поглед свештеника на неке појаве у парохијском животу

Предлажемо вашој пажњи текст који је писао један од истакнутих руских мисионара и који је наишао на велики одјек у највећој Помесној Цркви данас. Текст се бави проблемом који сви данас видимо: великој провалији између формалног учествовања у животу Цркве и истинског живота у Христу.

У Србији имамо преко 80% људи који за себе говоре да су православни, а само 1-2% заиста живи црквеним животом. Шта је узрок свему овоме? Размишљања оца Георгија дају одговор, али дају и решења. Искуство РПЦ показује да су многе од препорука из овог текста усвојене и да већ дају добар плод. Препоручујемо од свег срца свима који тугују због садашње ситуације. Дај Боже да се нађу људи преко којих би Господ променио ситуацију.


Увод
1. Одговорно хришћанство
2. Отпали или „неуцрквењени“?
3. Гажење дароване благодати
4. Црква је дужна да „изнесе“ своја будућа чеда попут брижне мајке!
5. Канонски услови припреме за Крштење
6. Какав почетак, такав и резултат
7. Предузеће или евхаристијска заједница
8. Мисионарски потенцијал канонских норми
9. Милост хоћу а не жртвоприношење

  1. Црква је дужна да „изнесе“ своја будућа чеда
    попут брижне мајке!

Свака молитва у којој се није уморило тело и није туговало срце,
налик је на плод који није изнела утроба,
јер таква молитва нема душу у себи
[1].

Преподобни Исак Сирин

Gaudi Dа би човек био у стању да усвоји спасавајуће дејство благодати Божије, не изгази је, морају да се очувају веома важни услови. Они су јасно прописани у канонским правилима. Међутим, пре него што говоримо о канонима, најбоље је објаснити их помоћу поређења. Једно од таквих поређења у предавањима из „Увода у литургијско предање“ за 1993/94. годину предложио је протојереј Влаадимир Воробјев:

„Може се навести очигледна паралела: када се дете рађа на свет ми улажемо све напоре да све буде онако како је потребно јер знамо да од тога како ће се дете родити, може да зависи целокупан његов живот. Ако не пазимо довољно, ако не помогнемо, дете може да умре или буде осакаћено. Јако је важно да постоји помоћник, доктор, да помоћ буде указана на време, да дете, чим се роди буде у сигурним рукама, да први тренуци његовог живота буду праћени потребном пажњом и љубављу. На исти начин и човеку који се рађа духовно потребно је да рођење буде правилно, да буде окружено највећом бригом и љубављу, да човек који се рађа буде примљен сада у окриље Мајке Цркве. Да се благодат коју он добија као нови дах живота развија у њему, да тај живот који тек што се запалио, може да се разгори у прави пламен. Као беба у породилишту, тако и овде човек може да умре од прљавштине које свуда има много, много чак и у храму. Он може бити осакаћен погрешним односом према њему, може бити тешко повређен и остати инвалид за цео свој живот“.

Протојереј Владимир Воробјев говори о изузетној важности тренутка духовног рађања човека, поредећи га са уобичајеним појављивањем на овај свет. Али, пре него што се родило телом, детету је неопходно да проживи цео живот у мајчиној утроби. Овај живот се суштински разликује од нашег. У утроби човек још увек не дише самостално, храну добија преко мајчине крви, његов крвоток је организован принципијелно другачије, он се налази у воденој средини. Без обзира на значајне разлике у принципа живота унутар и ван утробе, немогуће је рећи да је интраутерин период непотребан. Безумно је вадити плод из мајчиног организма и давати му могућност да се самостално развија. Плод ће истог трена умрети.

