поглед свештеника на неке појаве у парохијском животу

Предлажемо вашој пажњи текст који је писао један од истакнутих руских мисионара и који је наишао на велики одјек у највећој Помесној Цркви данас. Текст се бави проблемом који сви данас видимо: великој провалији између формалног учествовања у животу Цркве и истинског живота у Христу.

У Србији имамо преко 80% људи који за себе говоре да су православни, а само 1-2% заиста живи црквеним животом. Шта је узрок свему овоме? Размишљања оца Георгија дају одговор, али дају и решења. Искуство РПЦ показује да су многе од препорука из овог текста усвојене и да већ дају добар плод. Препоручујемо од свег срца свима који тугују због садашње ситуације. Дај Боже да се нађу људи преко којих би Господ променио ситуацију.


Увод
1. Одговорно хришћанство
2. Отпали или „неуцрквењени“?
3. Гажење дароване благодати
4. Црква је дужна да „изнесе“ своја будућа чеда попут брижне мајке!
5. Канонски услови припреме за Крштење
6. Какав почетак, такав и резултат
7. Предузеће или евхаристијска заједница
8. Мисионарски потенцијал канонских норми
9. Милост хоћу а не жртвоприношење


 

  1. Какав почетак, такав и резултат

Духовни дарови и сва служења уопште постоје у Цркви,
по мисли Апостола, ради усавршавања Светих,
то јест ради моралног обнављања хришћана (Еф.4:12),
„д
ок не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега,
у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове
“ (Еф. 4:13).

Свештеномученик Иларион (Тројицки)

Gaudi Cрква је целовити, уравнотежени организам који живи по Богом установљеним законима који су изражени у заповестима и канонској дисциплини. Нарушавање појединих заповести или канонске логике неизбежно за собом повлачи значајно искривљење у целокупном црквеном животу. Савремена пракса вршења Тајне Крштења представља најснажнији пример таквог нарушавања. Свети Оци су установили природан, промишљен, лаки начин уласка човека у практичан хришћански живот. Овај пут уласка у хришћански живот представља систем оглашења који претходи Крштењу. Главни задатак оглашења пред уласком у црквени живот јесте давање човеку поуке одговорног односа према сопственој души, одвајање његовог ума од земаљских предмета, усмеравања ка небеским, учење човека неприметном свакодневном подвигу, самоограничењу. Већ припремајући се за Крштење, човек је дужан да стекне навику одговорног односа према духовном животу. Ако човек ступа у црквени живот не стекавши лекцију одговорности, не осетивши духовну напрегнутост, некорисно је на даље очекивати од њега озбиљност и стремљење ка подвигу. Тако се и дешава. Јако много крштених људи очигледно пренебрегава молитвено-евхаристијски живот, то јест, иако Крштење и треба да буде тајна уласка у Цркву, у свакодневној реалности она није таква (и то није ништа друго до профанација Тајне).

Свесном црквеном животу јако много парохијана прилази не кроз Крштење, већ различитим „околним путевима“. У већини у Цркву долазе кроз невоље или жалости већ повређени животом страдалници. Најчешће су у питању старији људи, већина којих су жене. И притом људи примају Крштење у детињству или као млади. Међутим, док је човек млад Црква му је туђа. Узрок овог отуђења није у томе што „лоша омладина“ не жели да зна Бога. Млади не желе да знају карикатуру од религиозног живота. Управо карикатурно мишљење о црквеној религиозности чврсто борави у просечној свести.

