„Који сиђе то је Онај Који и изиђе више свих небеса да испуни све.“ (Еф. 4, 10)

_

Gaudi Sветитељи, који су од следбеника и служитеља Логоса (=Апостола–Лк. 1, 2), посвећених непосредно отуда (=од Логоса) у познање (истинских) бића, многе су божанске тајне примили, по наслеђу предате им преко оних пре њих, кажу да се састав свих насталих бића обухвата са пет раздељења (=подела):

прво раздељење или подела је између нестворене и створене природе;
друга подела је између духовних и материјалних природа;
трећа је у материјалној природи подела на небо и земљу;
четврта је подела земље на рај и васељену, и
пета је подела човека на мушко и женско.

С тим што човек, „као нека свесабирајућа свих радионица“, пошто он „свим крајевима свих раздељења собом природно посредује“, јер је од Бога (=добролично) „по постању накнадно уведен у постојећа бића“, те као такав Богом створен, „средишношћу свих крајева, кроз релевантно својство својих делова према свима тим крајевима, има природно моћ за сједињење (свих њих)“, па је зато човек требало да собом, кроз себе, у себи оствари „велику тајну Божанског циља“: хармонично сједињење свих Божјих створења, тј. „довођење свих у сједињење са Богом“. То је био разлог што је човек последњи Богом уведен у створена бића, „као нека природна свеза и спој, посредујући свим крајевима кроз своје делове (сродне тим крајевима), и у себи водећи у једно (=јединство) све оне што су по природи међусобно раздељени великим растојањем“, те би тако човек све сабрао и довео у узвишено сједињење са Богом, као Узроком свих створених бића.

Требало је да човек то сједињавање почне најпре од себе, тј. да најпре сједини мушко и женско, затим рај и васељену, небо и земљу, духовну и материјалну природу, те тако да „једном творевином учини сву творевину, не раздељивану“, и онда, на крају, над свим тим да „створену природу Нествореној (=Божанској) сједини кроз љубав – о! чудеснога ли Божијег човекољубља према нама – и (обадве) покаже једно исто по имању (=поседовању) благодати, сав се свему Богу прожимајући свецело, и поставши све што је Бог, осим идентичности по суштини, и свега добивши као уздарје уместо себе Самога Бога, и као награду за усхођење ка Богу стекао самога јединственог и најпостојанијег Бога, као крајњи Циљ кретања свих крећућих се (=створених) бића, и темељан и непокретан став (=стајање, заустављање) оних који се ка Њему крећу, будући да је Бог сваке границе и установе и закона, и речи и ума, и природе – безгранична Граница и бескрајни Крај.“ Али, пошто се човек није кретао тим богоназначеним путем и није достигао тај богодани циљ, него је „својевољно и неразумно кренуо у неприродно стање“, у којем му је претило „пропадање опет у небиће“, зато је дошао Христос, тј. „Бог постаје човек да спасе пропадајућег човека“,  и тако Оваплоћењем и Очовечењем  „обнављају се природе, и парадоксално, Оно што је на сваки начин природи Непокретно (=Божанство), натприродно се и непокретно креће око природно покретнога (тј. око људске природе)“, те Оваплоћени Логос у Себи сједињује све споменуте, постојеће раздељене природе, тј. сва стоврења, што човек није учинио ни остварио, и тако Христос „пројављује испуњење Великога Савета Бога Оца (Ис. 9, 6), сјединивши и возглавивши у Себи све и сва, што је на небу и на земљи, Којим су и створени“ (Еф. 1, 10; Кол. 1, 16) (Ambiqua PG 91, 1304–1308).

Свети Максим Исповедник

Divider Transparent bkgrnd 2

Треће предавање у оквиру циклуса „Хеленство и савремени свијет“ у организацији Центра за хеленске студије:

Др Филип Ивановић – „Душа, љубав, врлина: Етичко-еротска психологија Максима Исповједника“



фото
Advertisements