поглед свештеника на неке појаве у парохијском животу

Предлажемо вашој пажњи текст који је писао један од истакнутих руских мисионара и који је наишао на велики одјек у највећој Помесној Цркви данас. Текст се бави проблемом који сви данас видимо: великој провалији између формалног учествовања у животу Цркве и истинског живота у Христу.

У Србији имамо преко 80% људи који за себе говоре да су православни, а само 1-2% заиста живи црквеним животом. Шта је узрок свему овоме? Размишљања оца Георгија дају одговор, али дају и решења. Искуство РПЦ показује да су многе од препорука из овог текста усвојене и да већ дају добар плод. Препоручујемо од свег срца свима који тугују због садашње ситуације. Дај Боже да се нађу људи преко којих би Господ променио ситуацију.


Увод
1. Одговорно хришћанство
2. Отпали или „неуцрквењени“?
3. Гажење дароване благодати
4. Црква је дужна да „изнесе“ своја будућа чеда попут брижне мајке!
5. Канонски услови припреме за Крштење
6. Какав почетак, такав и резултат
7. Предузеће или евхаристијска заједница
8. Мисионарски потенцијал канонских норми
9. Милост хоћу а не жртвоприношење


 

  1. Мисионарски потенцијал канонских норми

 

„… најближи циљ мисионарења састоји се
у стварању евхаристијских заједница по примеру првоапостолске,
коју је створио Сам Христос, „до краја земље“.

Концепција мисионарске делатности РПЦ, 2005.-2010. г.

Gaudi Sада је неопходно дотаћи и неке мисионарске аспекте проблема који разматрамо. У овом одељку ће бити дотакнута нека питања такозване „унутрашње мисије“.[30]

Ради се о томе да су канонске норме, изражавајући природне законе историјског постојања Цркве усмерене на стварање оптималних услова у њој за остварење мисије. Одступање од најважнијих канона неизбежно доводи до озбиљних компликација у мисионарској делатности. Укратко изложено, проблем се може представити на следећи начин.

Испред мисионара у пракси стоје три основна питања без одговора на које није могуће остварење мисије: КОГА, ГДЕ И КАКО је потребно привести.

КОГА – аудиторија за коју мисионар улаже напор. За остварење „унутрашње“ мисије, одговор на ово питање је фактички немогућ. Огромна већина носилаца хришћанске културе су крштени људи. Као последица чињенице да савремени црквени обичај постулира необавезност интензивног аскетског и евхаристијског живота зарад стицања пуноправности чланства у Цркви, таквим људима није обавезно да живе хришћански. Њима је и онако доступна пуноћа црквеног општења. Они, при потпуном одсуству хришћанског живота, формално имају могућност да се користе истим добрима као и верни хришћани. Фактички, такви људи немају чему да стреме. Зашто би се они оптерећивали „непотребним“ теретом који ће им одузимати део времена и снаге. Добијамо ћорсокак: мисионару је потребно да у хришћанство обраћа људе који себе већ сматрају хришћанима и који се убрајају у чланове Цркве. Тежак задатак!

ГДЕ – хришћанска заједница која је у стању да прихвата нове чланове Цркве. Таква заједница је евхаристијска заједница при храму. Да би била способна за прихватање људи из света, заједница мора имати људе, одговорне и заинтересоване за тако нешто. Човек се не може просто привести у храм и препустити на вољу судбине. Навешћу пример. Током Великог поста 2005. године имао сам прилике да једну девојку огласим. Виђали смо се једном недељно, након недељне Литургије. Девојка је посећивала (и сада посећује) свеноћно бдење и Литургију у недељу. Сагласно са нашим договором, за време Литургије верних она је излазила из храма и до краја службе помагала у трпезарији. Након службе је била закуска и разговор. Временом је на беседе и на службе почео да долази и њен вереник. Тако је прошао цео пост. У Велику суботу девојка је крштена. Занимљиво је да за сво време док је помагала у трпезарији, нико од парохијана који су се трудили у кухињи није покушао да се упозна са њом и поразговара. Црквени људи су се држали одвојено. Након неколико месеци ова девојка је са својим изабраником одлучила да се венча. Ручак након Венчања су одлучили да организују у трпезарији нашег храма. Уочи дана Венчања једна од помоћница у нашем храму са недоумицом ме је питала: „Оче, а зашто ће они организовати ручак код нас? Какве везе они имају са нашим храмом?“ Морао сам да објашњавам недобронамерној сарадници да су у питању практично јединствени парохијани из нашег храма који су ушли у парохију законитим, канонским путем. Ето какви се парадокси парохијског живота код нас дешавају. Данас је такав однос напрегнутог опреза према новим људима карактеристичан за многе парохије. Понекада се може приметити чак и затвореност слична секташкој.

