Једино животом по Јеванђељу можемо заслужити спасење, тј. Царство Небеско. Јеванђељским животом (у љубави и благостању, уз пост и молитву, обасјани бројним врлинама…) долазимо до блаженог, божанског стања душе – смирења. Уз помоћ смирења стичемо спасоносно осећање покајања које нам помаже да очистимо душу. Чиста душа је идеалан дом Дарова Духа Светога тј. Самога Бога кога примамо кроз Свету Тајну Евхаристије. “Обожење, тј. боголикост“ је врхунац хришћанског живота коме треба да тежимо.

 

Gaudi Kолико људи у току дана прође поред нас, са колико се људи рукујемо, поразговарамо, са колико благо сударимо у гужви, уз колико се њих припијемо у препуном аутобусу градског превоза; колико људи само перципирамо у току дана. Питам се само колико секунди проведемо размишљајући о бар једном Божијем створу којег сретнемо у току дана, који нас се бар мало дотиче или не. Ово се посебно односи на нас који живимо у великим градовима. Па, имамо више “материјала“ за размишљање, зар не?

Често се говори о “маргиналним“ групама са извесном дозом презира, осуде и гађења, позива околине на игнорисање и избегавање истих, страхује се од непознатог. Да ли нам је некада пало на памет да се скоро и не разликујемо од најмаргиналнијих појединаца нашег друштва. Многи ће се увређено питати како.

Наркотици и неуротрансмитери

Довољно је да се бар мало позабавимо тајнама функционисања нашег организма. Узмимо за пример појаву једне од највећих пошасти данашњице: наркоманију. Наркотици су по хемијском саставу веома слични, скоро идентични неуротрансмитерима (хемијским супстанцама које служе за пренос нервних импулса – информација у мозгу). Када у организам унесемо нешто што је идентично ономе што он производи и поседује долази до бурне реакције која доводи до самоуништења. Обзиром да се ради о супстанцама које се налазе у мозгу као главном управљачком центру, штетне последице разарајуће реакције трпи цео организам.

Поред овог, поменуо бих још већи феномен људског организма: хормоне, неуротрансмитере које производи сам организам и који имају кључну улогу у психичком стању као и бројним физиолошким процесима у организму. Чувени Ендорфини, DHEA, Сератонин, Окситоцин, FEA, Естроген, Тестостерон, Прогестерон, Допамин, Пролактин итд. Све су ово “руководиоци“ људског понашања, емоција… Посебно бих истакао Ендорфине и Сератонин јер они најверније играју улогу наркотика у нашем организму. Они су главни кривци наших страсних побуда. Обзиром да их производи сам организам, долазимо до закључка да под утицајем личне воље, удаљавајући се од уздржања као једне од највећих хришћанских врлина дрогирамо сами себе. На овај начин се најбоље може објаснити “необјашњива“ непрестана тежња за враћањем страстима као једним од највећих грехова. Што се више препуштамо страсним ситуацијама то се у нашем мозгу чешће луче поменуте материје (“мозак се шприца извесном благом дозом наркотика сопствене производње“) тако да временом постајемо зависници од истих јер мозак почиње да вапи за “фикс-дозом“. Душа огрезла у греху сладострашћа било које врсте, изједначава се са душом посрнулог наркомана!

Не морате пливати у страстима да би се поменути хормони страсти лучили у вашем мозгу. Нема човека који не ужива, рецимо у добром залогају. При сваком кушању сласног парчета омиљеног колача на пример (и оног чувеног “ммм“ уз снени, бесциљни поглед), у мозгу се лучи извесна доза “страсних супстанци“ која нас мами да се вратимо слатком ужитку. Уколико нисмо довољно наоружани врлином уздржања, доћи ћемо у искушење да поменути чин поновимо… по ко зна колико пута и којом учесталошћу. Почећемо да се неконтролисано хранимо, постати несносно гојазни, разболети се због повишених вредности холестерола у крви… и авај, претворисмо се очас у прехрамбеног наркомана (који чезне за “фикс-дозом“ хормона сласти); а све је почело од тако безазлено малог, слатког залогаја…

Погубна гордост

Могло би се предочити небројено много сличних примера али ови су довољни да дођемо до важног закључка да се суштински не разликујемо од било ког брата по Адаму па, стога и не требамо да са ниподаштавањем гледамо на “грешнике веће од нас“, јер је такав став одраз погубне гордости и бесмисла, тоталног одсуства највећег хришћанског блага по коме се оно и истиче у односу на остале религије – жртвене љубави.

Треба већ једном да схватимо да не постоје лоши (зли) људи већ само они који правилно (јеванђељски) и они који погрешно каналишу своју добру природу. Бог нас је створио “по својој слици и прилици“ (боголике). Зар је Бог лош (зао)? Гледајући људе око себе, те “богиће“ који пролазе поред нас, који нас закаче раменом у гужви, дувају у потиљак са задахом белог лука у несносној гужви градског превоза, забринуте, нервозне, веселе, тихе, бучне, избезумљене, треба да се сетимо самога Бога као извора љубави и милосрђа. Христос се обукао људским телом да нам својим примером покаже како треба да живимо. Треба само да се сетимо како се он односио према “маргиналним слојевима“ друштва и да његов живот упоредимо са својим , непрестано се трудећи да што приближније изнивелишемо тасове животворног, јеванђељског кантара.

Живот по Јеванђељу

Једино животом по Јеванђељу можемо заслужити спасење, тј. Царство Небеско. Јеванђељским животом ( у љубави и благостању, уз пост и молитву, обасјани бројним врлинама…) долазимо до блаженог, божанског стања душе – смирења. Уз помоћ смирења стичемо спасоносно осећање покајања које нам помаже да очистимо душу. Чиста душа је идеалан дом Дарова Духа Светога тј. Самога Бога кога примамо кроз Свету Тајну Евхаристије. “Обожење, тј. боголикост“ је врхунац хришћанског живота коме треба да тежимо.

Не осуђујмо никог, већ са љубављу приђимо сваком живом створу на овоме свету, помозимо онима којима је помоћ неопходна, делимо добро и лоше са свима који нам приђу, који нас се дотакну и заједно у благостању хрлимо ка Богу као несаломиви сноп душа жељних спасења. Не морамо се бојати непознатог, људи који су посрнули и беспомоћно вапе. Пружимо им сламку у облику лепе речи, зрна љубави, разумевања и стрпљења којег ћемо некако избунарити из нафталином прекривеног окрајка усахле нам душе. Будимо отворени, јер се тако “демони претварају у Анђеле“, непријатељи у пријатеље, сиво кишно небо у бескрајно плаветнило; тако се разбија велики непријатељ (отров) људске душе: предрасудe. Уништавањем предрасуда души дајемо простора за што више најбожанскијег и најспасоноснијег стања: жртвене љубави !

(Текст објављен у часопису “Православни мисионар“ – мај/јун 2009.)

Земља живих, фото