„Ко размишља о близини смрти, тај лако кроти страсти.
А ко се нада да ће дуго живети, уплиће се у многе грехове.“ (авва Исаија)

Gaudi Tоком осамнаестог века, након упокојења пустињака Дамаскина, Свети Харалампије се подвизавао у једној безводној каливији са северне стране скита Свете Ане. Свети је био истински борац Христов и недремани ученик сећања на смрт. Свакога дана, након вечерње молитве и вечерње службе, легао би у мртвачки ковчег и положио главу на један камен. Прекрстио би руке као да је умро и, између осталог, самоме себи рекао:

„Отишао је стари Харалампије. Умро је и сад нам више неће досађивати својим брбљањем – тако ће говорити остали оци. Нека Бог упокоји његову душу. А шта ћеш ти, несрећниче, сад учинити? Како ћеш се појавити пред Судијом? Ако се и праведан тешко спасава, шта ће бити с безбожником и грешником?“

Свакодневно је изговарао овакве и сличне ствари и непрекидно плакао, готово до јутра остајући будан и говорећи: „Приђите, поклонимо се и клекнимо пред нашег цара, Бога…“
Другим речима, он је и своје руке, и своје стопе, и свој слух и свој ум, и све силе своје душе посветио поклоњењу, славословљу и благодарењу.

ichtys

Преузми звучни запис>>>

 

Манастир Подмаине, фото
Advertisements