Gaudi Hришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице – ублажено је. Поставши неборбена, вера се срозала, а човек, мудар и разуман, избљувао ју је. Завршна мудрост хришћана: “Бог од нас не захтева толико”, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтева немогуће. Не може се чак рећи ни да је Јеванђеље наишло на зид. Један зид, чврст, који пружа отпор – то је реакција. А Јеванђеље данас среће потпуну равнодушност; оно одјекује празнином, оно пролази кроз средину, и ништа га не задржава…

Црква више није оно што је била у првим вековима, победнички марш живота кроз гробља овога света. У најновијим дефиницијама њене природе, Црква је схваћена на невероватно статичан начин, у функцији саме себе: она је систем самоодржања, један апарат чија је главна функција да сам себе исхрани. Изгубивши апостолски појам тела, живог организма, реалног присуства Христовог, оног Христа који није дошао ни због апостола, ни због шачице парохијана, Црква за свет више не постоји. На несхватљив начин хришћанска вера губи особину квасца; она више не може да закваси никакво тесто; хришћани више немају осећај за мисију; они више не умеју да буду “амбасадори”, послани. Живот се врти у затвореном кругу. После два миленијума историјског живота хришћанства, најстрашнији суд који свет може изрећи над Црквом је – да је она постала његово верно огледало, у коме Црква препознаје свет као сопствену хришћанску јерес, тело свог тела…

Данашњи хришћани су јеретици у својој егзистенцији, а њихова теологија је теологија евнуха (“Могу ли евнуси да говоре о рађању?” – питао је још свети Атанасије); чак и онда када је коректна, она запањује одсуством сваког живота…

Никакво буђење неће бити ни делотворно ни трајно, све док у првом реду не учини да сваки човек постане органски члан Тела, а да парохије постану живо место где ће се пуноћа Христовог другог доласка осећати већ и у историјском Христу. Хришћанство, међутим, већином проповеда сумрачну религију ноћних птица, чија оптерећујућа уозбиљеност рађа жељу да се постане атеиста; или пак религију скрпљену од неколико упрошћених и оптимистички обојених комадића, површног осмеха, у потпуном забораву смрти; религију чији приглупи изглед разоружава.

ichtys

Просечан човек слуша хришћанску поруку у светлости или у сенци постојећег хришћанства. А управо просечно хришћанство нас поставља пред погубну појаву: хришћанство ни најмање није “једна нова раса”, оно је само један од типичних друштвених облика. Ту наилазимо на најтежи узрок хришћанског неуспеха…

Црква – тајна у походу, Црква – Невеста која очекује свог Цара, постала је “религиозна заједница” потчињена законима природне еволуције. Последице су катастрофалне…
Оно што је историјском хришћанству дошло главе, то је оптимизам који Бога замишља као Деда-Мраза, лишен сваке трагичне егзистенције. Међутим, Јеванђеље је дубоко неприлагодљиво, експлозивно; оно је захтев за метаморфозом, за покајањем (метанојом – преумљењем) који не само руше историјске облике, него дижу у ваздух саму историју…
Разумљиво је, дакле, да хришћанство, као социолошка форма, више није привлачно. Другде се још могу наћи људи страсни, у потрази за величином, другде они очајничким напором траже да се нађу изнад, у ономе што они називају суштином егзистенције. А хришћани?

По парохијама изненађује сиромаштво људског материјала, запањује број медиокритета, или људи који траже компензацију; човек би рекао да су они ту зато што сањају да, кад то нису овде, макар буду први у Царству Небеском. “Бог је изабрао слабе, старе и презрене овога света” – не зато што није умео да бира, него зато што је изабрао “лудост, да посрами мудре” (1 Кор. 1, 27-28). А највећа мудрост данашње хришћанске масе је да као од куге побегне од свега што је “лудо”, од свега што је надилажење, свега што је мистичко, а што је само срце Јеванђеља. Уместо да посрами свет, она се сама смућује са светом, постаје прашина света, без сјаја и вредности.

ichtys

Човек, ужасно практичан, одмерава, рачуна, и ако му се деси да се запита шта му “доноси” авантура хришћанства, он баца један брз поглед на савремено хришћанство и констатује да не постоји никаква битна разлика: као и у свету, он види хипокрите и промашене људе који крију своју слабост, или лукаве који користе “опијум” да би се домогли циљева о којима се у пристојном друштву не говори…

У време Васељенских Сабора, монаштво се уздигло као снажно упозорење које је говорило о крају: и колико је генерација било потресено моћном сликом његовог јунаштва. Међутим, данашње монаштво је изнад света, али не и у њему. Хришћанство је више него икада позвано да се истовремено нађе изнад и унутар, и то је суштинска ствар…

ichtys

Црква не достиже своју историјску пуноћу друкчије до припремајући повратак Христов, нити остварује евангелизацију – осим ако се упише у ову перспективу…

Ово нам указује на могуће решење акутног проблема хришћанског стила… Један хришћанин, својим унутрашњим ставом, може да учини све ствари лаким, да их претвори у иконе, слике њихове истине. Стил, када једном постане права духовна категорија, деловаће сам по себи ефикасније него проповеди. Искључиво у овој клими слободе моћи ће да се роди мисионарски осећај код “световњака”…

Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету…

Историјски задатак није тражење облика првобитног хришћанства, него његовог Маран ата – Дођи, Господе – јединства са Црквом последњег часа. Тај ће час учинити актуелним и друге, учиниће актуелном и хришћанску поруку.

Павле Евдокимов, 1973. година

фото
Advertisements