо за наше спасење и напредак душе. О овоме ми највише треба да бринемо. Нас Бог не присиљава против наше воље, већ нам пре нуди избор за наше опредељење, и управо кроз слободну вољу, појединци се окрећу ка добру или ка злу. Према томе, бескорисно је да се криве они који живе око нас, као да нам они сметају или спречавају наше спасење или духовни напредак.

Старац Амвросије Оптински

Кафа са сестром Васом, фото
Advertisements