поглед свештеника на неке појаве у парохијском животу

Предлажемо вашој пажњи текст који је писао један од истакнутих руских мисионара и који је наишао на велики одјек у највећој Помесној Цркви данас. Текст се бави проблемом који сви данас видимо: великој провалији између формалног учествовања у животу Цркве и истинског живота у Христу.

У Србији имамо преко 80% људи који за себе говоре да су православни, а само 1-2% заиста живи црквеним животом. Шта је узрок свему овоме? Размишљања оца Георгија дају одговор, али дају и решења. Искуство РПЦ показује да су многе од препорука из овог текста усвојене и да већ дају добар плод. Препоручујемо од свег срца свима који тугују због садашње ситуације. Дај Боже да се нађу људи преко којих би Господ променио ситуацију.


Увод
1. Одговорно хришћанство
2. Отпали или „неуцрквењени“?
3. Гажење дароване благодати
4. Црква је дужна да „изнесе“ своја будућа чеда попут брижне мајке!
5. Канонски услови припреме за Крштење
6. Какав почетак, такав и резултат
7. Предузеће или евхаристијска заједница
8. Мисионарски потенцијал канонских норми
9. Милост хоћу а не жртвоприношење

  1. Отпали или „неуцрквењени“?

 „Стање је жалосно! Ето, баш то жалосно стање наше савремености и треба свакога коме је драгоцена вера и живот вечни да подстакне на проверу основне заблуде савремене предрасуде по којој се хришћанство може одвајати од Цркве. При руководству речи Божије и светоотачких дела у свој дубини треба размотрити ово важно питање:
да ли је хришћанство могуће без Цркве?“

Свештеномученик Иларион Тројицки

Gaudi Zанимљиво је да се погубна заблуда о могућности постојања некаквог „хришћанства“ независно од Цркве која је дошла са Запада до нас, данас облачи у одећу нове богословске „теорије“. Ову „теорију“ нећете нађи у уџбеницима из канонског права или догматике, али ће вам о њој говорити скоро сваки парохијанин, можда, чак и неки свештеници. Назваћемо ова расуђивања „теоријом пасивног чланства у Цркви“. Обично се ово „богословствовање“ огледа у томе што се крштени људи који не воде хришћански начин живота називају лукавом речју „неуцрквењени“. Подразумева се да је човек већ постао православни хришћанин, али му, ето, недостаје најмања ситница – држање норми црквеног живота. Ипак, сматра се да је у питању ситница, главно је да је човек крштен.

Лажни стереотип дозвољава да се неуцрквењени називају „православнима“. То противречи логици канона. 80-то правило VI Васељенског Сабора јасно указује да човек који избегава црквено општење треба да буде одлучен од Цркве. Три недељна богослужења која су пропуштена без озбиљног разлога представљају основу за одлучење од Цркве. При чему је црквени обичај тог времена подразумевао да је на сваком богослужењу верни хришћанин приступао Причешћу ако није био у реду оних који се кају. Оци VI Васељенског Сабора су као минимум узели једну посету богослужењу за три недеље. То је својеврсни духовни „животни минимум“ неопходан за душу.

Данашњи обичај се изменио. Изгубљена је евхаристијска напрегнутост црквеног живота. Али ово не значи да је у црквеном организму нестао евхаристијски принцип припадности. Ако одступимо од овог принципа, неизбежан је прелазак на световне основе припадности Цркви по факту формалног постојања крштенице.

Наравно, обзири икономије[7] допуштају ублажавање неких канонских захтева ако је неопходно. Међутим, нема никакве потребе у одрицању од употребе канона који говоре о пропасти отпадања од Цркве. Одрицање од употребе ових канона је изузетно погубно за духовни живот и мисионарску делатност. Зато је данас крајње важан повратак на, за Цркву природну, канонску платформу оцене пуноправности њених чланова.

Погледајмо у уџбеник канонског права протојереја Владислава Ципина. Овај уџбеник разматра састав Цркве на следећи начин: Глава Цркве је Господ Исус Христос, у саставу Цркве се издвајају клирици, лаици и монаси.[8] Никакви „неуцрквењени“ ту нису означени.