Обично мисионарењем називају делатност харизматских личности који успешно проповедају истине вере у свету. Последично, као кључна мисионарска јединица сматра се проповедник. Моје мишљење је да најважнију улогу треба да има евхаристијска заједница, која мање или више одговара јеванђелским нормама. Проповедник без заједнице нема где да приводи новообраћене. А заједница, чак и без харизматских проповедника у стању је да привлачи и у молитвени живот уводи нове људе. И ето, та најважнија мисионарска карика код нас сада је највећа реткост. А да у заједници конкретни људи буду одговорни за новообраћене и помажу им – то је на граници фантастике. Међутим, за успех мисионарења то представља једно од главних питања.

КАКО – у питању су методе привођења људи у Цркву. По питању метода мисионарења данас постоје разлике у мишљењима међу мисионарима. Не улазећи у ове разлике, неопходно је означити принципијалне, али по мом мишљењу, још увек нерешене проблеме методологије мисије.

1.Усмереност подухвата.

Погледавши на списак подухвата кoји се данас свуда организују под рубриком „Мисија“ може се приметити збрка. Културно-просветни и образовни подухвати се увек називају мисионарским, док је број управо мисионарских догађаја врло ограничен. Као резултат имамо огроман број дешавања, а мисионарског ефекта нема. Ако покушамо да израчунамо мисионарску ефективност ових подухвата, испоставиће се да је близак нули. Таква слика је свуда. И ту се уопште не ради о квалитету самих дешавања, подухвата. Њихов квалитет је често веома висок. И као културно-просветни они су, без сумње, неопходни. Ради се о томе да ни један од општепознатих подухвата који се одвија под рубриком „Мисија“ за свој циљ нема непосредно обраћање људи Христу или стварање и јачање евхаристијских заједница. Следи да они не одговарају свом циљу и да не треба да се називају мисионарским. Постоји врло изражена неопходност стварања мисионарских околности и развоја управо мисионарских дешавања која за свој циљ имају стварање, јачање евхаристијских заједница и привођења људи у Цркву.

2. Неопходност стварања средине која помаже мисији.

По мом мишљењу, најважнији мисионарски значај имају не само дешавања, већ и јасно изражена позиција Цркве по питањима духовног живота. То се посебно односи на питање као што је делатна припадност Цркви. Став канона је у овом питању недвосмислен, али он није изражен у црквеном животу. Канони захтевају свесно обраћење. Обраћење представља кључни моменат у мисионарској делатности. Управо ради тог тренутка треба да се води огроман рад за који је прихваћено да се назива мисионарским. Парадокс је међутим у томе што рад постоји, а обраћења након таквог рада скоро да нема. Нема их јер их не може ни бити у условима када не делују канонске норме чланства у Цркви и није промишљен природни поредак уласка у хришћански живот. Говорећи световним језиком, одсуствује процедура[31] уцрквењења. Следи да у методици мисионарског рада одуствују карике које би мисионарима омогућавале да раде по схеми „проповед > уцрквењење“. Нема могућности за привођење и адаптацију људи на црквени живот. Механизми адаптације су изгубљени. Из црквеног живота су изузете природне методе стимулисања духовне активности предвиђених канонима. Нема могућности рада на конкретни резултат, рад се одвија у стилу пријатне беседе о високој материји без практичне неопходности да се било шта промени у животу.

3. Значај Тајне Крштења

Крштење представља венац мисионарског рада. И целокупан мисиоанрски рад треба да буде оријентисан на свесно Крштење. Притом статус крштеног човека треба да буде изузетно вредан. Крштење и учешће у сакраменталном животу Цркве треба да буде жељено. Човек треба да стреми да то заслужи својим животом. Једино при таквом прилазу он може да прими Тајну на спасење и пожели да настави са хришћанским животом. У савременој ситуацији отвореног гажења већине канона повезаних са Тајном Крштења,[32] живот по православном поретку доживљава се као фанатизам.

