„Појте Богу, појте цару нашему појте…“ (Пс. 47,6)

Gaudi Pод термином византијска музика се подразумијева један цјелокупни систем изражавања и испитивања мелодије, у складу са гласовима, родовима и хроама (бојама). Названа је “византијском”, зато што се почела значајније развијати у доба Византијске Царевине, заједно са ширењем Хришћанства. Дијели се на: вокалну (гласовну) и инструменталну. Гласовна мелодија спојена са поетским текстом даје пјесму, која се дијели на: црквену (псалми, химне и тропари) и народну. У даљем излагању ћемо се задржати на Црквеној музици.

Што се тиче спољашњег облика или техничког аспекта, византијска музика је монофона (једногласна). Православна Црква од свог почетка користи у свом богослужењу искључиво вокалну једногласну музику. Ово, свакако, није нимало случајно, јер управо вокалност и монофонија обезбјеђују једноставност, чистоту без трунке било чега чулног, раметљивог, неискреног, што овој музици даје изузетну и непревазиђену љепоту и снагу. Јеврејима је, на примјер, било дозвољено кориштење музичких инструмената у богослужењу, али то је због њихове несигурности, нискости духа и духовне немоћи, јер је Бог желио показати трпељивост према њиховој слабости,да би се слаб дух помоћу музике подигао. Западна Црква је, такође, користила вокалну и једногласну музику у богуслужењу, и то све до дванаестог стољећа. Дакле, монофону је замијенила полифона, а вокалну вокално-инструментална музика, тек након раскола 1054. године, тј након отпадања од Цркве. Ако, уз то, напоменемо да све секте користе, такође, полифону и вокално-инструменталну музику, можемо да изведемо закључак, да су ове промјене посљедица духовног пада. Духовни пад наведених религијских заједница, или да кажемо ближе, западне Европе, се, свакако, одразио и на умјетност, а поготово је то очиглено у црквеној умјетности (архитектури, иконописању, музици, …).

Фреска саборног храма манастира Ватопед на Светој Гори из 1704. године. Појци приносе службу Богородици: Опјевајући Твој пород, славимо Те сви као живи храм, Богородице… (12. икос Акатиста Пресветој Богородици)

Од осамнаестог стољећа и неки Православни народи, међу којима и Срби, нажалост, прихватају, под утицајем западне културе, полифонију, што је, по нашем дубоком убјеђењу, посљедица духовног застрањивања. Да не би било недоумице, не сматрамо да су ти народи отпали од Цркве, али констатујемо да је дошло до одређених душевних покрета на нивоу цијелог народа, који су проузроковали одређене промјене – конкретно, у појању. Такође, не желимо да негирамо полифону музику као начин музичког изражавања, јер смо свјесни изузетне вриједности дијела неких класичних композитора, нити желимо да презремо њихову добру намјеру да умјетношћу проповиједају добро, лијепо и истину, али се као Хришћани Православни осјећамо дужним да чувамо Свето Предање наше Цркве, а то, у овом случају значи да барем изнесемо неке чињенице у вези црквене музике. Промјене које смо навели (прелазак са једногласне на вишегласну музику), не можемо схватити као усавршавање или развој, или модернизовање у позитивном смислу. Наравно да је музика у сваком историјском периоду носила печат времена у коме је настајала, па га тако и данас има, али је неопходно да она извире из Светог Предања Цркве, а не да свако уноси промјене по сопственом нахођењу. Чињеница је да је у Предању Цркве да појање буде једногласно и вокално. Такође је чињеница да вишегласје, разногласје (хетерофонија) и инструменталност (који су забрањени канонима Цркве) разарају чистоту, узвишеност и мистично својство црквеног појања, чиме се оно претвара у нешто површно, нешто што служи више уживању и забави, а страно је и духу молитве. Византијске мелодије обучене у полифонију, губе своју посебну изражајност, свој духовни ритам, духовну величину, а тиме и моћ да нас духовно уздигну и преображавају. Духовна криза у којој су се нашли поједини Православни народи у одређеном историјском тренутку, као што смо већ рекли , се одразила и на појање. То је довело до тога да данас по храмовима умјесто канонски рукопроизведених и постављених појаца (који су убројани у клирике) имамо оперске пјеваче, а не мало пута чак и некрштене, римокатолике, муслимане и слично, а то је, заиста, поражавајућа чињеница.

Запис занимљивог разговора са г. Зиројевићем можете прочитати на блогу Музика анђела.


Професор Игор Зиројевић, један од најобразованијих појаца и музичара уопште у нашој Цркви разговарао је са монахом Арсенијем Јовановићем о Богу и животу, са посебним освртом на византијско појање.

Преузмите звучни запис>>>

http://www.24casa.com/vizantija/, Радио Светигора
Advertisements