„Tеби је жао тикве, око које се нијеси трудио, и које нијеси одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде. А мени да не буде жао Ниневије, великога града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи који још не знају шта је десно шта ли лијево, и много стоке?“ (Јона 4,10-11)

Gaudi Pо много чему је Књига пророка Јоне особита у односу на остале пророчке списе. Од пророчких елемената у њој се налази само једно пророштво (3, 4), које се није испунило на начин и време када га је пророк најавио. Необично је и то што он није пророковао у Израилу, него га Бог шаље у Ниниву. Читава  приповест о Јони је у садржинском и литерарном смислу кратка и језгровита, али идејно-теолошки слојевита и вишезначна. Време настанка Књиге je период после ропства у Вавилону. Постоји неколико озбиљних аргумената који на то указују. Комплексно је питање књижевне врсте у којој је састављен овај спис.

Књига не представља збирку пророчких говора, као што је то случај код других пророчких текстова. С обзиром на то да се описују неке згоде из живота пророка, раније се спис доживљавао као историјско штиво. Међутим, темељније историјско-филолошке анализе показују да Књига није писана као историјски извештај, који за пред­мет има историјску причу која се односи на пророка Јону и Израил из његовог доба. Стога је за разумевање битно одређење самог жанра у којем је писац саставио спис. Начелно, она се жанровски сврстава у прозну, приповедачку књижевност, осим псалма у дру­гом поглављу (2, 3-10). Најближа је новели, мада има елемента мидраша, сатире и ироније, са наглашеним дидактичким елементом.

Јона је средишњи лик Књиге, а читаво приповедање се одвија кроз интеракцију Јоне и осталих ликова. Једна од главних идеја Књиге јесте да покаже могућност и снагу покајања. Писац тиме им­плицитно, али недвосмислено показује да се истински однос између Бога и човека не заснива на формално верској или националној основи. Сви они који се истински кају, отварају могућност општења са Богом и могу се надати његовом милосрђу. Огреховљени Нинивљани кроз покајање избегавају казну, чиме се показује да се човек у својој слободи може окренути према Богу и избећи пропаст. То су управо учинили Нинивљани. У том смислу Књига пророка Јоне је афирмација људске слободе и могућности. Чак се и Божија намисао може опозвати, ако се човек усмери путем добра. Човек својом одлуком и односом утиче на догађаје који су изван његових само људских могућности. То се види и на примеру самог пророка. Јона је помилован када се нашао у утроби рибе, јер се у молитви обратио Бо­гу. Тиме се превазилази теолошки концепт којим се нужно повезују преступ (грех) и казна. Примери Јахвеове милостивости и сажаљивости виде се како у случају Нинивљана, тако и на самоме пророку. Бог преко рибе враћа одбеглог Јону и поново га упућује у Ниниву. Не кажњава га због његове љутње и самовоље.

Велики и милостиви Бог је Бог свих људи и народа то је још један значењски аспект овог списа. Књига је настала у доба после Јездрине и Неемијине реформе и жестоко се супротставља национализму и верском партикуларизму, који су делом пратили реформе утемељитеља јудаизма. Тај моменат је нарочито наглашен у догађајима на броду. Морнари су представљени као морални људи који се моле Богу. Јона се једини не моли, нити показује знаке забринутости за дешавања. Уз то, пагански морнари су побожнији и имају веће поштовање према људском животу од Јоне. Нинивљани се, такође, кају и препознају Божију вољу, насупрот тврдоглавог пророка.

Поред ових важних теолошких аспеката присутних у Књизи пророка Јоне, може се увидети и један за библијско предање особен однос између Бога и човека. У личности Јоне огледа се бунтовни карактер човека. Његова склоност да се супротставља Богу. Јона у два наврата пада у такву јарост да тражи од Бога да му узме жи­вот: Боље је за мене да умрем него да живим (4, 3. 8). Јона типски представља сваког човека он је типичан „Адам“, бунтовник. Приповест о Јони су још Свети Иринеј Лион­ски и Методије Олимпски упоредили са Адамовим грехопадом. Јонино истрајавање у својевољности и немирење са Божијом вољом саобразно је са Адамовим грехом. Писцу је лик пророка знатно више послужио да у њему сагледа неке типске и базичне одлике човека уопште. Будући да се у лику Јоне огледа човек као такав, то Књигу чини стално актуелном.

Међутим, још један аспект ов­де је врло важан. У приповести о Јони се показује непосредан и слободан однос између Бога и човека, ослобођен било каквог верског формализма. Пророк је приказан као жив и слободан човек, који своју слободу пројављује у непосредном сучељавању са Богом. Јонина религиозност се огледа у његовој слободи. Само истински религиозан човек може бити тако слободан. Јона тешко схвата науме Божије што и јесте људска особина, али је у свом разумевању и делању искрен. Стога је Бог пун разумевања пре­ма бунтовном пророку. Књига се чак и не завршава Јониним покајањем, него Божијим питањем. То је задивљујући моменат ако се узму у обзир данас све присутније „религијске стеге“, које верујуће људе усмеравају сервилној и ли­цемерноj побожности.

Лик пророка Јоне је био врло инспиративан у егзегези црквених отаца, као и ранохришћанској иконографији. Често је у светоотачким богословским узлетима искрсавао надахњујући лик проро­ка. Данас је лик Јоне у теолошким промишљањима готово ишчезао, иако је он на задивљујући начин апотеоза људске слободе и Божијег милосрђа.

Проф. др Родољуб Кубат

"Православље" бр.1180, фото
Advertisements