Gaudi Sваки хришћанин данас, сваки монах, је као усред пламена, као вавилонски младићи у пећи и само чудо Божије чува оне који траже спасење и вероватно само уз помоћ анђеоске заштите се верујући чува од тога да не буде претворен у прах у овом седмоструко распаљеном пламену. Овде се пре свега код сваког одвија своја усамљена борба, рвање с непријатељима – спољашњим и унутрашњим. Већ скоро нигде се не иде у бој у редовима, чврсто стојећи раме уз раме с извученим копљима и исуканим мачевима, него се свако „рве“ у појединачном боју с саблазном који га окружује покушавајући да се ишчупа из чврстог загрљаја који га гуши. Већ се скоро сваки верник пробија – ко како уме – кроз бодљикаво шибље у беспућу, често и без стазе, нагађајући, често «за свој страх и ризик», кроз јаруге, ивицом провалије. А наставници? И наставници су исто тако углавном у суровом двобоју, са свих страна су оплетени суровим саблазнима, које се у душу увлаче као покварене змије, једва – једвице се бране од непрестане најезде зла. Наставници већ углавном само указују на заједнички смер пута и слабим, изнемоглим гласовима покушавају да одрже дух бодрости, да позову на наставак борбе, макар да упозоре на основне опасности. Даље – опет свако на себи самом спознаје сву поквареност духовног рата.

ichtys

Gaudi Zапажа се (и) да свако место има свој јасан и јарко изражен «дух»: исто као што сваки предмет има своју непоновљиву боју, свој посебан мирис, као што све носи у себи и своју посебну атмосферу, своју идеју, која је обраћена души и нешто јој громко проповеда – добро или зло. И душа прилично осетљиво доживљава ово расположење, као да чује громки глас, разликује појам који јој се сугерише, који потиче од свега што је окружује. Посебно је све што се тиче људских «уметничких дела» густо засићено разноразним идејама и врло се јако намеће души: свака комбинација звукова у мелодији, комбинација боја, линија и ликова на слици, ритмови, фигуре у плесу, спој рима и речи у поезији – све је усмерено ка души с циљем да јој се сугерише, наметне нека идеја, најчешће лажна и богоборачка. И уопште, све чега се човек дотиче на овај или онај начин почиње да „зрачи“ његово расположење, као да се напаја духовном усмереношћу онога ко се тога дотакао. И овај „духовни дах“ прожима све што долази с нама у додир, дотиче се нашег живота и делатности: куће, собе, најразличитији предмети, чак и улице, путеви, засејана поља, паркови, шумски путеви, свако посечено или засађено дрво – све чега се дотицала људска рука. Јер кад човек нешто ради, кад чини неки поступак, он у то време не бива потпуно «неутралан», «празан», туђ сваке идеје, потпуно независан од свега – не! Он је обавезно потпуно потчињен некој одређеној „философији“, одређеном погледу на свет, налази се под утицајем неких идеја и појмова, сав је прожет одређеним расположењем, и његов дух је устремљен ка конкретном циљу. Он обавезно већ стоји пред „неким“ „кога“ гледа унутрашњим оком, „коме“ посвећује сваки свој покрет иако сам свесно може то да не примећује. Зато и све што остаје после човека носи ову „посвећеност“, ову духовну усмереност. И онај свет који је у потпуности од Бога, којег се није дотакла људска рука – носи у себи духовни садржај, и он сав носи у себи идеје, најдубљи и најтанајственији смисао који може да се открије људском духу просвећеном благодаћу.

И како често, чим човек уђе у нечију кућу већ осећа неку тугу, жалост, чак и узнемиреност, као да му камен пада на срце и жели да схвати шта је тако оптеретило душу, али не може да нађе очигледан разлог; тим пре су таквим духом прожети градови или насеља, а још више земље. Ништа не пролази без трага; човек проживи свој век и после њега остаје известан духовни траг, као дух, и још се дуго чува на месту на којем је живео и људи то примећују, душом осећају, али разум ни из далека не може увек то да схвати и оцени правилно.

Још нешто: последњи старац Оптине пустиње јеромонах Никон (Бељајев) је у свом дневнику писао како је неки казански архиепископ који се одликовао високом духовношћу, чак и прозорљивошћу, једном забранио да се на празничној трпези једе одлично спремљена риба. Испоставило се да је кувар за време припремања повредио прст, опсовао је рибу, рекао је отприлике: „Нека си проклета“ – или још нешто. И ето, архијереј је наредио да се ова риба избаци без обзира на покајање кувара. (Запис од 22. марта 1909. године).[1] То да је риба проклета архијереју је било откривено по дару прозорљивости, – значи Сам Свети Дух му је то јавио и то да се риба не сме јести! Како је ово поучно!

Још знамо да је сама одећа, која је долазила у додир са свецима (скуфија или појас које су носили) већ стицала чудотворну силу, исцељивала телесне и душевне болести.

Сећам се свог последњег путовања у Абхазију. То је било годину дана пре него што је почео рат; тада се тамо ништа посебно није дешавало, али је некаква несхватљива узнемиреност све време била присутна у срцу, све је изгледало некако злобно, сви људи су изгледали напети, као да су болесни и крију у себи огорчено неповерење. И све време ме је пратио неки страх, све ми се чинило да се с оне стране врата неко поткрада, да с плафона неко куца и томе слично. У манастиру – у својој келији у дивљој шуми никад нисам осетио овакав страх, а овде нисам схватао шта ме је спопало. И ето, годину дана касније сви ови страшни догађаји: ужасан рат, кланица, разбојништва, крвопролића, подметање пожара, страшан садизам, несрећа и сузе, колико несрећа, колико неиздрживе боли! Наравно, и тада се све то већ скупљало у срцима, већ је лебдело у ваздуху…

Али због чега све ово пишем? Због тога што је и на Атону такође у свему било своје посебно расположење, дух, који се наизглед није могао разликовати њухом, већ само духовним осећајем који је својствен самој души – неки „тамјан“ који је прожимао чак и сам ваздух Свете Горе.

