“Онај који чува језик свој и своја уста, склањa се од невоља.” (Приче 21,23)

Gaudi U претходним редовима указали смо укратко на то, колико је опасно и штетно судити, боље рећи – бити суђен и осуђен од стране сопственог језика. А то се дешава и са људима који су на изглед духовни. Због тога сада, по реду, треба прећи на истраживање узрока и врата кроз која овај порок у нас улази, или тачније – кроз која излази из нас.

Многоговрљивост је престо таштине, на коме се она радо појављује у свом блеску своме. Многоговорљивост је знак незнања, капија оговарања, руководитељ шаљења, слуга лажи, разрешење смирења, дозивач унинија, претеча сна, расејање мисли, губитак опрезности, хлађење топлине, замрачење молитве.

Разборито ћутање је мајка молитве, ослобођење од ропства, чување огња, стражар помисли, извидитељ непријатеља, стан плача, пријатељ суза, делатељ сећања на смрт, живописац мука, обузетост представом Последњег суда, помоћник спасоносне потиштености, непријатељ дрскости, сапутник безмолвија, противник тежњи да друге учиш, умножавање знања, творац виђења, неосетно напредовање, скривено пењање.

Онај који је упознао своје грехе, загосподарио је и својим језиком. А онај који много прича, још не познаје себе онако као што би требало да се познаје.

Пријатељ ћутања се приближава к Богу, и разговарајући с Њим тајно, бива Њиме просвећен.

Исусово ћутање посрамило је Пилата (уп. Мт.27,14 и д.), а ћутање побожног човека уништава таштину. Изговоривши реч, Петар је плакао горко (уп. Мт.26,75), јер је заборавио на онога који је рекао: Рекох – пазићу на путеве своје, да не згрешим језиком својим (Пс.38,1), и на онога другога који је казао: Боље је на земљу пасти с висине, него с језика [Сир.20,18 – наведено у оригиналу по сећању].

Но, ја о том не желим да пишем много, мада ме лукавства страсти подстичу.

Уосталом, једном приликом сам чуо занимљиве ствари од неког човека који је разговарао са мном о ћутљивости. Он ми је рекао да се многоговорљивост, уопште узевши, рађа од било кога међу следећим узроцима: или од једног рђавог и необузданог живота и навика (јер језик, као природни орган тела, по навици тражи оно што је научио); или, опет, највише код подвижника, од таштине, а понекад и од прождрљивости. Стога често многи који обуздавају стомак неком силом и слабошћу, уједно обуздавају и језик и многоречитост.

Ко мисли на смрт, пресекао је причање. И онај који је стекао душевни плач, бежи од многоговорљивости као од ватре.

Онај који је заволео безмолвије, затворио је уста. А онога који воли да лута, из келије изгони страст.

Ко је осетио мирис вишњега огња, избегава скупове људи као што пчеле беже од дима. Јер, као што дим одгони пчелу, тако и он не трпи велики скуп људи.

Мало је њих који могу да зауставе воду без бране. Још мање је оних који могу да укроте необуздана уста.

Онај који је стигао до једанаестог ступња, једним замахом одсекао је многа зла.

Свети Јован Лествичник
(Лествица, Поука XI – О многоговорљивости и ћутању)

ichtys

Gaudi Nажалост, ово је истина које се ја често касно сетим. Сетим је се након укључивања у непотребне расправе или разменом непотребних информација или када сам неувиђавна према особи са којом или са којом сам разговарала. А ипак, колико год обесхрабрујуће било, могу да се изграђујем и себи предочавам ову мудост из Прича, пре него да је се само присећам са закашњењем.

Потрудићу се да данас мало застанем и да у сваком могућем разговору слушам мало више. Да два пута размислим пре него што поделим информације, било да је то у комуникацији на мрежи или лицем-у-лице, питајући се при томе, да ли је вредно? Нека ми Слово Божје помаже у чувању душе од невоља.

монахиња Васа (Ларин)

Превод: Ј.Д., фото

Светосавље, Кафа са сестром Васом, фото
Advertisements