Можемо погледати и у древне изворе црквеног права. Тамо такође не могу да се нађу „нецрквени“ (непријатељски расположени или пасивни), већ пуноправни чланови Цркве. Канонски зборници и радови древних тумача дају јединствену варијанту могућег непуноправног чланства у Цркви – оглашени, то јест, људи који се активно припремају за Крштење, који стреме да постану чланови Цркве. У састав Цркве, осим клирика и монаха, канони издвајају још „верне“ и „оне који се кају“. Међутим, сви они активно показују своју веру.

Постоји још једна категорија људи коју издвајају древни извори црквеног права – „отпали“ (добровољно или невољно). Међу добровољно отпалима црквену пуноправност добијају једино људи који су се искрено покајали за своје отпадање од вере. Међутим, чак су и према онима који се кају веома строги. Светитељи Василије Велики и Григорије Ниски сматрају да човек који се каје за добровољно отпадање треба да буде лишен Причешћа до саме смрти. Правила I Васељенског Сабора су више милостива према њима „ако и нису достојни човекољубља“. О њима значајно говори 12 правило I Васељенског Сабора: „Ови, који позвани благодаћу, показаше прву ревност, те збацише појасеве, али послије, као пси се повратише на своју бљувотину … такви, пошто проведу три године у слушању, нека за десет година припадају. Али код свију тих треба испитати расположивост и начин кајања. И према томе, они између таквих, који са страхом и сузама, стрпљењем и добрим делима показују, и то не спољашњошћу, него стварно да се обраћају, такви, пошто изврше вријеме у слушању, могу одмах бити примљени у заједницу молитава; при чему епископу је слободно, да још човјекољубивије са њима поступи. Они пак, који равнодушно подносе (што су удаљени од заједнице молитава) и који држе, да је доста за њихово обраћење што у цркву долазе, такви нека изврше све вријеме (одређено им за кајање).“

Јасно је да овде правило говори о повратку на претходни начин живота након Крштења као признаку отпадања од Цркве. Овај знак дозвољава да упоредимо „нецрквене“ људе „као псе који се повратише на своју бљувотину“, управо са онима који су добровољно отпали. Повратак на претходни начин живота у 12 правилу I Васељенског Сабора осуђује се због повратка идолопоклонству. Почетком четвртог века у Римском царству је отпадање од Цркве било у вези са неоходношћу прихватања друге религиозне праксе. међутим, у овом случају је потпуно допустиво преношење принципа правила на сличне ситуације. Ако данас држава не захтева поклоњење идолима, то никако не значи да ван црквеног општења човек остаје хришћанин.[9] Савремени номинални „хришћани“ неизбежно потпадају под утицај астролога, врачара, исцелитеља, магова, чијим услугама се често користе. 61 правило VI Васељенског Сабора изједначава све то са идолопоклонством и заповеда одлучење из Цркве свих оних „који упорни у томе остану и неће да се одврате и уклоне од таквих штетних и незнабожачких измишљотина“. Осим јавног учешћа у незнабожачким безакоњима, неуцрквењени „чланови Цркве“ врше мноштво смртних грехова несместивих са хришћанском вером, сматрајући их за животну норму. Зато сваки покушај да се канонски оснује измишљање појма „неуцрквењеност“ изгледа неубедљиво.

Човек који је отпао, као особа која је изгубила благодатну заједницу са Богом, мора да изгуби и црквену пуноправност. Њој је потребно искрено (а не спољашње) појачано покајање о коме се говори у последњим речима 12-ог правила I Васељенског Сабора. Такви људи се ни на који начин не могу називати члановима Цркве. Међутим, потребно је употребљавати канонски термин „отпали“ у односи на њих, узимајући у обзир савремену ситуацију. Ни у ком случају се овај термин не сме доживљавати као израз односа презира према онима који су изгубили везу са Црквом.

