поглед свештеника на неке појаве у парохијском животу

Предлажемо вашој пажњи текст који је писао један од истакнутих руских мисионара и који је наишао на велики одјек у највећој Помесној Цркви данас. Текст се бави проблемом који сви данас видимо: великој провалији између формалног учествовања у животу Цркве и истинског живота у Христу.

У Србији имамо преко 80% људи који за себе говоре да су православни, а само 1-2% заиста живи црквеним животом. Шта је узрок свему овоме? Размишљања оца Георгија дају одговор, али дају и решења. Искуство РПЦ показује да су многе од препорука из овог текста усвојене и да већ дају добар плод. Препоручујемо од свег срца свима који тугују због садашње ситуације. Дај Боже да се нађу људи преко којих би Господ променио ситуацију.


Увод
1. Одговорно хришћанство
2. Отпали или „неуцрквењени“?
3. Гажење дароване благодати
4. Црква је дужна да „изнесе“ своја будућа чеда попут брижне мајке!
5. Канонски услови припреме за Крштење
6. Какав почетак, такав и резултат
7. Предузеће или евхаристијска заједница
8. Мисионарски потенцијал канонских норми
9. Милост хоћу а не жртвоприношење

Увод

„Дакле, ако неко на себе прихвата Христово име, а оно што је повезано са овим именом не показује у животу, такав лажно носи ово име… у питању је бездушна маска са цртама људског лика постављена на мајмуна“.

Свети Григорије Ниски[1]

уис је својевремено написао у „Писмима Баламута“ да се демонска иGaudi Lгра са људима „састоји у томе да они са апаратима за гашење пожара јурцају у време поплава и прелазе на страну чамца који је скоро већ под водом“.[2] При пажљивом разматрању стварности која нас окружује могуће је убедити се да проницљивост писца није преварила Луиса. Ако је још пре 15 година могло да се сумња и расуђује о применљивости ових или оних начина привлачења људи у Цркву и духовног утицаја на њихов живот, данашња ситуација захтева израду јединствене конструктивне позиције. Методе обредних односа са људима постављених у основ делатности Цркве показали су се као утопија. Управо су ове методе постале разлог преласка „на страну чамца који је скоро већ под водом“. Данас, са 1,5-3% становништва који живе хришћански, насупрот скоро 90% који формално учествују у обредима Цркве, ми настављамо да умножавамо номиналне „хришћане“[3] и споримо о методима.

За многе друштвене организације нашег времена „трка за клијентима“ је оправдана трговачким мотивима. Са огромним ентузијазмом они у своје редове убрајају свакога ко је показао макар и најмањи интерес. У Цркви су сличне појаве недопустиве као противречне њеној природи. Хришћански живот се не потчињава законима дијамата: овде количина не прелази у квалитет. Духовне промене, како у животу једног човека, тако и целог друштва не зависе од броја узалуд извршених Крштења, Венчања, освећења, молебана и других обреда. „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“[4], учи нас Јеванђеље. Ове речи се не односе само на Крштење. Исто се може рећи и за све остале Тајне и обреде. Који повјерује и венча се… који повјерује и освети стан, аутомобил, крст, икону и остало, примиће благодатну помоћ од Бога. Без вере, Причешће и све друге Тајне и обреди носе човеку осуду по речи Христовој. Међутим, још увек се чују гласови у заштиту неких лажних обичаја који су у последње време ушли у црквени живот. „Апаратом за гашење пожара“ критичари за време „поплаве“ окултизма, обредоверја, магије и религиозног незнања покушавају често да угасе покушаје повратка јеванђелских метода рада са људима у Цркву. При чему се овај став налази како међу лаицима, тако и међу свештенством, што понекада рађа парадоксалну неопходност примене административног ресурса за потврду јеванђелских норми.

25. априла 2004. године у курској епархији, архиепископ курски и рилски Герман је издао указ који је забрањивао свештеницима да крсте људи без претходне припреме. Председник мисионарског одељења курске епархије је у свом иступању пред свештенством рекао да у том указу види предзнак гнева Божијег. Сам Господ је рекао: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио“[5] Сада већ речи Спаситеља нису довољне. Сада, да би се људи учили вери пред Крштење и након њега, неопходно је циркуларно писмо од стране архијереја. Слично томе, данас већ вршење хришћанских Тајни над практично неверујућим људима називају „бригом о спасењу душе“. Ако јеванђелске норме у нашем животу не могу да делују без примене од стране административног ресурса, онда нам заиста, остаје само да чекамо Божије уразумљење.