На питање статуса Крштења односи се и питање свечаности вршења саме Тајне. Данас је оно просечна треба која се врши у мање свечаном окружењу од помена или молебана. У помену и молебану учествује често хор и цела парохија. Свештеник често крсти сам, без хора и парохијана који у то време чак могу и да му сметају. Такав начин вршења Тајне говори о неправилном односу према њој, као према уобичајеном догађају. Ништа не показује новокрштеном да га Црква чека. Чак у тренутку духовног рођења никога није брига за њега. Одакле код човека да се појави жеља да се моли у парохији, живи животом храма?

Свечаност Крштења, учешће парохијана у њему помоћи ће савладавању њихове љубоморе: „А какве везе имају новокрштени са нашим храмом?“ Свечаност вршења Тајне, учешће парохијана може само по себи решити питање о односу нових чланова према парохији.

Ако говоримо о мисионарском значају канонских норми, неопходно је признати њихову огромну важност. Одбацивање канонских основа у парохијском животу лишава мисионара ослонца. Примена канонских норми поједностављује решавање мисионарских задатака. Одговори на три практична питања мисионара су следећи.

КОГА приводити у Цркву? У Цркву је неопходно приводити некрштене као и људе који су отпали од општења са Црквом. При чему они који су отпали треба да буду веома јасно свесни свог положаја. А верни хришћани треба да буду проникнути свешћу о посебној опасности положаја тих људи и неопходности делатне бриге за њиховим повратком.

ГДЕ приводити људе? У евхаристијску заједницу која је спремна да их прими и има искуство пажљиве адаптације људи на црквени живот. Уцрквењење човека може да се пореди са трансплантацијом новог органа у живи организам. Црквени организам не треба да одбацује нове чланове.

КАКО приводити људе? Методи могу бити најразличитији, али су сви дужни да раде на промени начина живота људи и њиховом уцрквењењу. Сви путеви човека који стреми Цркви треба да га воде систему оглашења и свесног Крштења (или покајања, ако је већ крштен). Сваки метод мисије дужан је да формира правилне, узвишене представе о Крштењу и звању хришћанина.

ichtys

  1. Милост хоћу, а не жртвоприношење[33]

„…ако ми пре изабирамо живот у гресима,
ни божанско Крштење, ни божанске Тајне које следе за њим
неће нас избавити од вечне осуде“.

Свети Григорије Палама[34]

Gaudi Mилост хоћу, а не жртвоприношење“ – управо овим Христовим речима покушавају да оправдају људе који желе да приме тајну Крштења, али немају намеру да живе хришћански. Овај прилаз је веома чудан. Ако ћемо бити доследни, онда је по том принципу неопходно допустити прилаз и другим Тајнама, на пример, Евхаристији. Бог може све људе силом благодати да приведе свесном хришћанству. Зашто стварати препреке људима на путу ка Богу? Зашто их одгуривати од Цркве? Колико стотина и хиљада људи би могло да се причешћује за сваким богослужењем да нема обичаја да се за Причешће припрема молитвом, постом и исповедањем грехова. Апсурдност оваквог прилаза је очигледна. Разумљиво је да је припрема потребна људима који се спремају да учествују у Тајнама. Припрема не представља испразне захтеве, већ духовну помоћ човеку. Зашто се онда лишавање човека духовне помоћи назива „милошћу“? Зашто се човекоугађање, угађање страстима и пороцима назива „знаком љубави“, „икономијом“? Зашто принцип икономије сада ради против Цркве, а не на њено добро? Зашто икономијом називају гажење канона о припреми за Крштење, а свако њихово помињање одмах постаје акривија?

Христове речи „милости хоћу, а не жртвоприношење“ говоре једино о милости према људима који се кају и мењају свој живот, који доносе плодове достојне покајања. Али немају никакве везе са децом које лажно обраћени[35] родитељи желе да крсте „да не плачу“. Ове речи немају везе са људима који не желе да науче основе вере и клоне се од учешћа у богослужењима. „Не требају здрави љекара него болесни“[36], рекао је Господ. Само они који траже Христа као Спаситеља од духовне смрти имају потребу за Његовом милошћу. Остали који себе сматрају „здравима“ овде немају места. И пастирска дужност сваког свештеника је да спречи свакога ко, без искрених намера да живи хришћански, покуша да уђе у ограду Цркве. Напротив, сваком „болесном“ који тражи духовно лечење треба да се пруже сва неопходна средства духовне помоћи (која одгварају околностима његовог живота и потреба).

