Разговор с монахом Виталијем, сабратом Муромског Спасо-Преображенског манастира

_

Gaudi Sавремени живот је уређен тако да се већина нас практично даноноћно налази у стању стреса. Стално проналазимо поводе за раздражљивост: прекомерна брига родитеља, неуредан муж, непослушно дете, зао поглед колеге (тако нам се учинило), шеф је грубијан, комшија који лупа на спрату изнад нас и томе слично. Међутим, уместо да започнемо борбу против овог изузетно непријатног стања ми у најбољем случају почињемо да се бавимо самооправдањем, да пијемо нешто за смирење, радимо вежбе за дисање. У најгорем случају пуштамо у срце гнев, љутимо се на све живе и кујемо осветничке планове.

Наравно, раздражљивост понекад може имати чисто физиолошке разлоге. Али наше незадовољство, озлојеђеност, нестабилност и гневљивост најчешће представљају испољавање духовних порока.

Раздражљивост… Шта је то? Одакле потиче? Како човек да научи да је држи у гвозденим рукавицама? Сабрата Муромског Спасо-Преображенскго манастира монаха Виталија замолила сам да одговори на ова питања.

Својевремено је монах Симеон Атонски раздражљивост и чамотињу дефинисао као прве симптоме болесне душе који воде у оболења: гнев и похоту. Није случајно што свети оци ове две греховне страсти пореде с пожаром. Искра гнева за свега неколико минута може да спали душу која се не може препородити из пепела, да униште љубав и да униште љубав, пријатељство и добре међуљудске односе.

Шта да радимо да „из искре не би букнуо пламен“?

Кад ми људи постављају таква питања одмах се сетим савета светитеља Теофана: „Муче вас искре… Учите да им не дозволите да стекну снагу, гушите их чим се појаве. Наводно, нема шта да исплива, али је ту сав егоизам или грешан човек. Молите се и сами сабирајте мисли које би биле вода за ову ватру. Сећајте се Бога и сећајте се смрти. Ове две помисли дају моћ свему добром и истерују све рђаво… На свету не постоји ништа због чега би човек могао озбиљно да се свађа осим спасења душе.“

Ми, драга браћо и сестре, треба да научимо да користимо своју раздражљивост онако као што је наш Саздатељ благословио — за одсецање сопственог самооправдања (самосажаљења), за мржњу према нечистим, палим духовима, према својим недостацима и рђавим поступцима. Тако зло претварамо у добро стичући од таквог труда духовну и душевну корист.

Али дешава се и да човек наводно води побожан живот, а у њему расту незадовољство, раздражљивост и отимају се да искоче као ђаво из кутије. Шта да радимо у тим случајевима?

Кључна реч „наводно“ и представља одговор на ваше питање. Не треба да живимо „наводно“, већ по Божијем закону, испуњавајући главну заповест „заволи непријатеља свог као себе“. Јер љубав не чини што не доликује, не тражи своје, не гневи се, не мисли зло (1 Кор. 13: 5).

Ето, рецимо, сестро Татјана, да ли сте некад размишљали о томе зашто се деца никад не гневе?

Вероватно да нисам.

Зато што су за разлику од нас, одраслих, деца задовољна сваким тренутком и свим оним што им се дешава данас, сад, а не сутра, прекосутра, или за месец дана, или за годину дана. Она брзо заборављају људе који им се нису свидели, места на којима им је било досадно или тужно и непријатне речи. За разлику од нас, деца се неће бавити послом (игром) која им не доноси радост.

А ми све планирамо и кад нешто измиче нашој контроли, кад се замисли не оваплоћују у живот, наша очекивања остају очекивања, појављује се незадовољство и као снежна лавина расте раздражљивост. Наш гнев се обрушава на главе које ни за шта нису криве.

Овде је корисно да се сетимо осећаја кад нас неко увреди или кад обрушимо свој гнев на невиног човека, или кад смо се због глупости посвађали с блиским људима, колегама, или кад смо им сасули много рђавих речи. Срамота нас је због слабовоље, необузданости, егоизма, због своје гордости. У душу се за дуго времена усељава празнина и тама. Ако то не будемо заборављали, никад нећемо пожелети да се љутимо и стећи ћемо навику да се обуздавамо, да не дозволимо гневу да управља нама.

Како да научимо да ценимо оно што имамо, што нам је дато одозго? Како да стекнемо радост и задовољство због онога што сад имамо: због породице, због деце, због посла?

Увек се радујте и непрестано се молите. Кад научите да се радујете и да благодарите Богу због промена и искушења која вам се дешавају, постаћете слични деци која умеју да буду срећна због онога што имају у овом тренутку.  „И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско. Који се, дакле, понизи, као дете ово, онај је највећи у Царству Небеском.“ (Мт. 18: 2–4)

Брате Виталије, реците нам да ли постоји рецепт против раздражљивости?

Он је дат у Библији: „Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пева Богу“. (Јак. 5: 13) Молитва и псалми су јак лек против раздражљивости. Зато, чим осетите жељу да покажете незадовољство, почните да благодарите Богу у молитви и да Га хвалите песмама хвале и химнама. То ће бити довољно да угушите раздражљивост која у вама расте.

А шта да чинимо ако нас је у тренутку док смо славили Бога нешто одвукло од молитве или ако нисмо у молитвеном расположењу?

Ако вас је нешто одвукло, поново започните молитву. Ако нисте у одговарајућем стању, натерајте себе да читате молитву. Нећете стићи ни да се осврнете, а она ће загрејати ваше срце божанском топлином.

У тренуцима раздражљивости приморајте себе да читате Јеванђеље и Псалтир, то ће вам донети мир. Неки због нечега сматрају да само монаси треба озбиљно да се баве Исусовом молитвом. То није исправно мишљење, јер сваки хришћанин треба да учи да се моли. Молитва је једини начин да се изборимо са страстима и греховима којима ђавоље силе нападају човека.

Свети оци су нам оставили много драгоцених савета. Схиигуман Сава је саветовао: „Ако осећате одбојност према некоме трудите се да се приморате, да победите себе. Молите се: ‘Спаси, Господе, слугу Твог (име) и по његовим светим молитвама смилуј се мени, грешном, и умири срце моје.’ Спаситељ ће видећи ваше добре помисли ишчупати из срца непријатељство и испуниће га љубављу и радошћу.“

Нека вам је Господ упомоћ!

Разговор је водила Татјана Соколович

01.03.2016.

Манастир Свете Јелисавете, фото
Advertisements