„Зато изађите из њихове средине и одвојте се, говори Господ.
И не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац,
и ви ћете бити моји синови и кћери – говори Господ Сведржитељ.“
(2 Кор. 6, 17-18)

 

Gaudi Čовек је увек динамичко биће. Никад у стању мировања. Јер и када отпочине у Божијем Духу не значи да је дошао до својеврсне парализованости и утрнућа за било какву акцију и реакцију. Погрешно тумачимо стицање мира за којим вазда вапијемо као неку глувонему и безличну хармоничност која не зна ни за шта у себи и око себе. Увек је у односу ка нечему или ка некоме без обзира да ли се ради о потврдном или одричном облику. Садржаји су оно што га покрећу или саботирају. Човек је, дакле, биће садржаја које га одређује, али неретко и ограничава у зависности од тога за који садржај је решио да тренутно или трајно веже свој идентитет. Зато је писано: „Уста говоре чега је срце пуно!“.

У данашњој ери изобиља информација путем интернета и телевизије, свет сензација човеку изнова нуди сваком секундом прилив нових догађаја. Од човека зависи пред којима ће застати и поклонити пажњу. Нико му то не може забранити. Ипак, није сувишно напоменути да управо оно што апсорбујемо у већој или мањој мери устројава поредак нашег унутрашњег живота, свесно или несвесно. Ко се уроњава у такве сензационализме, немогуће је да не остане изложен ударима разних ветрова који утичу на расположење. Осим ако говоримо о стабилним духовима које не љуља сваки ветар. Ипак, без обзира и на ту стабилност, која опстаје захваљујући непоистовећивању са садржајима који долазе и одлазе, неретко, ако се не покрене нека лавина од разнопројављујућих страсти, ефектност баченог времена оставља барем страшну пустош унутар сопства.

Ево, јуче сам први пут после доста година направио експеримент. Одвојио сам време за сијасет прегледа вести, туђих статуса на профилима, ишчитавању штампе и прегледа многобројних телевизијских канала. Не могу да кажем да нисам наишао на корисне ствари, или, да нешто ново нисам научио. Оно што ме забрињава јесте губитак критеријума генерално о томе где се позиционирати на границама доброг укуса. Јер, тамо где се обећава „добар укус“ садржаја, нуди се аутентични неукус и бљувотина. Границе су се изгубиле. Мера пристојности. Не говорим о некој претераној озбиљности. Људи се уносе у оно што их изнурава а за шта немају решења, или, промовишу стереотипе и нискоморалност као високопрестижне појаве пред којима „озбиљно“ човек мора застати да га не би прогласили „губитником“. Идиотизам пршти на све стране. Негде су ти идиотизми последице истинске патологије, а негде производ неких псеудокомичара који доводећи неке појаве које се представљају као идиотизми, додатним ругањем их потврђују као идиотизме не видећи свој положај. Иронија се мора користити са много већом оригиналношћу и у прилог садржаја од јефтиног демантовања чак и у име хумора. Ипак, човек као икона Божија је обезвређен у тоталности. Није само роб него је и курва. Није само курва него и намерни промотер саблазни. Нажалост, новац је гладни окидач а негде само претерани самоизлив у име очувања „свете неискварености“ која опет врхуни у безумљу немајући садржај за који може да се веже.

Људи су уморни од садржаја а управо су за њих највише везани. Проток догодовштина обећава насладу. Лаж-блаженство које је дошло као супституција на место Бога. Има нечег наркотичког у томе. Није, дакле, у питању само јефтина шарада сензационализма и класична ђаволијада. Човек је зависник од садржаја. Мисле да га дефинишу и одређују а углавном га доводе до некрозе свести. Осим пуке радозналости, која тражи доконо утрошено време, игра сујете није занемарена – човек сваким коментаром себи тражи публику како би себи подигао цену. Осим ако није посреди адекватно одабрани садржај који човек безазлено жели поделити са другим несебично. Можда је ту највећи проблем – како пронаћи адекватан садржај? И како не срозати сопствено пуслирање на цитатолошку маскараду? Или, како не убити Бога чак и позивањем на Њега? Где се повући а где експонирати? Не мора се увек ићи радикалним сечивима стварности.

Ипак, време показује да ако су неке зрелости дошле до свог одјека, садржаје очигледно тражимо на погрешном месту. Одмеравање другог је узело превисоку цену. Треба се везати за Садржај Који никада не затиче Своју пролазност. А онда, апсорбовањем Њега, проверити сопствени спектар садржаја који бораве у нама, као и водостај и каквоћу садржаја које затичемо у свету око нас. Тако, сопственим балансирањем у Њему, не само да успостављамо нови аутентични садржај, него га и сведочимо другима који су неуморно гладни увек нечег новог. У свом том вртлогу сензационализма као да се налазимо између разговора Христа и жене крај бунара.  Изнова долазимо на извор догађаја покушавајући своју жеђ да намиримо али увек остајемо жедни. Садржај Који Христос дарује је садржај од којег човеку неће дотужити свакодневница и опсесивност трвијалним приливима информација. Од којег човек неће ожеднети више никада. Проблем који се намеће је следећи: Ако је човек жедан, зашто онда неће да пије са овог извора него иде тамо где су сви бунари махом затровани? У тој тачки се види наличије човека.

Уподобљавање, фото
Advertisements