Као закључак овоме могу да послуже речи свештеника Константина Пархоменка: „…ако је за неку партију чак понекада корисно поседовање мртвих душа (статистике ради), за живо Тело Христово, за Богочовечански организам поседовање мртвих чланова значи страдање и болест. Ако је грех сваког члана Цркве страдање за Тело Христово, какво онда страдање Телу наносе милиони формално, због Крштења, Цркви припадајућих окултиста, секташа, биоенергетичара, врачара… Управо зато је потребно неизоставно вратити у праксу обавезни курс оглашења за људе који желе да се крсте који је постојао у древној Цркви“.[37]

Притом, у овом случају се не говори о принципу „древно, значи добро“, већ о принципу сврсисходности са узимањем у обзир савремених услова. Историја Цркве просто пружа јединствено искуство које немамо права да не користимо. Уз то, не поседујемо само древно искуство, већ је сакупљено много савременог искуства. У нашој епархији оглашење се практикује у жиздринском, људиновском, малојарославецком, обнинском црквеном округу.[38] Постоје концептуалне и методичке стратегије, за које постоји интерес чак и у другим епархијама.

Нису све праксе из древности применљиве у данашњим условима, међутим, добро прилагођена, устаљена пракса оглашења једно је од првих, најједноставнијих и најефикаснијих средстава супротстављања феноменима посветовњачења у савременој Цркви.

Друго једноставно и ефикасно средство стимулисања духовне активности представља увођење диференцираног прилаза за приступање учешћу у Тајнама и обредима Цркве за верне хришћане и оне који су отпали од Цркве. Неопходно је да се уведе у обичај савремена норма захваљујући којој би се човек могао сматрати верним хришћанином. Крајње штетним за духовни живот је потребно признати неодређеност човека у односу на црквене обавезе. Као верни члан може да се призна једино човек који признаје своје обавезе према Цркви, јеванђелским заповестима и њеним канонима. Спољашњи критеријум припадности Цркви треба да буде чланство у конкретној парохијској заједници које подразумева учешће у њеном молитвено-евхаристијсом животу. Као духовни „животни минимум“ за хришћанина може да се призна учешће у Евхаристији једном у току поста.[39] Неправилна ће бити буквална примена захтева 80. правила VI Васељенског Сабора за саврмене хришћане.[40] Међутим, као несумњиво штетно је неопходно признати и категоричко одсуство примене овог правила.

Још је Свештеномученик Иларион (Тројицки) писао: „Свакој политичкој партији се признаје неотуђиво право да од себе одваја чланове који су издали партијске ставове и почели да делују на штету ове партије. Само Црква Православна из неког разлога не може да одлучи онога ко је сам далеко отишао од ње и постао њен непријатељ! Једино Црква из неког разлога мора да у својим недрима држи своје директне непријатеље!“

Данас се може говорити о одређеном патолошком страху свештенослужитеља да човеку каже да његов живот не одговара хришћанским нормама. Зато управо на свештеницима лежи значајни део одговорности за толико често отпадање људи од Цркве. Ми смо сачували свест да је човеку који умире од неке болести корисније да зна да му је смрт близу. Ова свест му даје могућност да се достојно припреми за сусрет са Богом. Али зар за достојном припремом за сусрет са Богом имају потребу само људи који умиру? Зар здрави телом не треба да знају да умире и страда њихова душа? Треба да знају! За њих је ово знање важно јер могу да принесу плод достојан покајања. Још је важно и зато што ови људи, почевши дело сопственог спасења још могу да послуже Цркви, ако им се помогне да се покају. Наша дужност је да им укажемо ову истинску милост[41] и бригу.