Једном приликом сам присуствовао на отвореном часу у једној од школа града Обнинска. Међу картицама са задацима за децу стајала је и картица са питањем: „Да ли делите мишљење тачке гледишта А. Тојнбиja о томе да са глобалним проблемима савремено човечанство може да се избори једино уз помоћ религије?“ Нико се од ученика завршног разреда се није сложио са Тојнбиjем. Једна девојчица, образлажући свој став, рекла је да црквени религиозни живот представља нешто неодређено, спољашње, нешто што се не тиче суштине живота.[1] Иако су у питању речи основца, сматрам да је она веома тачно изразила однос према црквеној религиозности од стране савремених активних младих људи. Треба се замислити над овом чињеницом. Сваки свештеник је имао прилике да се сусретне са огромним бројем сличних лажних стереотипа који чврсто стоје у главама крштених људи који се клоне црквеног живота. Зашто су се у свести већине крштеног становништва укоренили стереотипи који нису сместиви са хришћанском вером? Одговор је једноставан: изгажени су закони узајамних односа Цркве и људи који траже Крштење и учешће у другим Тајнама. Нарушен је принцип целовитости Цркве. Нарушавање мудрих правила пријема и припреме људи за практични хришћански живот, до извитоперетности доводи целокупан црквени живот након Крштења. Сем тога, овај феномен доводи и до негативних последица у међусобним односима са спољашњим светом.

Пре свега, то разара духовни живот верних хришћана. Проблеми повезани са Тајном Крштења у многоме дефинишу унутрашње проблеме црквеног живота. Оно са чиме се човек сусреће при ступању у Цркву, подсвесно се доживљава као норма црквеног живота. Какав се утисак о вери код њега формира након Крштења? Утисак је следећи: хришћанство је несхватљива, архаична вера, далека од реалног живота која садржи непотребна ограничења и има везе са новцем. Промрмљали неразумљиве молитве, залили водом, намазали нечим, прошетали са свећом, узели новац и испратили – ето је цела вера. Оно што се лако даје, мало се и цени. Након таквог обраћења човеку је изузетно тешко да прихвати појмове о духовним предметима. Он већ има искуство додира са сакраменталним животом Цркве и то искуство га не привлачи. Дубина људске душе није додирнута, није запаљена.

Тако се формира вера о којој је протојереј Александар Шмеман писао да „руски човек верује у неопходност свештеника као извршиоца Тајни, али престаје да очекује од њега било шта друго: поуку, руковођење, морални пример“.[2] Тако се умртвљују душе. Умртвљују не само душе људи који траже учешће у Тајнама, када се претварају у наручиоце религиозних услуга. Умртвљују се и душе оних који ове „услуге“ пружају. Целокупан парохијски живот се гради на световним принципима који су противприродни за Цркву.

Допуштајући постојање неуцрквењених „чланова“ Цркве, ми у корену подривамо појам о хришћанском дугу пред Богом и Црквом. Нестаје уопште било какво схватање о дужности.[4] Свест о томе да људи који носе печат Крштења и имају благодатно помазање могу да живе развратно, изузетно слаби ревност ка хришћанском животу међу црквеним људима. Верни хришћани не виде разлику у приступању Тајнама Цркве и обредима за фактичке незнабошце и истинске хришћане. Човек током 10 година може да избегава црквено општење, не држи ни постове ни друге црквене одлуке, међутим, постећи три дана или једну недељу (од целог Великог поста) он ће једнако са свима бити пуштен до Причешћа.[4] Никога не брине да такав човек може поново на 10 година да заборави на Причешће. А да би учествовао на Тајни Јелеосвећења, осветио станове, аутомобиле, итд. чак нису потребни ни пост ни молитва. Исто је и са Крштењем. Испоставља се да имамо читав низ свештених радњи које се врше независно од припадности Цркви. Дозволићу себи да употребим израз А. Хомјакова и назовем такве свештене радње и обреде „тајнама мртве вере“. У огромној већини људи који учествују у њима покретани су нехришћанским мотивима.[5] Савремени црквени обичај допушта широку употребу свештених радњи[6] из лажних, сујеверних мотива. На тај начин се испоставља да савремени црквени обичај постулира необавезност следовања хришћанским нормама живота ради стицања црквене пуноправности. А пошто црквени обичај постулира необавезност духовног подвига, аскезе за чланове Цркве, зашто да се посебно напрежу они који живе црквеним начином живота? Јер ионако чине тако „пуно“: службе, пост, молитвена правила… У поређењу са нецрквеним „хришћанима“ они су већ подвижници. Када је изгубљен појам о хришћанској дужности као таквој, држање најједноставнијих норми спољашње обредне побожности се доживљава као „прекомерне заслуге“. Међутим, да ли је велика цена ових заслуга ако дела живе вере стану у ред необавезних занимација?