Исто је и у духовном животу. Пре него што се човек роди „водом и Духом“, неопходно је да се догоди својеврсно духовно зачеће, несумњиво, живо, прихватање дејства призивајуће благодати од стране људске душе. То треба да буде делатни одазив душе у којој се образовао заметак вере. Овај заметак још увек не може бити темељ истинског духовног живота. Потребно му је време и брига. Управо са оваквим замецима вере људи и долазе у храм, тражећи Крштење, притом не бивајући свесни сопствене неспособности за нормални духовни живот. Шта треба да уради брижни лекар ако му је дошла жена која је остала у другом стању? Да изазове превремени порођај? Не. То зову убиством. Зашто онда ми не дајемо ембриону вере да сазри? Нека човек и није свестан несавршенства своје вере, нека се увреди што не желе одмах да га крсте. Зар ове глупе и неосноване увреде могу да буду основа за нарушавање принципа: „Не нанеси штету!“? Познато је да журба у духовном животу може да доведе до прелести и пропасти чак и искусне подвижнике. А пред нама у овом случају није искусни подвижник, већ „духовни ембрион“. Њега је неопходно чувати од сопствене неразумности! Не успевши да се формира за духовни живот, он може погинути као и ембрион који је бачен на сметлиште.

Оглашење пред Крштење неопходно је за душу човека исто као што је и интраутерин период развоја неопходан за формирање тела. Црква је дужна да „носи“ своја будућа чеда попут брижне мајке!

Период оглашења се дубоко разликује од аутентичног црквеног живота за потпуно усвајање свих благодатних дарова. Човек који треба да се „храни од крви мајке“ кроз пупчану врпцу, није у стању да прими њено млеко. Исто тако и особа која још није сазрела за примање Тајни, не може да их прими на спасење.[2] У периоду оглашености човеку је још увек недоступно потпуно учешће у сакраменталном животу Цркве, међутим, он већ почиње да се удаљује од света. У питању је јако осетљив и рањив процес, зато га је важно правилно поставити, ту се не сме журити, не сме се оставити човек без подршке и пажљивог руковођења. Према делу уласка човека у свесни црквени живот верни хришћани треба да се односе са пажњом и по могућству да учествују у њему. Будућем хришћанину је неопходна и молитвена подршка и поука и пример праведног живота његових савременика. У томе помажу разговор уз чај, специјално изабране књиге и филмови. Приметно је то и да људи који прошли пажљиву припрему са учешћем се односе и према проблемима парохије. Учествовање у црквеним делима им такође помаже да уђу у свесни црквени живот.

Наравно, овакав прилаз захтева улагање напора и време и зато он данас није на гласу. Проблеми Крштења се обично разматрају са тачке гледишта статистике[3] и извештаја књиговође, а не са позиција привођења душа Христу. Жалосно је да нико не рачуна број реално уцрквењених људи. Зато се број „мртворођених“ чланова Цркве фиксира у извештајима и о томе се преноси у епархијалну управу. Ради чега је потребна ова статистика крштених „побачаја“? Није јасно…

Очигледно је да је рођење свише једно од најважнијих догађаја у животу сваког човека који захтева озбиљну припрему. Уклањање припреме неизбежно доводи до духовног сакаћења и смрти. О неопходности припреме са највећом категоричношћу говоре канони Цркве.

ichtys

5. Канонски услови припреме за Крштење

„Ми радосно примамо и у свој цјелини и као непомично
потврђујемо оно што установљују божанствена правила
која су издана од светих трубља Духа, велеславних Апостола,
затим од шест светих Сабора Васељенских
и од оних који су се помјесно сакупљали
ради издавања таквих правила
и најпослије од Светих Отаца наших.
Јер сви они, просвјећени једним и истим Духом,
установише што је корисно било“.
[4]

Gaudi Dруго правило I Васељенског Сабора гласи: „… јер и за обучавање у вјери треба времена, а и послије Крштења треба дуже испитивање“. Валсамон, тумачећи ово правило недвосмислено тврди: „…ниједан неверни се не пушта до Крштења пре довољног изучавања вере, зато што је неопходно време за испитивање. Онога ко поступа несагласно са овим, правило заповеда да се извргне“.

О неопходности показивања усрђа у вери пред Крштење говори 45. правило Лаодикијског Сабора: „Послије друге седмице Четрдесетнице, не треба никога примати за Крштење.“ У древности је припреми за Крштење био посвећен читав Велики пост. Ово правило забрањује примање на припрему људи који су пропустили прве две седмице. Коментари „Књиге правилa“ објашњавају: „Ко од почетка четрдесетнице или, у крајњој мери, током прве две недеље није изразио одлучну жељу да прими Крштење и није почео да се припрема: такве правило не дозвољава да прими Крштење у тој четрдесетници, већ да очекује даље разматрање његовог усрђа у вери“.

