„Блажени сиромашни духом јер је њихово царство небеско.“ (Мт.5,3)

Gaudi Kао и читаво човечанство, по својој природи сам „сиромашна у (сопсвтеном) духу“.  Што значи, да сам непотпуна у духовном смислу; без благодати Духа Светога, неспособна сам да помогнем  самој себи,  да се старам о себи, растем и развијам се у Њему. Такође, само сопственим напорима ја не могу да напредујем, нити да се спасавам.

Међутим, не признајем то увек, нарочито онда када кроз живот идем имајући самопуздање и  умишљену (непотпуну)  самодовољност.  Тај принцип је присутан у различитим техникама и религијама које славе „Себе (Ја)“ као коначно решење за људску непотпуност; као да је довољно само искорачити корак натраг у себе, како би пронашли снагу, наду и „духовност“. Ово је управо супротно од бити „сиромашан духом“.

Нови дан започињем признавањем недовољности мог сопственог „духа“. Данас се молим и осалњам на милост Светог Духа, у свим својим обавезама и односима. Зато што Господ обећава „блаженство“ и „царство Небеско“, онима који ходају ослањајући се на Њега. Већ овде и сада, јесте царство, у коме је Он Цар, а не ја. Слава Му.

монахиња Васа (Ларин)

ichtys

Gaudi Dревни монаси су говорили да је Исусова молитва – скраћено Јеванђеље; зато на свакој страници Јеванђеља као да ћутљиво дише и свијетли невидљивом свјетлошћу Исусова молитва.

Апостол Јован Богослов рекао је да је циљ Јеванђеља открити људима да је Исус – Син Божији, да би они, вјерујући у Њега, имали у њему живот вјечни (Јн 20, 31). Кроз Исусову молитву човјеково срце добија свједоџбу не од књиге, не од људи већ од благодати да је Христос стварно Син Божији и само је у Њему живот вјечни. Све заповијести Новог и Старог Завјета могу се отворити пред нама као учење о Исусовој молитви.

Прва заповијест блаженства гласи: „Блажени су сиромашни духом“ (Мт 5, 3). Духовно сиромаштво – то је унутрашње одрицање. Човјек који ју је примио одриче се од својих илузорних богатстава, онога, што толико цијени слијепи и страствени свијет. Он се одриче привременог и пролазног, од онога што постаје плен труљења и смрти. Он се ослобађа од својих страсних привржености, он их са болом откида од срца. Он престаје вјеровати својим расуђивањима као провјереним лажима. Његова душа личи на брод из кога се за вријеме олује избацује сав непотребни товар, да не би потонуо и пропао на дно са свим драгоцјеностима, које су сакривене у његовој утроби; или на борца, који на мегдан излази наг да га противник не би могао ухватити за одјећу и бацити на земљу. Сиромашан духом је онај који се не нада у себе него у Бога, не у свој разум, не у своје таленте, не у помоћ људи, већ само у промисао Божију. Зато се он одриче не само свијета него и светских ликова у својој души, од помисли које колебају његов ум. Бити сиромашан духом значи имати своје срце слободно за Бога, Бити сиромашан духом значи одрећи се од свега ради једног и у том једном добити све, Али ако је за вањско, тјелесно сиромаштво довољно једанпут раздати све своје имање, онда је за духовно сиромаштво потребна стална унутрашња борба са стравственим ликовима овога свијета.

Човјек никад не може испунити заповјест до савршенства – то је пут који нема краја. Бити сиромашан духом – значи стајати умом са молитвом код свога срца и прогањати помисли које се јављају у његовим дубинама. Бити сиромашан духом – значи служити Богу у тајни ћутљивог срца и имати га сиромашним од помисли овога свијета. Спасавајући се од властитих помисли, човјек се спасава од демона туге. Зато је сиромашни духом увијек радостан. У срцу сиромашног духом рађа се Исусова молитва. У срцу „богатог“ мислима макар оне блиставе – и узвишене молитве се почињу мрачити и гасити. Постоји блажено сиромаштво – одрећи се богатства стварног и мисленог Бога ради. Постоји друго, сатанино сиромаштво – изгубити Самога Бога; у овом смислу сиромаштво су демони: они имају све осим Бога.

Већи дио наших помисли усијава се у нас преко мрачних духова. Зато одрећи се од помисли – значи дати своје лажно имање сиромашнима – демонима, онима који пуне маштањима нашу страсну душу и наш горди ум. Они који постају сиромашни духом по Богу не морају поново набављати растраћено „богатство“, иначе ће то бити Сизифов посао: човјек носи камен према врху, али он испада из руку и поново се котрља. Сиромашни духом мора се одрећи не само онога што побуђује у души страсти и отворено вуче према гријеху, већ и од свега онога што није од Бога: од свјетске умјетности и књижевности, од празних прича, од игара и забава од сваке непотребне информације. Чак и у читању духовних књига он мора да се ограничава, да не би откинуло вријеме и силу по најбоље – код молитве – и нехотично развио у себи духовно сластољубље у надменост. Просто читање духовних књига без селекције у свакодневном животу је фалсификат духовности, лаж, оно неправедно богаство од кога и треба да се одрекне сиромашни духом. Духовна знања која нијесу добијена радом и крвљу и нијесу претворена у живот чине човјека фарисејем који се поноси познавањем Торе напамет. Код сиромашних духом чак и молитва не мора бити многоречива. Далеко више одговара његовом сиромаштву молитва кратка по облику али дуга по времену. Сиромашном духом није потребно мјесто и пјеснички описивати своје сиромаштво или играти драму пред публиком, њему је довољна једна ријеч – „помозите“! Право сиромаштво, било да је духовно или тјелесно, малоречиво је. И зато ово учење о Исусовој молитви и о борби са помислима које су нам оставили Свети Оци по својој суштини, јесте откривање и испуњаване те прве заповјести: блажени сиромашни духом…

Сиромашни духом не пропагира у својој молитви сусрете са Божанством, озарења и откровења. Он се нада само једноме – милосрђу Божијем према њему, њему посљедњем грешнику.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Кафа са сестром Васом, Архимандрит Рафаил Карелин - Тајна спасења, фото
Advertisements