Постојање лажног схватања међу православним хришћанима о црквеној пуноправности номиналних „чланова“ Цркве представља основу за формирање лажних представа о хришћанству у нецрквеној средини. Савремени крштени, али од Цркве отпали, становник уверен је да он и јесте прави правцати хришћанин, док су људи који посте па иду и на службе – фанатици. Ова заблуда веома чврсто стоји у умовима и скоро да је немогуће избацити је. Чак свештенику понекада не полази за руком да убеди човека да његов начин живота не одговара хришћанским нормама. Сваки пијанац себе може назвати „православним“ и ни код кога се неће појавити сумња да ипак није тако. Пред нама је фактички дискредитација хришћанског звања као и учења о неопходности унутрашњег преображаја кроз подвиг. На тај начин слободно допуштајући људе који су туђи Цркви пуноправном учешћу у свим свештенодејствима Цркве, ми дозвољавамо све бестидности које представљају норму у свету.

Неопходно је признати дволичност оваквог положаја. Са једне стране, црквени обичај признаје сваког крштеног грешника потпуно пуноправним чланом Цркве. Са друге стране, канони забрањују да се ради то јер слично признање представља дозволу за греховни живот. Остаје нам да се одлучимо. Ако званичну црквену позицију изражавају канони, значи да је потребно осудити „обичај без истине“ који представља „само древну заблуду“ и борити се са њим. Ако званичну позицију Цркве изражава савремени обичај, онда је неопходно укинути застареле каноне. Зар су неопходни архијерејски укази који би забранили компромис са грехом?

  1. Предузеће или евхаристијска заједница?

„Замислите круг… замислите да круг представља овај свет, а центар круга је Бог; радијуси представљају пут људског живота. Дакле, колико светитељи улазе унутар круга, желећи да се приближе Богу…, толико се приближавају један другом; и колико се међусобно приближавају, толико се приближавају и Богу. Исто тако схватите и за удаљавање…
Таква је природа љубави: колико се налазимо ван и не љубимо Бога, толико је сваки удаљен и од ближњег“.

Преподобни Авва Доротеј [7]

Gaudi Oдбацивање јеванђелских норми принуђује нас да прихватамо световну основу уређења парохијског живота. Ако проанализирамо савремену ситуацију, може се издвојити низ признака световног уређења у парохији. Ујединивши ове знаке, добијамо модел парохије. Назваћемо овај модел „парохија типа предузећа“ или, речима једног баћушке, „биро за обредне услуге“.

У основи делатности парохије организоване по типу предузећа налази се распоред богослужења и списак обавеза сарадника. То јест, на основу распореда служби и списка обавеза окупљају се сарадници храма и испуњавају свој посао. Богослужења у овом случају почињу да се доживљавају као специфични подухвати организовани ради задовољења религиозних и других потреба наручилаца. Људи имају потребу за задовољењем својих потреба, парохија им пружа ту могућност. Парохија типа предузећа заинтересована је да буде више посетилаца на богослужењу. Посетиоци су заинтересовани да их што квалитетније услуже, помогну им да душевно предахну, реше унутрашње или породичне проблеме уз помоћ обредних средстава. Ако посетиоце не задовољава ниво „религиозних услуга“ које им се пружају, онда они одлазе у другу, сличну организацију у потрази за неопходним.[8] Њихово незадовољство и прелазак не брину много сараднике парохије,[9] јер „бироу обредних услуга“ није важна свака личност засебно, већ постојање одређеног броја људи – наручилаца „религиозних услуга“ који обезбеђују постојање организације. Парохијани се у овом случају не доживљавају као „братија светога храма овог“.[10] Њих тако и помињу у јектенијама и на Великом входу: засебно „братију“, засебно „парохијане“.[11] Међу самим парохијанима односи могу да постоје, али су они увек површни: или на нивоу поздрава приликом сусрета, или на нивоу размене сплетки. Парохија организована по типу предузећа не узима на себе одговорност бриге о старим, сиромашним, вишедетним и другим парохијанима. Таквим парохијама је својствена мисионарска немоћ: парохијска средина не само да не привлачи, већ често одгурује људе који искрено стреме Христу. Другу карактеристичну одлику представљају површне и сумњиве представе о Православној вери код парохијана, широка распрострањеност различитих сујеверја међу њима.

