„У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја победих свет.“ (Јн. 16, 33)

Gaudi Hришћани живе на земљи, али изнад свега земаљског; међу људима, али изнад свега људског; спутани, али слободни; у тескоби, али ничим непоробљени; у свету немају ништа, али су сва блага њихова; живе двојаким животом, један презирући, а о другом се старајући; кроз умртвљавање су бесмртни; кроз одвајање од твари сједињени су с Богом; не знају за страсну љубав, већ горе љубављу божанственом и бестрасном; наслеђе је њихово – Извор светлости…

Ако се хришћанином називаш у том смислу да Христа исповедаш као Бога, исповедање своје докажи делима својим.

Није лако међу врлинама наћи највишу и њој дати предност и преимућство, као год што у градини многоцветној и миомиром испуњеној није лако одабрати најлепши и најмириснији цвет, пошто час један, час други привлачи к себи поглед и чуло мириса, мамећи намерника да га убере. Свака врлина узводи ка спасењу особитим путем, доводећи без сумње у неку од вечних и блажених обитељи. Јер као што су различни начини живота, тако је и обитељи у Бога много (Јн. 14, 2), и оне се расподељују и свакоме одређују по достојанству његовом. Стога нека се један испуни ове врлине, други пак неке друге, неко многима, а неко, опет, уколико је могућно, и свима; само нека свак корача без заустављања, нека стреми напред и неодступно следи стопе онога доброг Путовође који пут његов усмерава право, изводећи га тесном стазом, кроз уска врата (Мт. 7,14) на непрегледна пространства блаженства небеснога.

Али ако, по учењу Павловом и речи Самога Христа, за прву и највећу заповест ваља држати љубав, „о којој виси сав Закон и Пророци“ (Мт. 22, 37-40; 1. Кор. 13, 13), онда највећи део њезин ваља да чини, како ја налазим, љубав према убогима, сажаљивост и састрадање према онима што су истога са нама рода. Јер никакво служење није тако угодно Богу као милосрђе, будући да је оно најсродније Богу, „пред Чијим лицем иде милост и истина“ (Пс. 88, 15) и Коме приличи дар милости (Јаковљ. 2, 13) изнад свакога суда. Праведни Дародавац, „Који постави на мерила и теразије Своје милост“ (Пс. 28,17), ни за шта неће тако наградити човекољубљем Својим као за човекољубље наше. Стога, сходно заповести која нас учи да се „радујемо с радоснима и плачемо са онима који плачу“ (Римљ. 12, 15), дужни смо да отворимо двери милосрђа свима убогима, свима који страдају, из било ког разлога; дужни смо, као људи, људима приносити жртву доброчињења, ма каква их нужда нагонила да ишту помоћи: удовиштво или сиротовање, или прогон из завичаја, или суровост властодржаца, или охолост владалаца, или нечовештво сакупљача пореза, или убилачка рука разбојника, или похлепа крадљиваца, или заплена имања, или бродолом. Јер сви такви имају једнако право на сажаљење, и једнако погледају на руке наше, као што и ми очи своје уздижемо ка Десници Божијој, иштући какво добро од Господа.

Свети Григорије Богослов

 

Gaudi Kолико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже. Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљености од Бога, људи већ у овом животу осећају тежину, а у другом животу та тежина постаће вечна. Зато се већ овде предокуша делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи Божијој. Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши, он онда пати. Светска радост доноси напетост духовним људима. То није трајна, истинита радост; она је привремена, тренутна. То је радост која не испуњава човекову душу, пролазна је, а не духовна. Пуни душу само смећем. Када будемо осетили духовну радост, ону пролазну више нећемо желети. Данашњи људи не мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису никада осетили оне друге, небеске радости.

Старац Пајсије Светогорац

ichtys

Gaudi A како заволети људе? Просто, дозволи свакоме да буде то што јесте. Одреци се свих представа о томе какав би тај човек, као, требао да буде, каквим би га ти хтео видети, чак и тог образа кaквим га ти видиш – и он је неистинит… Сваком човеку је својствена слобода, промене са временом, сваки човек је дете у души, но скрива га… Видевши човека у неком таквом образу, ти гледаш не у његову дубину него спољашњост, ти видиш маску, али не суштину… Одреци се жеље да поистоветиш човека са том маском под којом би га ти хтео видети… Одреци се жеље да га учиниш таквим каквим би се теби хтело, а сам просто посматрај, уживај у општењу, радуј се разноликости без права да било шта мењаш. То рађа огромну радост. Дозволити свакоме да буде то што јесте, рађа љубав.


Препоруке:

  1. одломак из беседе о. Рафаила (Бољевића) „Кола фараонова“ – тумачење поуке Св. Макарија Великог;
  2. Ко су хришћани?
https://vk.com/happiness_in_you, фото
Advertisements