Седмо правило II Васељенског Сабора указује на тачни поредак по коме је неопходно примати људе у Цркву и прописује да се оглашени подстичу да бораве у храму и слушају поуке: „Те их први дан хришћанима чинимо, други оглашенима, затим трећи их заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тада, пошто их у истинама вјере доста поучимо и настојимо, да дуго времена у цркви пребивају и слушају Свето Писмо, крстимо их“.

Осмо правило Лаодикијског Сабора не захтева просто да се људи поучавају вери, већ и непрестано проверавају да ли је они правилно усвајају: „Који се крсте, морају учити вјеровање, и петог дана сваке седмице пред епископом или презвитерима казивати шта су научили.“ У тумачењу овог правила Зонара примећује јако важну ствар за практичну делатност. Пажљива припрема за Крштење је ефикасно профилактичко средство за упадање људи у секте: „Правило заповеда да просвећивани, то јест, они који се припремају за просвећење и оглашени, изучавају тајну вере и у пети дан сваке седмице говоре епископу или свештенику шта су научили током седмице. Ово бива да неко не би био крштен, не би био посвећен у нашу тајну и као неутврђен, био отет од јеретика.“[5]

Правила указују на неопходност изучавања вере чак и од стране људи који су крштени у смртној опасности без припреме али су избегли смрти. 47. правило Лаодикијског Сабора: „Који су у болести Крштење примили и послије су оздравили, морају изучити вјеровање, да упознаду да су се божанственога дара удостојили.“ Аристин тумачи ово правило овако: „Ко долази у храм да би се крстио дужан је да изучава веру… јер не треба крстити одмах и пре него што им буде откривена вера. Ко је болестан и тражи да се крсти треба да буде крштен; затим, уставши са болесничке постеље, дужан је да изучи веру и позна да се удостојио божанске благодати“.

Важно је да мотиви из којих човек тражи примање Крштења треба да буду прави и крајње чисти. Лажна мотивација за примање Крштења, при недозрелом стању душе оштећује и целокупан даљи духовни живот. Ово се види из 12. правила Неокесаријског Сабора које брани да се у свештени чин рукополаже онај ко је био крштен у болести: „Који је у болести просвијетељен био Крштењем, не може се произвести за презвитера, јер вјера његова није из освједочења, него из неопходности; моћи ће само бити примљен ако послије покаже ревност и вјеру, или због недостатка људи.“ Аристин објашњава овако: „Ко је пожелео Крштење не због захтева неке потребе, тај, пошто је оно у стању да опере сваку душевну нечистоту, може да буде произведен у свештеника и у епископа… Човек крштен због болести као онај ко је пришао просвећењу не својом вољом, већ из нужде, не може да буде примљен у свештенство осим ако не буду помогле томе две околности – мањак достојних људи и његови подвизи након Крштења“.

