На трпези књига велика је понуда, али једна посебна освојила је сву моју пажњу и вама је препоручујем.
_

Gaudi Kњигу „Дарујте љубав“ последње руске царице свете Александре Фјодоровне Романов објавила је издавачка кућа „Чувари“. Подељена на три дела „О браку и породици“, „Речи добре“ и „Башта срца“, велелепних корица, омањег формата, својим пријемчивим речником упућује нас на свакодневни царичин живот, кратке записе о породичним и брачним ситуацијама и искушењима.

 

Православни духовни аспект прожет кроз целу књигу сведочи о царичином исповедању вере, али не површне и традиционалне, већ животне, вере без роптања и унинија, вере без самосажаљења, рачунице и изузетка. Редовима пуним љубави, она нас упућује како сачувати и одржати се у добру и злу, како васпитати децу, како и шта са својим ЈА, где је место жени у породици, како опремити простор у коме проводимо време са својим ближњима, и какве то последице оставља на породицу и првенствено на децу. Писана породичним људима, могло би се рећи да је препозната и као потенцијални приручник развојној психологији. У времену разноликог напретка, убрзања живота, еманципације и отуђења, када понестаје мира имамо прилику да прихватајући бар један од мноштва царичиних савета умиримо своје расејане мисли и раздражена чула. У зборнику записа, интимних белешки, поред чудесних богољубивих и надахнутих мисли, налазе се и песме, молитвени стихови. Својим недоумицама и проблемима који нас коче да напредујемо пронаћи ћемо сугестију, из времена који је веком удаљен од нас и те како актуелан, и у мору слобода насушан савет. Љубав која дуго трпи благотворна је била и тада и сада. Кренимо јој у сусрет: „средимо простор (за њен долазак) да бисмо средили мисли“. Ово је драгоцена књига која се не одлаже на место прочитаних, већ бива истински при руци, или боље рећи при срцу.
Дајана Петровић

 


monogram-33668_960_720вако срце треба да буде мала башта. Oна треба увек да буде очишћена од корова и пуна предивног биља и цвећа. Баштенски кутак је свуда леп, не само сам по себи, већ и зато што доноси радост свима који га гледају… Богу је угодно да наше животе учинимо таквима да они из мрака искупе оно што нас окружује и преобразе га у нешто предивно.

Рецимо да у овој башти има и дрвећа и цвећа, и сво растиње је још у загрљају зиме. Као што бива пред долазак пролећа, дрвеће је голо, али на хиљаде пупољака чека само да га дотакну топли сунчеви зраци како би се распупели у живо цвеће. Жбунови ружа су голи и бодљикави и засад су лишени лепоте, али довољни су само топли пролећни ваздух и тиха киша да би се обукли у чудесну свечану одећу. Поља су мрачна и беживотна, али има на милионе корења које чека само нежност пролећног неба да би кренуло нагоре у свежини и зеленилу.

Ово подсећа на слику која је упућена као позив ветру:

„Пробудите се, ветрови, и вејте на овај зимски пејзаж,
да бисте изазвали лепоту, миомирис, живот.“

Зар ово исто не подсећа на слику живота многих људи? Зар наши дарови и наше молитве не остају као непроцвали пупољци? Зар ми чинимо у животу најбоље за шта смо способни? Такође, зар помажемо другим људима, зар размишљамо о њима и зар смо добри према њима онако како бисмо требали да будемо? Ми не можемо да одгајимо љубав према другима у својим срцима без Божанског надахнућа. Предивне особине хришћанског карактера нису обичне добродетељи. У посланицама се о њима говори као о плодовима Духа. Ништа осим љубави Господње не може да пробуди у нама духовне снаге и могућности… Радост спасења се рађа из бола покајања. Пепео великих несрећа чини плодном њиву људских живота, и добродетељи на њој ничу у изобиљу. После велике невоље живот вам постаје по хиљаду пута важнији. И плодовима ваше љубави хране се многи други.

„Молим, о, Господе, да живот мој буде,
Као звуци чисте музике чудесне,
Да утеху дарује свуда
Свим људима у њима тешким данима.
Да прекинувши рад слушају,
И духом се укрепивши, радо
Прихватају се посла свог.
Молим се да дан за даном
Судбине моје стално звучи
Струна.
И да она непрестано
Срца лечи
Од давнашње боли,
Подижући мисли над зимском долином,
Хармонијом њихов живот испунивши!
О, Дај ми снаге, да све испуним!
Желим да живим тако; а кад са земље
Нестанем ја,
Нека музика судбине моје,
Не престане да звучи.“

Позив на буђење означава да величина у нама још спава и да је треба пробудити. У једној од посланица Светог апостола Павла Тимотеју, он га је замолио да распламсава дар Господњи, који у њему постоји (2 Тим. 1,6). Тимотеј није учинио све за шта је био способан. Кад је Свети апостол Павле писао посланицу, у његовом уму била је слика згрнуте ватре, која једва да тиња и он је молио Тимотеја да је распламсава како би се запалила у јарком пламену. Нема недостатака у духовним даровима и предивним могућностима у срцима и животима хришћана, али се они још не испољавају у пуној мери и треба их распламсавати.


 

Независне новине, фото1, фото2
Advertisements