Требало је само сићи с брода на обалу, доћи до пристаништа и до првих кућица на обали и већ овде, међу продавничицама, разноразним газдинским кућицама, бучном гомилом дошљака, аутомобила који долазе и одлазе, осећали су се неки посебан мир и радост, некако се дубоко дисало и душа је постајала безбрижна. Затим се све више примећивало да се ово најпријатније расположење душе налази свуда, оно као да је у самој атмосфери Атона: оно је и у шуми, и поред мора и на прашњавим атонским путевима и на врлетним стазама, оно је и у богослужењу, и у трпезарији и у келијама и у манастирском дворишту и иза зидова, оно је и на рушевинама међу падинама кланаца и под старим маслинама у баштама… Прво сам мислио да је то просто „психолошки“ моменат, да је утицала ова или она околност, утисак. Али покушавајући да схватим ово осећање дошао сам до чврстог убеђења да је то нешто необјашњиво.

Тако се дешава кад човек уђе у кућу у којој се негде у ћошку налази букет јасмина – одмах осећаш мирис, наслађујеш се, али не можеш да схватиш одакле и шта је то…

И ево, наишао сам не занимљиво објашњење онога што ме је запањило на Светој Гори! Пише један руски ходочасник у брошури о Светој Гори (издање 1950. године):

„Пре свега свим атонским монасима је својствена нека необична ведрина, сједињена са сталном добродушношћу и љубазношћу. И кад сам имао прилике да се упознам с дугачким низом ових милих људи који су заувек остали у мом сећању, на крају сам се замислио над питањем: на који начин се на Атону уче овој добродушности и љубазности; одакле црпу своју сталну ведрину, која је тако драгоцена сваком њиховом саговорнику- мирјанину, који веома често код њих долази уморне и разбијене душе? И сасвим случајно је на ово питање просто и отворено одговорио један од старих атонских инока у Андрејевском скиту: „Цео Атон је Царство радости Божије!“, рекао је. „Сама Богомајка је по њему разбацала ову радост с небеске висине и она сад цвета свуда у вечном цвату… Радост Божија је овде свуда унаоколо, – и на брдима, и у кланцима, и на предивним пољима, коју браћа обрађују… Куд год да бациш поглед – све вечно цвета, блиста од лепоте и радује се… Како да и сам човек овде не постане вечно радостан ако живи праведно? Монах остане на Атону годину, две, десет година и упија у себе Божију радост од природе, а онда и иде с њом у срцу целог живота. Другачије не може бити! А зар онај коме је радост Божија у срцу може да буде злобан и нељубазан према другом човеку? Ето и све наше атонске школе општења с људима“.“

Али мислим да је у речима монаха само наговештај истинског разлога оваквог духовног расположења атонских становника. Није ствар у радостотворној природи и у њеном психолошком утицају на душе, већ је боље рећи овако: Атон је чудо Мајке Божије, живо и очигледно и толико је ова благодат обилна да се осећа у свему, чак и у самом ваздуху, чак и у природи – у њеним вечно зеленим крошњама и ливадама које увек цветају. То је као нова дуга, знак радосног помирења с Богом, испуњавање анђеоске химне: слава в вишњих Богу, и на земљи мир, в человјецјех благовољеније.[2] Сигурно Царство Божије може да се осети на земљи, да се одрази макар слабим одблеском своје вечне лепоте у нашој земаљској долини! У људским душама овај одблесак видимо у свецима, у различитом степену сија овом светлошћу свака монашка обитељ ако живи благодатним животом. Али као цела земља, макар и мајушна, као нека мала држава, као неко царство – то је само на Атону. Сама Владичица Небеска Својим покровом осењује ову монашку земљу, штити ову „тврђаву Божију“. Последње прибежиште душа које лутају и тугују пред крај времена! Попут хладног облака у вавилонској пећи, који одбацује окрутне језике греховног пламена! А ево и њих, „младића“ Божјих и Анђела где заједно посред огњеног вихора поју песму – исповедање у име свих хришћана… И како је утешно само се сетити овог светог острвцета, овог живог одбљеска неба у тами земаљске ноћи на површини огромног усталасаног мора!

Али, да ли ће оно што смо видели и чули, дати нови импулс, стимуланс да се удубимо у духовно трагање, хоће ли оживети интересовање за унутрашњи живот, хоће ли наша срца бити освојена стремљењем ка лепоти монашког живота чија је најлепша слика промакла испред нас? Да ли је Атон у нама родио одлучност да почнемо да живимо другачије, да се покајемо због нерада, да се променимо, да ли је запалио благодатну ватрицу у души? Једна је ствар видети предиван сасуд испуњен светим миром, а затим пожурити кући и направити нешто слично оном драгоценом сасуду, али је сасвим друго измолити од Бога да испуни овај сасуд благодатним миром: ово није могуће без дубоког самоодрицања, без одлучности да се човек свега одрекне ради стицања овог истинског блага. Ако није тако, «драгоцени сасуд» може неприметно да постане обитавалиште најсмрдљвијих масти и да се на крају разбије с треском.

Архимандрит Лазар (Абашидзе)


[1] В.: Јермонах Никон (Бељајев). Дневник последњег духовника Оптине пустиње. Минск. 2002.г., стр. 102-103.

[2] Уп.: Лк. 2, 14. Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

 

Архимандрит Лазар (Абашидзе) - "Мучење љубави", фото
Advertisements