Потрошачки дух који влада у савременом друштву у религиозном животу ствара форму парохије типа предузећа у коме парохијанин може да задовољи своје „религиозне“, ређе естетске и интелектуалне потребе. Хришћански дух треба да створи другачији облик парохије – евхаристијску заједницу у чијој основи леже јеванђелске норме међусобних односа и духовног живота.

Данас се свуда уочавају тенденције повратка парохијског живота канонским основама. Понекада се ово стремљење показује у виду обновљенства чија суштина представља спољашње подражавање древности без следовања духу древне Цркве. У том случају парохија покушава да проблем посветовњачења реши неким површним мерама које стварају илузију духовног оживљења.

Међутим, појављује се све више обичних парохија чије заједнице, избегавајући саблазан обновљенства, организују свој живот тако да он у мањој или већој мери одговара правилном парохијском животу. У овом тренутку, имајући различите мање или више успешне обрасце организовања живота заједнице у појединим парохијама, не може се указати на конкретан облик који одговара свима. Мисионарска коценпција 2005-2010. године наглашава неопходност стварања „евхаристијских заједница по примеру првоапостолске коју је створио Сам Христос“. Међутим, апостолска заједница даје само принципе за које је неопходно изабрати форме које одговарају савременом човеку. Зато питање евхаристијске заједнице 21. века још увек остаје отворено.

о. Георгије Казанцев

[1] Препричавам смисао одговора јер немам при руци записани одговор. Одговор девојке је био озбиљан у највећој мери и карактеристичан за већину савремених озбиљних младих људи.

[2] Прот. Александр Шмеман. Историјски пут Православља. – М. „Паломник“, 1993. – стр.  370.

[3] Православљу је стран практични морал римокатолицизма са његовом поделом на спасење и савршенство, на јеванђелске заповести и јеванђелске савете, на потребно и преко потребе. Римокатоличка црква учи да су свети праведници достигли не само спасење већ и савршенство, пошто су они у свом животу испунили не само јеванђелске заповести, већ и такозване јеванђелске савете и зато они имају „прекомерне заслуге“. Православна Црква међутим, никада није учила у том смислу да је човек за своје спасење дужан да изврши неки неопходни минимум добрих дела и да све што изврши преко тог минимума чини његове прекомерне заслуге. За разлику од римокатоличке јуридичке теорије, у православној сотериологији спасење човека се схвата не као избављење од вечних казни које се достиже захваљујући постојању „заслуга“, већ као процес духовног освећења и преображења људске личности које се догађа у мери њеног додира са Божијом благодати која је извор обожења и светости.

[4] У неким тешким случајевима (тешка болест, одлазак у рат) у виду изузетка могуће је приступање Причешћу за човека који до тада није живео хришћански. Међутим, код нас су сви у виду изузетка.

[5] На пример, људи често свештенику предлажу да „очисти ћошкове“ подразумевајући освећење стана.

[6] И то притом што се тајне Крштења, Миропомазања, Венчања врше једном у животу. „Привремена“ варијанта Крштења није могућа (понављање Крштења забрањено је 47. апостолским 36. и 59. правилом Картагенског сабора).

[7] Авва Доротеј, „Поуке, 6 поука, О неосуђивању ближњег“

[8] Често тоталитарна секта постаје та алтернативна организација. Међутим, Црква је развила и превентиву за одлазак у секте: „Који се крсте, морају учити вјеровање, и петог дана сваке седмице пред епископом или презвитерима казивати шта су научили“ (46. правило Лаодикијског сабора).

[9] Скоро сваки човек који је завршио у секти, говорећи о свом обраћењу у секту, помиње непријатни сусрет са „сарадницима“ православних храмова који се догодио пред његов одлазак тамо.

[10] Братијом храма се у овом случају сматрају плаћени (понекада и неплаћени) сарадници храма.

[11] Понекада се између свештенослужитеља и парохијана ствара присан однос, али се садржај општења ретко дотиче духовних проблема. Овде се управо и ради о систему предузећа.

Сведок верни, фото
Advertisements