Да би се људи који су отпали покајали, недовољно је просто чекати то, иначе ћемо бити налик на законике о којима је Господ говорио: „Тешко вама законицима, што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте“.[42] Лажно тумачећи Закон, древни књижевници и фарисеји су учили да спасење наслеђују људи који испуњују обредне прописе због чега су били осуђени од Бога. Напустивши бригу о спасењу душа у Богу, они су говорили да је за спасење довољно обрезање као видљив знак припадности Израиљу, држање суботе и испуњавање мноштва (613. ставки) обредних прописа (у вези са приношењем установљених жртава, итд.) Законици су схватали веру као скуп обредних прописа, зато и „сами не уђоше“. Тешко да нам је корисно да данас поновимо њихово жалосно искуство. Обавезно учење истинитој вери – ето „кључа од знања“ који је неопходан људима.

Очигледно је да је у данашњој ситуацији неопходан промишљен систем мера: као прво, у вези са обновом јеванђелских основа уређења црквеног живота; као друго, за повратак крштених људи у окриље Цркве. Први корак за враћање људи је њихово признавање за отпале, људе којима је неопходна посебна брига за њихово уцрквењење. Други корак треба да буде диференцијални прилаз у допуштању за учешће у свештеним радњама Цркве за верне и оне који су отпали (Крштење деце, Венчање, помени, освећење аутомобила, станова, крстића). Разлика у прилазу треба да зависи од степена учествовања човека у молитвено-евхаристијском животу Цркве. На пример, оне који су изразили жељу да се крсте али нису показали усрдност у доласку на богослужење, довољно је посветити само у чин оглашених. Свако вршење треба са људима који су отпали мора да буде праћено обавезном[43] (довољно дуга су 3-4 сусрета са беседама, а не катехизација од 30 минута). Након катехизације треба да се изврши присаједињење, најједноставније кроз Исповест. Трећи корак треба да буде разрада комплекса подухвата за развој живота заједнице у парохији. Истовремено са тим, неопходан је развој институције парохијских „старатеља за новообраћене“ (својеврсних кумова). Ово је отприлике низ практичних корака за повратак отпалих.

Не треба се бојати да ће конструктивна позиција Цркве која захтева стварну моралну измену у животу одгурнути људе. Напротив, људи увек схватају бригу, чак ако се она показује у строгости. И управо одсуство строгости се данас доживљава као слабост и равнодушност Цркве. Први на ране Цркве обраћају пажњу њени противници. Следбеници либералних вредности у званичним обраћањима архијерејима указују на мали број верних хришћана као на основу за ограничење моралног утицаја Цркве на друштво.[44] То јест, чак неки непријатељи Цркве не признају номиналне „хришћане“ за хришћане. Други, напротив, покушавајући да покажу њену слабост признају номиналне чланове за пуноправне. Од муслимана се могу чути изјаве да је Православна Црква исувише слаба јер не показује реални морални утицај на људе који себе сматрају хришћанима.

Неопходност изражене бриге и строгог утицаја Цркве на духовно-морално стање људи износи се чак и у савременој књижевности. Елена Чудинова у роману „Џамија Нотр-Дам“ износи мисао о томе да Православна Црква данас иде стопама римокатоличке, понављајући грешке римокатолика. Притом, по мишљењу Елене Чудинове, управо стремљење римокатолика ка олакшањима доводи до брзог ширења ислама међу староседелачким европским становништвом. Своја размишљања писац потврђује реалним статистичким подацима над којима треба да се замислимо.

Речима хероја њене књиге, о. Лотара из 2048. године, аутор се обраћа читаоцима: „Као римокатолику, мени је прилично тешко да мислим о томе. Постојао је тренутак када је Православље могло да спаси Европу од ислама. Све те препреке о које се саплео Други ватикански концил: када Црква иде путем олакшица да задржи паству. Људи једног лепог дана почињу да жале за строгим захтевима. Само у Данској у периоду од 1990. до 2000. г. ислам је примило по најскромнијим показатељима од 3000 до 5000 Европљана. Први канал данске телевизије је 2004. године почео са преношењем проповеди у петак из копенхагенске џамије. Последњи грч за духовношћу се изражава у речима: „кажите ми шта не смем!“ На данском језику проповеда имам Абдолвахид Бедарсен, Данас. У Немачкој број ентичких Немаца обраћених у ислам чини од 13 000 до 60 000 људи, при чему се број обраћених из 2003. г. удвостручио у поређењу са 2002. годином.“[45] Динамика је очигледна.

