„Каква је корист човеку да цео свет задобије, а души својој науди?“ (Мк. 8,36)


Gaudi Eнди Ворхол је сакупљао и чувао све и свашта. Његов дом је био толико претрпан, да су једине проходне просторије биле кухиња и спаваћа соба. Након смрти, оставио је 610 картонских кутија пуних различитих предмета, које је звао временским капсулама. Мет Врбикан, архивиста Ворхоловог Музеја у Питсбургу, успео је да прегледа само 19 кутија, и у њима је пронашао рачуне из ресторана, плоче, фотографије, писма, постере, па чак и мумифицирану људску ногу из Старог Египта. У свом дневнику Ворхол је једном приликом записао: „Не могу ништа да бацим.“ Енди Ворхол је, по свему судећи, био типични сакупљач илити хоардер.

Захвајуљући ТВ емисији TLC Hoarding: Buried Alive, сигурно сте већ чули за компулсивно сакупљање (енг. hoarding). У психологији се дефинише као претерана акумулација беспотребих ствари без неке посебне вредности, немогућност да се одбаце или да се ослободи тих истих разбацаних ствари које затрпавају животни простор и нарушавају његову примарну намену. Просторна загушеност може довести до социјалне изолације, неспособности за рад, или хигијенског погоршања услова живота до те мере да доведе до смрти.

За хоардере објекат сакупљања може бити све што вам падне на памет – од новина, одеће, кутија, књига, делова сопственог тела (длаке, нокти..) до животиња (одатле – „луда жена с мачкама“). Сакупљање почиње да се развија у раној адолесценцији, склони су му и жене и мушкарци, мада у већем броју ипак мушкарци. Жене чешће припадају типу анксиозних сакупљача, који доста времена проводе сортирајући и организујући ствари, чувајући их за неку потенцијалну будућу намену, док мушкарци припадају типу импулсивних сакупљача – онима који бирају објекте према личним интересовањима из пуке жеље и без неке посебне намене.

До скоро се сматрало да је компулсивно сакупљање само још један вид опсесивно-компулсивног поремећаја. Данас, дијагностичка библија, ДСМ-5 препознаје га као засебан клинички синдром, с обзиром на то да велики проценат сакупљача, поред компулсија, не показује никакве друге ОКП симптоме. Хоардери не доживљавају интрузивне опсесивне мисли, а веома често немају проблем са свакодневним функционисањем све док неко не покуша да их натера да се ослободе сакупљеног блага. Иако има ексцентрика и оних који живе потпуно социјално изоловани, хоардери заправо живе свакодневне животе – имају стални посао, пријатеље и породицу.

Сакупљачи чешће имају симптоме депресије (више од половине случајева) него ОКП-а. Неретко се уплићу и анксиозност и социјална фобија. На трагу депресивних симптома, Џон О’ Конор износи занимљиву тезу о сакупљању као незрашеном туговању. Укратко, по Конору, хоардинг је манифестација бола губитка и „твродглаво одбијање“ да се прихвати губитак. Сакупљачи се заправо на тај начин боре против промене, против коначног раздвајања од изгубљеног објекта, тј вољење особе.

Губитак чланова породице је често део животне приче сакупљача. Међутим, уместо да процес туговања доведе до прилагођавања, сакупљачи одбијају да се носе са болом и коначношћу губитка. Сакупљањем редефинишу губитак – избегавају га, привржени су објекту и чврсто се држе не пуштајући га. Могу да опишу губитак али у исто време преовладава осећај да ће се вољена особа можда ипак једног дана вратити.

Када нешто изгубимо, покушамо да му нађемо замену. Хоардери гомилањем предмета покушавају да поврате изгубљено или да попуне његову празнину. Брига је померена од персоналног ка неперсоналном (осим у случају животиња), и особа на тај начин стиче привидни осећај контроле. Једноставно, теже је изгубити такве предмете, напустити их, а практично немогуће да ће да умру и да нас напусте.

Хоардинг је као одбрамбени механизам који штити его од суочавања са празнином као последице губитка. Гомилање попуњава „емоционалну рупу“ и бол се избегава. Стога не чуди што напуштање сакупљених ствари, посебно без знања сакупљача, може довести до подизања нивоа анксиозности и паничних напада. Неки од њих извештавају да их је више болело бацање сакупљених ствари него губитак вољене особе.

Когнитивно бихејвиорални модели се слажу са овим психоаналитичким виђењем. Такође предлажу да је могуће да сакупљачи не могу да се реше сакупљеног у нади да ће избећи непријатне и негативне емоције које се повезују са губитком.

Неуролошке студије су показале да када хоардери бирају да ли да чувају или да се реше ствари, имају карактеристичну активност у две мождане области – антериорни цингулатни кортекс и инсула. Ове две области процесуирају непријатне емоције, прате грешке и процењују ризик. Када треба да изаберу којих ствари да се ослободе, анксиозност хоардера расте, ризик је повишен и плаше се да не направе погрешну одлуку. Или можда, да не понове исту грешку а самим тим и трауму губитка.

„Као да се са нечим нисмо носили како треба; били смо непажљиви, а сада се особа у случају недискриминативног хоардинга осигурава да се таква непажња више никада неће поновити.“

Сања Дутина


Референце:

Medley, A.N. et al. (2013). Anxiety sensitivity: a potential vulnerability factor for compulsive hoardingCognitive behavior therapy, 42(1).

O’Connor, J. (2014). To hold on or to let go? Loss and substitution in the process of hoarding. European Journal of Psychotherapy & Counselling, 16(2).

Психобрлог,фото
Advertisements