Отпали су људи који имају потребу за особеном делатном бригом за њихов повратак у Цркву. Данас се отпадање од Цркве догађа у другачијим околностима у односу на древност, због измене потрека црквеног живота. Отпадање је у древности представљало јавну издају Христа, Цркве, своје евхаристијске заједнице. Данашњи отпали човек никада и није био члан евхаристијске заједнице у чијем јединству би могао да види одраз благодатног јединства свих оних који верују у Христа. Он нема чак ни приближно схватање о Христу, о домостроју нашег спасења, о обавезама хришћанина пред Црквом. Зато је мера његове одговорности много мања од оне о којој говоре правила. Међутим, то не значи да се природа Цркве изменила и да је Тајна Крштења престала да узводи људе у благодатно јединство са Богом и целокупном Црквом. У Крштењу се човек, као и раније, облачи у Христа. Као и раније он даје завете и сведочи о својој вери у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ чак ако је Символ вере за њега прочитао свештеник. Ако човек након Крштења не живи хришћански, он губи то благодатно општење које је добио у Крштењу. А то се не може другачије назвати него отпадањем од Цркве.

Чињеница остаје чињеница: крштен човек који не живи хришћански је отпао. При чему данас огроман део кривице за његово отпадање лежи на ономе ко га је крстио, али се није побринуо за његово просвећење. И управо је овде потребно тражити узроке за појавом псеудоканонског термина „неуцрквењени“. Неопходно је пред собом разјаснити да, признајући људе неуцрквењеним али истовремено пуноправним члановима Цркве, ми покушавамо да скинемо са себе одговорност за њихово духовно стање. „Ми смо крстили, а даље је већ њихова ствар“. Ми перемо руке и заборављамо на људе. И такав односе се назива „љубављу“, „бригом о спасењу људи“. Иако је заправо ради о греховној равнодушности према људима и према Христу Коме смо их заручили.

ichtys

  1. Гажење дароване благодати

… истина Цркве постављена је у најтеснију везу са тајном Пресвете Тројице.
Људи који ступају у Цркви и који љубе један другога, налик су на три Лица Пресвете Тројице које Њихова љубав сједињује у једно Биће“.

Свештеномученик Иларион (Тројицки)

Gaudi Sледећа лажна богословска теорија која је широко распрострањена у савременој црквеној средини представља убеђење о благотворном призивајућем дејству благодати Крштења на човека независно од његове воље. Притом се нико не замишља зашто се благодат даје у Крштењу и да ли је човек у стању да прихвати њено деловање без одговарајућег духовног расположења. Тврдња да благодат Крштења треба да приведе нерелигиозног човека ка свесном црквеном животу је апсолутно без основе. Ако размотримо ову тврдњу са догматске и канонске тачке гледишта, испоставиће се:

  1. Из нерелигиозног стања у свесни црквени живот приводи благодат која се условно назива „призивајућа“. Призивајућа благодат делује на све људе без изузетка, независно да ли су крштени или не.
  2. У Крштењу се дају благодатни дарови који човека чине потенцијално Светим. У човеку се засејава семе светости које на најтеснији и нераскидиви начин повезује човека и Бога.
  3. Са тачке гледишта Светог Предања изражене у Светим канонима и делима Светих Отаца, недопустиво је да човек који у Крштењу прима Христа ни на који начин не измени свој живот. Благодатни дар примљен у Крштењу несместив је са греховним, нецрквеним начином живота. Дарови, добијени у Крштењу представљају највеће духовне ризнице које човек не може да сачува ван благодатног црквеног општења.

Благодат добијена у Крштењу не делује на човека магијски, као што очекују људи који имају слабу (понекада уопште и никакву) представу о смислу Тајне. Међутим, горе од ове наивне заблуде је то што се благодат на богохулни начин гази греховним поступцима који се чине након Крштења.

Један свештеник ми је причао да је једна његова парохијанка примила код себе једног младића и на сваки начин покушавала да га баћушка крсти. Упознавши се са њим, свештеник је одложио Крштење видевши да он још увек није спреман. Међутим, усрдна парохијанка, не желећи да чека, одвела је свог штићеника у суседни црквени округ и „добри“ баћушка га је крстио. Отприлике месец дана након Крштења, момак је извршио силовање и осуђен је на дугу затворску казну.

Био је још један тешки случај који се догодио у калушкој епархији. У близини једног од храмова пијанац је пришао свештенику и поносно му рекао да се претходног дана крстио. На питање свештеника да ли су га причестили након Крштења, он је немарно одговорио да су му „давали неку глупост“.

