Будући да сам свештеник и наставник на Богословском факултету, доста људи ми пише са извјесним проблемима, често и са жељом да „интервенишем“ и „прогурам“ нешто што је, по њиховом осјећају за правду и „како треба“ , а што се, ето, није десило или се не дешава „у Цркви“.

Gaudi Jедан од чешћих случајева јесте онај у коме надлежни парохијски свештеник по њиховом схватању „не жели“ да изађе на опијело у неком трагичном случају када је покојник био Србин, самим тим, јел`те, и Православац, „али ето није стигао да се крсти“, па да, ето, ја нешто прогурам по том питању. Заправо, уопште не бисте вјеровали колико је то често случај. Зато мислим да је потребно да напишемо неколико реченица обајшњења, како их не би стално морао да пишем у порукама. Поготово зато што су такви случајеви готово типски и одређени резони и реченице се понављају из дана у дан, из случаја у случај. Нарочито је трагично то што у том случају ни породица ни њена околина, погођени трагедијом, нису спремни /очекивано) да рационално размишљају, а поговото не да прихвате свој удио одговорности што свештеник не може да изађе на опијело, па је једина могућност да таквих случајева не буде или да их буде што мање та да на вријеме образујемо Православне Србе.

Најприје једна темељна истина: можда се Србином постаје рођењем од српских родитеља (у не тако давна времена Србима су се изјашњавали људи који то биолошки нису били, али су се идентификовали са српском културом, попут Нушића, Винавера, Панчића, Јуришића-Штурма итд) али се „Православцем“ тј. органским чланом Православне Цркве (не само Српске, него Свеколике) постаје крштењем и никако другачије. То што се неко родио као Србислав Поповић не значи ништа из перспективе Цркве ако се није крстио у Православној Цркви. Једини и буквално једини изузетак од овог правила представљају војници који су погинули у протеклом рату, за које знамо да су бранили православно село, а буквално нису стигли да се крсте. Још је стара Црква знала за примјере римских војника који би, видјећи мучеништво Хришћана, одлучили да баце мач и сами постану мученици – како нико није стигао да их крсти, Црква их је сматрала „крштеним у крви“. Али то је само тај и изузетан случај.

Иначе нема разлога за одлагање крштења. У давна хришћанска времена, људи су често одлагали крштење до пред саму смрт јер су сматрали (исправно) да их крштење прима у нови живот, бришући сва старија сагрешења. Међутим, дешавало се управо оно што се дешава данас: да људи умиру некрштени и самим тим изван заједнице Цркве, иако за то није било доброг разлога. Занимљиво је да је и сам Свети Григорије Богослов претрпио исто искуство: одлагао је крштење, а онда је у бродолому осјетио животну опасност и одмах послије бродолома се крстио, али и написао дјело против одлагања крштења. Од тада се утврдила пракса крштења мале дјеце и, премда су неке протеснатснке деноминације замјерале заквој пракси, а и данас се често чује како „дијете кад напуни осамнаест – само ће одлучити“ – то је најпрактичнији начин да се избјегну ситуације ради којих и пишемо ове редове.

Дакле, од апостолског времена до данас, само се крштењем постаје Хришћанином јер је просто сврха и смисао крштења – управо и томе да се у тој тајни, кроз трократно погружење и исповједање вјере у Оца, Сина и Светог Духа – постаје Хришћанином.

А сад о неколико типских реченица које се чују као разлози за одлагање крштења. Морам одмах да кажем: случај потребе да се на православно-црквени начин сахрани некрштена душа настао је у данашњем времену турбо-фолк побожности у коме се много шта ради „јер треба“, „јер је обичај“ и „јер је неко у селу тако рекао“. То је класични случај у коме се „обичаји“ или бар њихово накарадно тумачње директно супротњтављају етосу и мишљењу Цркве. А сад кренимо редом,

1) Нисмо га крстили јер смо имали жалост у породици недавно, па нисмо хтјели да правимо весеље