Посебно је занимљива чињеница да је лажна мотивација Крштења деце са канонске тачке гледишта недопустива. О овоме говори 8. правило VII Васељенског Сабора. Правило забрањује крштење деце чији су се родитељи, будући Јудејци, претварали да су хришћани: „Пошто неки, блудећи из јеврејске вјероисповијести, смислише подругивати се над Христом Богом нашим, причињајући се хришћанима, а међутим потајно Га се одричу, и кришом светкују суботу и друго чине што је јудејско, наређујемо да се такви не примају ни у општење, ни на молитву, ни у цркву, него нека отворено буду по својој вјероисповијести Јевреји, нити им децу треба крштавати…“ Правило осуђује лицемерје када су вери примали из политичких мотива, због одређених олакшица којима су се хришћани користили. Јевреји о којима се говори су се тајно држали свог вероисповедања. Шта рећи о онима који се јавно држе антихришћанског начина живота и убеђења, називајући себе православнима? Њих такође не треба „примају ни у општење, ни на молитву, ни у цркву, него „нека отворено буду по својој вјероисповијести…; нити им децу треба крштавати.“ Главни акцент овде није на националној припадности деце, већ на искрености намере. Неискрено обраћање родитеља вери је директна канонска препрека за крштење њихове деце. У потпуности можемо да се користимо логиком овог правила, тим пре, што у историји већ постоји сличан случај. Никодим Милаш у тумачењу овог правила пише, позивајући се на Валсамона: „У погледу овога последњега, то јест, да не треба ни дјецу крштавати таквих привидно обраћених Јевреја, Валсамон у тумачењу овога правила опажа, како су и Турци нешто сличнога као и Јевреји радили и приводили су дјецу своју, да их хришћански свештеници крсте, сматрајући Крштење не као тајну него као на неки тјелесни лијек. У тумачењу 84. Трулскога правила Валсамон разјашњава како се то код Турака завело. У вријеме патријарха Луке (1156-1169) дођоше у Цариград неки Турци, казујући пред патријаршијским сабором да су они хришћани, јер су у детињству крштени били у својој земљи од хришћанских свештеника. Кад су запитани били, како то може бити, кад они слиједе Мухамедовом закону, одговорише, да је код њих обичај крстити своју дјецу код православних свештеника и то с тога, што они сматрају, да је зао дух у свакоме новорођеном дјетету и да смрди као псето док не добије хришћанско крштење; из чега је сабор закључио да ово крштење које невјерни траже у хришћана, не траже га у доброј и православној намјери, него ради тјелеснога лијека, и не као средство које чисти од сваке душевне скверне и просвјетљује и посвећује човјека, него као неки лијек или чаролију. Овакво крштење сасвим наравно да сабор овај патријаршијски није могао признати правилним, те је наредио да сви ти Турци буду изнова крштени, ако то желе. Одлуку ту своју онај је сабор основао по аналогији на овоме 8. правилу Седмог Васељенског сабора.“[6]

Исто тако неправилно као и поменути у цитату Турци, поступају и савремени руски родитељи. Они такође крсте своју децу „да не плачу“, „да не буду болесна“, „да их не урекну“, итд. „Добре православне намере“ се овде јако ретко могу открити.

Уопштавајући канонске захтеве за вршење Тајне Крштења може се рећи да се од крштаваних захтева:

1) вера сагласна православном Символу вере;

2) усрдност у делима вере;

3) јасно знање и схватање вере, права мотивација.

Од оних који врше Крштење, захтева се појачана брига о људима који се припремају за Крштење изражена у молитви за њих,[7] темељној поуци и испитивању.

Нарушавање канонских правила и захтева црквеног живота за собом повлачи негативне последице у свим његовим областима и пројавама.

о. Георгије Казанцев

претходни чланак / наставак



[1] Исак Сирин, Подвижничка слова, Москва, 1858, стр. 11.

[2] Види 1 Кор. 11:26-30. Овај одломак из Посланице Коринћанима не говори само о одговорности у примању Светог Причешћа, већ о одговорности у вези са свим другим Тајнама. Речи Апостола: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор. 11:26) са речима: „Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Рим. 6:3-5). Учешће у тајнама Евхаристије и Крштења носи једнаку одговорност. Погребавајући се са Христом у Крштењу ми такође „објављујемо смрт Господњу“ и дужни смо да то чинимо свесно и одговорно. Иначе добијамо ругање Тајни. „Облик смрти“, „облик васкрсења“, „ходање у новом животу“ чува се искључиво формално само у обреду (уз услов његовог правилног вршења), док реално човек не мења свој живот.

[3] Статистичким прилазом се могу назвати расуђивања о томе када се и колико људи крстило у храму. При сличним расуђивањима се обично само помињу периоди времена и број крштења. Судбина крштених притом никога не забрињава, не помињу се чак ни њихова имена.

[4] 1 правило VII Васељенског сабора (одломак).

[5] Данас су скоро сви људи у сектама пре одласка тамо били крштени у Православној Цркви.

[6] Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве са тумачењима, књига I, 1895. Нови Сад, 622 стр.

[7] 19. правило Лаодикијског Сабора.

Сведок верни, фото
Advertisements