У сопственој свештеничкој пракси имао сам случај када је човек одбио предложену беседу пред Крштење, бојећи се да неће успети да се крсти пре него што напуни 40 година. Примио је Крштење и одмах се причестио у суседном граду. Када сам након недељу дана од Крштења преко познаника покушао да позовем тог човека, да поразговарамо о вери и хришћанском животу, испоставило се да је у пијаном стању и да није способан да разговара. Исто се догодило и након наредних недељу дана…

Ето шта чине људи са највећим благодатним даровима које добијају у Крштењу. Да ли се гажење благодати може признати за духовно достигнуће у животу човека? Никако! Тајна која није примљена на потребан начин делује на осуду човеку. То јест, душа која је примила благодат и која је дрско гази, разара се духовно.[10] Убеђење да благодат коју је човек добио у Крштењу треба да га приведе свесном црквеном животу упркос његовој жељу представља погубну заблуду која противречи православној догматици и канонима. Не бивајући свесни овога, њени следбеници стоје на позицијама римокатоличке догматике која садржи учење о дејству благодати независно од човекове воље. Римокатолици сматрају да благодат може да делује на човек просто због извршеног дејства (обреда) „ex opere operato“. Жалосно је што се ова представа врло дубоко укоренила у умовима људи који се називају православнима. Људи су уверени да је довољно да се правилно изврши чин Венчања да би благодат деловала на њих и на децу независно од начина њиховог живота. Исто је и са освећењем аутомобила, стана, итд. Људи су уверени да ће им само извршење одређеног обреда обезбедити одређени духовни резултат. Са-учешће (sinergia – садејство, сарадња) се овде не подразумева.

Ова заблуда бива разбијена самим животом. Пракса показује: након што човек многократно нанесе штету својој души, газећи благодат даровану у Крштењу, не треба очекивати да ће, дошавши у Цркву, он достићи духовно савршенство. Свесно учинивши грехе након Крштења, потрошивши богомдане таланте, у Цркву се враћају само крштени појединци. Али и они већ немају то богатство које им је дато у Крштењу, ни животних сила. Њихов духовни потенцијал већ није довољан чак ни за дубоко кајање, а да не говоримо већ о стицању високих врлина.[11] Након тога је чудно слушати жалбе да „неста преподобног“, да нам Бог даје мало богонадахнутих Стараца, да је мало људи са иницијативом који су у стању да понесу социјално и друго служење у Цркви. А одакле да се појаве? Онај ко би у будућности могао да постане образац праведности, добивши семе светости, снажно их спаљује у греху. Сви људи са иницијативом троше драгоцене силе на решавање земаљских проблема, заборављајући на душу. А канонска средства која су у стању да их зауставе, омогуће им да осете да живе неправедно, налазе се у забораву.

о. Георгије Казанцев

претходни чланак / наставак


[7] Принципом икономије се назива непримењивање све строгости канонских норми у конкретним животним околностима узимајући у обзир пастирске потребе. Икономија је супротстављена принципу акривије. Акривијом називају примену целокупне строгости канона у конкретних околностима црквеног живота. И икономија и акривија представљају средства која су дужна у једнакој мери да помажу спасењу душа верних као и супротстављање греху.

[8] Прот. Владислав Ципин. Курс црквеног права. Клин, 2002. – стр. 174-176.

[9] Тако данас на територији области Калуга постоји више од 11 незнабожачких идолишта на којима се приносе жртвоприношења древним незнабожачким словенским боговима.

[10] „А кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога. Тако ће бити и овоме роду зломе“ (Мт. 12:43-45).

[11] Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише ако се овај проблем одражава на монаштву: „Данашње ослабело хришћанство припрема и даје, следствено свом стању, слабе монахе. Данас ступање девственика у манастир представља највећу реткост! Данас ступање лица која нису стекла порочне навике јесте реткост! Данас је ступање људи који су сачували неоштећеним своје здравље, способне за манастирске подвиге – реткост! Највише ступају слави, повређени телом и душом; ступају људи који су сећање и машту испунили читањем романа…; ступају они који су се преситили чулним задовољствима… са пригушеном, умртвљеном савешћу… За ове личности је веома тешка борба са самим собом. Тешка је и због порочних навика које су се укоренила у њима и због губитка искрености, због неспособности за искреност. Из тог разлога је тешко и поучавање ових људи“ (Дела епископа Игњатија Брјанчанинова, том I, Аскетски огледи, 186, стр. 477).

Сведок верни, фото
Advertisements