Савремени црквени обичај односа са људима који траже учешће у обредима и Тајнама Цркве због објективних историјских разлога изгубио је јеванђелску и канонску основу. Као резултат имамо формализацију основа примања у Цркви, брисање норми припадања Цркви, а такође и деформисање еклисиолошке свести која се крајње негативно одражава на духовном животу не само парохијана, већ и свештенослужитеља. Овај проблем се више пута разматрао на свештеничким саветовањима и епархијалним скуповима. Међутим, до сада нису видљиви озбиљни покрети у његовом решавању на парохијском нивоу. Очигледно је да је неопходно широко и комплексно разматрање овог проблема са уношењем конкретних измена у свакодневну парохијску праксу.

Овај текст представља покушај да се означе нека питања која су у вези са проблемом свуда распрострањеног номиналног хришћанства данас. Како су показали разговори са парохијанима, ова проблематика брине сваког одговорног хришћанина. Питања која су осветљена у тексту имају искључиво практични карактер и неизбежно се јављају током парохијског служења свештеника.

ichtys

  1. Одговорно хришћанство

Не знаш ко је наш, а ко од непријатеља наших. У умовима влада нека анархија.
Исувише се много појавило „учитеља“. Одвија се „раздор у тијелу“ (1 Кор. 12:25) црквеном.

 Свештеномученик Иларион Тројицки[6]

Gaudi Nеопходност одговорног и свесног односа према припадности у Цркви са крајњом јасноћом и тачношћу дефинисао је још почетком 20. века Свештеномученик Иларион (Тројицки). У свом делу „Хришћанства нема без Цркве“ показао је да хришћанство без молитвено-евхаристијског живота у Цркву представља чудовишну заблуду. Ова заблуда, по речима Свештеномученика Илариона, има свој корен у западном богословљу, али је широко распрострањена и код нас. Њена практична пројава се огледа у неодговорном, често и непријатељском односу према Цркви од стране људи који себе називају православним хришћанима.

Данас, након 100 година од како је Свештеномученик Иларион (Тројицки) написао своја дела, она нису изгубила на својој актуелности. Одсуство одговорног хришћанског погледа на свет пред Богом и Црквом о коме је говорио владика Иларион представља кључни проблем савременог црквеног живота.

Особеност нашег историјског тренутка је и трагање за новим начинима организације парохијског живота и последично мисионарске делатности. Ако је у совјетско време огромно благо за парохију било само вршење богослужења, данас је то очигледно недовољно. Говорећи о основним цртама савременог црквено-друштвеног живота на епархијалном сабрању 15. децембра 2004. година, Свјатејши патријарх Алексеј II је запазио: „Данас у овој области имамо прилике да видимо низ појава негативног карактера: у питању је општа статичност црквене свакодневице, одсуство динамике у парохијској делатности, слаба посећеност храмова од стране људи, одсуство религиозног интересовања код адолесцената.“

Паралелно са свим овим и даље остаје високи проценат људи који сматрају себе православнима и прибегавају учешћу у појединим обредима и Тајнама Цркве. Спој слабе посећености храмовног богослужења од стране људи са високим процентом људи који примају Крштење, Венчање, заказују помене, молебане и друго, сведоче о дубокој деформацији црквене свести. Ова деформација се показује у конфликту између формалне религиозности и искуства живе вере. Притом, приврженост формалној религиозности се показује чак и код сталних парохијана, а понекада и код свештенослужитеља. Данас формална религиозност претендује на право постојања као јединствени израз хришћанске духовности. Она је лагодна и не захтева од човека подвиг и сагласност са моралним идеалима. Формална религиозност је популарна у световном друштву. Њено ширење у црквеној средини изазива посветовњачење црквеног живота, слагање са обичајима света. Са своје стране, посветовњачење Цркве и неодговоран однос хришћана према својим обавезама и канонима представљају најважније узроке извитопереног односа према вери и црквеном животу у свету. У свету неодговоран однос према вери достиже свој врхунац и показује се у одбацивању саме Цркве.

Навешћу речи Свештеномученика Илариона (Тројицког): „Просечни ‘посетиоци’, понављамо, о хришћанству говоре обично са одређеним поштовањем: „Хришћанство, о! – то је наравно, високо и велико учење. Ко може да спори са тим“. Тако отприлике говоре о хришћанству. Међутим, истовремено се као признак пристојности сматра пребивање у неком несвесном непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно живи уважавање према хришћанству и презир према Цркви. Скоро да се нико, у крајњој мери, не стиди да себе назива хришћанином, али о Цркви не желе ни да чују и стиде се да нечим открију своју црквеност. Људи на папиру „православног вероисповедања“ са неком, несхватљивом злурадошћу указују на стварне, а најчешће, измишљене недостатке црквеног живота…“

Посетиоци који су се дивили хришћанству у време Свештеномученика Илариона познавали су хришћанство добро. Богослужење су посећивали у виду испуњавања државне обавезе. Већина данашњих становника наше земље себе назива православнима, немајући ни васпитање, чак ни најповршније представе о садржају вере. Људи су почели мање да знају, а њихов непријатељски однос према Цркви се сачувао. Људи у себи спајају моћно стремљење да користе Цркву у свом животу ради добијања мистичке помоћи у свакодневним ситуацијама и непријатељство према свему црквеном.