Чињенице сведоче да живимо у преломном тренутку историје чији даљи ток, као и наш вечни удео, зависи од тога како ћемо се данас оријентисати. Следећи заповести Спаситеља, дужни смо да уредимо сопствени лични духовни живот и поредак црквеног живота на чврстим темељима: „градимо кућу на камену“[46] делатне вере. При чему је у делу уређења црквеног поретка важна улога не само свештеника, већ и лаика. Правилна расуђивања и лепи обреди иза којих се скрива непринципијалност у духовним и моралним питањима нису у стању да утичу на наш сопствени живот и душе људи око нас. Одговорност пред Богом, Црквом и ближњима захтева данас од сваког хришћанина да дефинише свој однос према најболнијим питањима свакодневног парохијског живота и прими учешће у њиховом решавању.

о. Георгије Казанцев


[30] „Унутрашњом мисијом“ називају јеванђелску проповед међу крштеним људима који нису просвећени вером. Ова мисионарска делатност се може назвати и „мисијом у супротном смеру“. Са канонске тачке гледишта, „унутрашња мисија“ представља противприродни феномен. Пракса показује да просвећивање већ крштених људи практично не доноси резултате. Ипак, проповед међу непросвећенима представља основно поље делатности савремених мисионара. Једино средство да се рад мисионара учини ефикасним представља повратак канонских темеља у уређење црквеног живота.

[31] Процедура [лат. procedere – покретати се] – поредак, систематичност конкретних подухвата неопходних за организацију сложеног дела.

[32] По мом мишљењу, у овом тренутку из свих правила која се тичу учешћа у Тајни Крштења не подвргава се сумњи неопходност испуњења једино 6. правило Тимотеја Александријског (о томе да жена за време трајање нечистоће не треба да прими Тајну Крштења). Правила о неопходности духовне припреме су просто заборављена. А њих има прилично: 2 пр. I Вас. Саб., 45-46-47 пр. Лаод. Саб, 96 пр., VI Вас. Саб. и друга. Испоставља се да „цедимо комарца“ телесне нечистоће и „прождиремо камилу“ духовне нечистоће (Мт. 23:24). Чак и обредна страна страда. Без обзира на заповест 49-50. правила Светих Апостола да се крсти погружењем, велики део одраслих прима Крштење кроз обливање. (у Србији често и кроз кропљење – прим. прев.).

[33] Мт. 9:13.

[34] Григорије Палама. свт., Беседе. део 2. – М.: Паломник, 1993. – стр. 128.  Беседа XXXVIII.

[35] Види тумачење 8 правила VII Васељенског сабора у петом поглављу.

[36] Лк. 5:31.

[37] Свештеник Константин Пархоменко. Тајна уласка у Цркву. СПб .: „Издавачки Дом ‘Нева’“, М.: „ОЛМА-ПРЕСС“, 2002. – стр. 37.

[38] Могуће је да нисам поменуо некога због „незнања, заборава или мноштва имена“. Свештеници који се труде на обно праксе оглашења има много и жеља је да у овом питању постоји јединство мишљења.

[39] Добијамо следећу норму: човек који се није причестио без озбиљног разлога једном у току поста, отпада од Цркве.

[40] Епископ или презвитер или ђакон, или други који припада клиру, исто и световњак који нема никаквог неодложног посла и нужде да за дуже времена мора остати удаљен од своје цркве, него борави у граду, а неће да дође у три недјељна дана кроз три седмице у цркву – ако је клирик нека се свргне, а ако је световњак, нека буде уклоњен од општења.

[41] Мт. 9:13.

[42] Лк. 11:52.

[43] Изузетак могу да буду само тешки случајеви, смртна опасност и одлазак у рат. Овом катехизацијом може да се бави свака школа за оглашење.

[44] Леонид Гозман, заменик председник Политичког савета Савеза десних снага, 17. 04. 2006. у отовреном писму митрополиту Кирилу (сада Патријарху) као одговор на његово иступање на Светском руском народном сабору (4-5. април 2006. г) писао је: „Руска Православна Црква… објављује данас управо себе одговорном не само за моралност својих парохијана, већ и целог друштва… претензије овакве врсте у светској држави и у целини нерелигиозној земљи, у којој Ваши парохијани чине не више од неколико процената становништва – тешко да су основане“.

[45] Чудинова Е. Џамија Нотр-Дам: 2048. год. – М.: Лепта-Пресс, 2005. стр. 126-127.

[46] Лк. 6:48.

Сведок верни, фото
Advertisements