Најприје, када је у питању дијете од 10 или момак од 25 година, ово није оправдан разлог јер „жалост“ није могла трајати све то вријеме. Онда се обично редају други разлози са ове листе, све да би се оправдала занемаривање и одлагање нечега што се, ето, сада, испоставило као неопхдоно. Али, хајде да се задржимо на дубљем проблему, а он јесте: крштење није породично весеље него Тајна којом човјек бива промљен у Цркву Христову и потпуно је неважно да ли ћете, када, како или уопште нећете правити велико весеље. Накарадно тумачење према коме се крштење не прави „у вријеме жалости“ нема никакве везе са црквеним етосом (начином на који Црква ради и мисли), ни са православним Предањем, ни са било чим хришћанским. Да ли неко у селу тврди то – његова је ствар, али то није православно тумачење.

2) Чекали смо кума да дође из Аустралије/Аустрије/Канаде/Градишке

Небитно одакле. Лијепо је да се кумства чувају, али ни то није разлог за одлагање крштења. Обично се кум „чека“ из пртоколарних и финансијских разлога. Ако сте кумови – кумова је прва обавеза да му у кумовској кући не сједе некрштена дјеца, а поготово ако је тој дјеци 35 година.

3) Нисмо хтјели да га/је крстимо пред смрт, да не баксузирамо

Вјеровали или не, и такву сам реченицу чуо. Касније је настао читав хаос и притисак на свештеника, мада је он родитељима болесног дјетета неколико пута предложио да се дијете крсти. Касније је трпио притисак због „безоразлука“ да не изађе на опијело дјеводјчици. Дакле, ма колико било глупо што то морам уоопште да напомињем, али крштење је Света Тајна и њиме се сигурно не „баксузира“ – да не напомињемо да је хришћана недостојно само сујевјерно резоновање о „баксузирању“ и „срећи“.

4) Нисмо хтјели да га/је крстимо/није хтио да се крсти јер је свештеник тражио новац

Ово је врло честа реченица. Не тврдим да нема грамзивих и безобзирних свештеника који унапријед траже „тарифу“, али ако је такав случај – на моју одговорност, изволите, отиђите код свештеника који не тражи новац или у неки манастир па се крстите. Такође, у парохијама се често организују и заједничка крштења – и то је прилика да се дијете крсти. Иако има ружних а видљивих примјера који се често понављају и дају слику свешетнства као колектива који, ето, само сједи и размишља колико и како некоме наплатити нешто – моје искуство „изнутра“, неђу свештенством, јесте да су такви прави изузетак и да народ чешће подлеже ономе „знам да је комшија дао попу 100 марака, требало би да дам и ја“, па се онда, и не питајући свештеника да Свету Тајну обави – прича како „тај поп узима толико и толико“ а да се са свештеником и не прича. Свештеници међу којима се ја крећем не траже унапријед договорени или обичајем установљени износ за било шта. Као што рекох: ако Вам неко, послије разговора о крштењу, затражи тарифу отиђите код другог свештеника или у Манастир и крстите дијете тамо, а ако вас неко пита ко вам је то рекао – реците моје име, спреман сам пред Богом да одговорам за такав „злочин“. Иначе, да се разумијемо, не стоје ни нека претјеривања и помодарства, гдје људи желе да се крсте „тамо гдје нам се свиђа“. Крштење је свугдје исто, као и свака друга Света Тајна, или, као што је говорио Николај Љесков: „Ако ти је Јерусалим у срцу, можеш живјети и у руској степи“.

Оно што је врло битно да знамо јесте да, у случају смртне опасности, сваки хришћанин може крстити човјека тако што ће узети текућу воду и облити га говорећи ријечи „Крштава се слуга Божији (име) у име Оца Амин и Сина Амин и Светога Духа Амин“. Наравно, боље је крштење погружавањем и тада, али је оно често у случају болести или рањености практично немогуће. Ако опасност прође – чин крштења и мирпомазања ће окончати свештеник.

Све су то разлози зашто не треба одлагати крштење. Ако имате још коју недоумицу – пишите.

о. Дарко Ђого

Facebook, фото
Advertisements