Ево само неколико примера из праксе.

Једна будућа „кума“ из Обнинска пристала је да постане „кума“ само уз услов да јој нађу храм где свештеник са њом неће разговарати о вери пред Крштење. Родитељима је пошло за руком да нађу такав храм у једном од села (крај 2005. године).

У Обнинску је био још жалоснији пример (почетак 2006 године). У једној од школа је учитељица говорила деци о војнику Евгенију Родионову који се ни по цену мука није одрекао вере и одбио је да скине крст са груди. Након овога се учитељица заинтересовала ко је од деце у одељењу крштен. Руке је подигло 80% деце. „А ко има напрсни крстић?“, питала је учитељица. Таквих је било мало. Није страшно то што је било мало такве деце. Страшно је то што су се следећег дана родитељи побунили јер се у школи одвија „религиозна пропаганда“. Нека деца су дошла кући и замолила родитеље да им купе крстиће… Бунили су се родитељи који су претходно крстили своју децу.

Пре неколико година у једној средњој школи у граду Калуга, уз подршку градског одељења за образовање, покушала је да се усели тоталитарна секта „Валдорфска школа“. Имао сам прилику да учествујем у кампањи супротстављања овим покушајима. А директорка „Валдорфске школе“ из Калуге је током двадесет минута покушавала да ме убеди да је она православна, да је чак пострадала за веру, крстивши се у совјетско време.

Примера је довољно. Разумљиво је да се јако често Цркви супротстављају на свим нивоима, између осталог и на политичком, људи који себе називају православнима. Да ли је правилно сматрати их аутентичним, правим члановима Цркве? Како их назвати? Како се односити према њима? Како се односити према свима онима који живе обичним животом, заборављајући на свој хришћанску дуг пред Црквом?

Не може се рећи да Цркви нису потребни сви они који су заборавили на завете које су дали или они или њихови кумови за време Крштења. Чак ако се човек, крстивши се, несвесно налази у непријатељству са Црквом – не смемо га одбацивати. Црква је призвана да се брине о спасењу сваке душе. Међутим, управо ради спасења заблуделих душа није корисно признавати их у потпуности пуноправним члановима Цркве који имају иста права на учешће у Тајнама и обредима, као и верни хришћани. Таква пракса противречи канонским темељима Цркве.

Свештеномученик Иларион (Тројицки) писао је: „У првим вековима одлучење од Цркве је била најуобичајенија мера црквене дисциплине и сви су ову меру сматрали потпуно законитом и веома корисном“. Одлучење од црквеног општења је у првим вековима представљало органски део целокупног црквеног васпитног система и начина живота хришћана. Без тог начина живота данас је немогуће примењивати древне методе подршке црквене дисциплине у пуној мери. Међутим, такође је недопустиво предавати их забораву јер они представљају темељ правилног уређења црквеног живота. Задатак садашњег тренутка састоји се у обнављању јеванђелских темеља и канонске дисциплине у поретку црквеног живота, учењем да их следимо у савременим условима.

о. Георгије Казанцев

наставак


[1] Григорије Ниски свт. Шта значи име хришћанин., М. Издаваштво св. Игњатија Ставропољског, 2006. стр. 9.

[2] Луис К. С. Писма Баламута. – Распад брака. М.: Fazenda «Дом наде»,  2005. – стр. 88-89.

[3] Сагласно подацима различитих социолошких анкета спроведених у Руској Федерацији крајем 1990-их – почетак 2000-их, број испитаника који су себе назвали православнима превисио је број људи који су за себе рекли да верују у Бога за отприлике 20%. Ови подаци би могли да се не узимају озбиљно, међутим, свештеници су имали прилике да се сусретну са ситуацијом када човек који је дошао да се крсти изјављује да не верује у Бога. Један свештеник је код жене која се причешћивала током 5 година открио да она не верује у Божанство Исуса Христа. Након сваког Причешћа је желела да прекине свој живот самоубиством. Такви се ето парадокси догађају у животу свештеника.

[4] Мк. 16:16

[5] Мт. 28:19-20.

[6] „Хришћанства нема без Цркве“, Свештеномученик Иларион Тројицки.

Сведок верни, фото
Advertisements