„Достојан је само онај живот у којем постоји пожртвована љубав.“

 

Gaudi Bлагословено је све што човека чини кротким, ма којом ценом да се постиже. Неки људи не могу да под­несу славу. Чак и мало стицање славе чини да им се заврти у глави. А духовна гордост сасушује. Не знамо колике патње и невоље дугујемо достојним мушкарцима и женама. Најбоље мисли, богате лекције, најчудесније песме које су нам дошле из прошлости јесу плодови боли, немоћи и патње.

Не смемо заборавити о да нам је искупљење човечанства дошло с Крстом Сина Божјег. Плодови земаљских патњи могу се чинити горкима на укус, али се човекова душа храни само њима. Древно предање казује како је целе Страсне Седмице на олтару почивао трнов венац, али је ујутро на дан Васкрса пронађен како се претворио у венац од миомирисних ружа; сваки трн се претворио у ружу. Тако се и венци земаљских патњи у топлини божанске љубави претварају у ружичњаке. Нема ниједног човека којег не би мучило његово трње. Код некога то може бити телесна слабост или немоћ. Код другог – ружноћа, која се не може одстранити. То могу бити неке околности, које човеку сметају да уреди живот. Неки младић сматра неиздрживим своје радно место, а људи с којима општи на служби, „јесу тело“ (1 Мојс. 6, 3). Он је међу њима једини хришћанин и они чине све како би га омели да сачува своју веру. Али, можда му је Бог одредио да буде управо на таквом месту, и овом човеку је и потребна тако непријатељска околина како би се испољиле његове најбоље црте. Или је можда Богу потребан ради сведочења на овом месту. Свест о томе да је ту он једини веран Го­споду ставља велику одговорност на овог човека. Он не може да напусти то место, његова дужност је да ту остане и да претрпи сва искушења ради очишћења сопственог живота, или ради Христа, да би био Његов исповедник.

Имајући овај Божји Дух у себи, човек може правично да сведочи и пред Богом и пред целим светом. Имати у себи Духа Божјег, Ризницу добара, Који нас чисти од сваке нечистоте, и Који све испуњава – ево највеће части коју Небо може да укаже било коме на овом свету. Али, опасно је кад сами почињемо да бивамо свесни да живимо праведно, да наша лица зраче светлост, да jе посао који обављамо угодан Богу. Мојсије је четрдесет дана био с Господом на гори, а кад је сишао код људи, они су видели да његово лице блиста. Људи су то видели, а он није (2. Мојс. 34, 29). Тајна његове величине је у његовом смирењу, заборављању да његово лице сија. Да је био свестан великог чуда које су видели други, велелепност би увенула.

Сила обожења је у томе да се човек одрекне себе. Најопаснији грех, у који могу да падну активни, мисаони хришћани који доносе много користи јесте духовна гордост. Кад размишљамо о томе, лако можемо схвати­те опасност којој је био подвргнут Свети Павле после свог изванредног духовног напретка. И није чудо што му је било послато мучно искушење да би довело у равнотежу духовни полет и истовремено га приближило земљи. Хајде зато да се не чудимо што се и нама на иста начин, након што осетимо највећу милост шаље искушење како не бисмо изгубили смирење.

Свети Павле је говорио да се радује свом искушењу. Али, прво се није радовао, већ је молио Небо да га ослободи тога. Кад га је Господ поучио да је ово искушење за њега благослов, да је послато ради укрепљења и да му је потребно, он се више није секирао. Заиста, брзо му се прилагодио, прихватио га је и више се није жалио. То је једини исправан начин на који тре­ба поступати у свакој непријатној, болној ситуацији коју не можемо да променимо. Она је у нашем животу настала по Божјем допуштењу и због разлога који Он зна. Ми морамо да је победимо прихвативши је свим срцем и са свешћу да ју је Христос послао. Ма како да нас мучи, ако је прихватимо на тај начин, она ће нашој души донети корист. Бог нам неке Своје милости шаље у виду трња, и ми ћемо много изгубити ако их се одрекнемо. Има много људи који су толико обузети собом да им за Христа не остаје времена. Кад би само могли да се ослободе свог егоизма, Бог би их испунио Самим Собом, и они би стекли необичну снагу да чине добро у свету. Можемо безбедно да Му поверимо богаћење нашег живота. Он зна кад је потребан бол, кад губитак – то је једини начин стицања, патње су потребне да бисмо се задржали на Његовом путу. Он нам шаље бриге као Своју милост, и ми ћемо изгубити ако будемо падали у очај и одбијали да примимо своје трње.

Хришћанска вера је вера радости. Али због нечега многи људи мисле да верски живот не може бити радостан. Они схватају да се треба одрећи себе, али не могу замислити да то може да донесе радост. У ствари, нема дубљег и радоснијег живота од живота испуњеног самопожртвовањем у служењу Христу.

Света царица Александра Ф. Романова

фото
Advertisements