„Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у Име Моје, даће вам. До сада не искасте ништа у Име Моје; пиштите и добићете, да радост ваша буде испуњена.“ (Јн. 16,23-24)

 

Gaudi Bављење Исусовом молитвом једна је од најважнијих аскетских традиција Православне Цркве и о томе је доста писано. Књига – Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу један је од списа из ове области који посебно наглашава значај учесталог понављања Исусове молитве. Јако ценим ту књигу као и многе друге текстове о Исусовој молитви пошто је бављење овом молитвом једна од најважнијих активности монаха. Нарочито бих издвојио и књигу „Једно вече у пустињи Свете Горе“ Владике Јеротеја Влахоса која је важан приручник свима онима који се духовно усавршавају у Исусовој молитви.

Треба бити веома опрезан са посебним техникама бављења молитвом јер та искуства могу пренети само они који су истински овладали овим духовним умећем и који су задобили делатно смирење. Интензивно бављење Исусовом молитвом у стању гордости или прелести крајње је опасно и може да доведе до веома тешких менталних оболења.

Св. Игњатије Брјанчанинов такође је оставио много дивних записа о молитви, посебно о Исусовој молитви. Истина је да он предлаже да се молитва полако чита и да се највише пажње усмери на везивање ума за речи молитве. Међутим, пракса учесталог понављања речи молитве, посебно краће форме (Господе Исусе Христе помилуј ме)  такође је веома распрострањена. И једна и друга пракса имају за циљ да се успостави контрола над кретањем нашег ума и да се пажња веже за Исусово име. Као аскетска пракса ово није нешто ново јер и у неким нехришћанским системима постоје сличне методе (понављање мантри уз посебну методу дисања и сл). Међутим, за нас хришћане Исусова молитва је неодвојива од контекста евхаристијског живота и почива на принципима хришћанске атропологије и сотириологије, а те традиције су дијаметрално супротне оним далекоисточним.

Духовни учитељи саветују да се у почетку практикује (полу)гласно понављање молитве (наравно када смо сами или заједно са другима по посебном благослову). То је због тога што ум који још није извежбан у молитви лако одлута и изгуби пажњу, а овако се задржава на звуку речи које понављамо. С временом ум постаје сабранији и може да прати речи молитве „у себи“. Духовни учитељи нас уче да је највећи степен молитве молитва без речи у којој молитва постаје непрестано пребивање у живом осећају присуства Божијег. У таквом стању молитвеник може да разговара, пише, ради али да истовремено дубоко пребива у молитви.

Само понављање молитве не може механички да усели благодат Божију у наше срце, али може да посетепено одвоји наш ум и срце од расејаних мисли, посебно лоших мисли које омогућавају дејство страсти. Молитвеним бдењем над нашим умом сасецамо страсти у њиховом корену и не дозвољавамо да нас одвајају од Господа и да нас уведу у стање духовне обмане и болести. Такође, учесталим понављањем Исусовог имена стално се враћамо сећању на Бога и задржавамо се у духовном стању у коме можемо много здравије да расуђујемо и поимамо свет око нас. У Добротољубљу посебно можемо да научимо да зло не постоји само по себи, већ је последица духовног промашаја, греха који настаје управо када се природне енергије човекове усмеравају у погрешном правцу. Грех најпре настаје у уму и прихватањем лоших мисли удаљавамо се од аутентичног духовног начина постојања и улазимо у сферу деловања страсти и греха. Зато Исусова молитва представља једно од главних оружија за борбу против греха и ђавола и њоме би требало да се баве сви хришћани, а не само монаси, који на монашењу добијају поуку да никада не испуштају из свог ума речи ове чудесне молитве.

Најсигурније је Исусову молитву, било у опширнијој форми или у краћој, понављати умереним темпом, дишући полагано и сабрано пратећи умом слогове речи које изговарамо, не дозвољавајући машти да нас одвуче од речи молитве и врати у размишљање о физичком свету који нас окружује. Духовно сабран ум постаје пријемчивији за деловања Божијих нетварних енергија и враћа се у свој природни, богомдани, начин функционисања. Он више не лута по спољним предметима, већ се враћа у само духовно средиште наше душе – у срце. Умна молитва тако постаје умно-срдачна. Таква молитва језик је будућег века и кроз њу и друге свете тајне и врлине човек све дубље узраста у дубини познања и љубави Божије. О тој чудесној духовној делатности говоре сви највећи оци и учитељи наше Цркве.

Архимандрит Сава Јањић

Живе речи утехе
Advertisements