Свети оци као меру уздржања утврђују да храну, коју морамо да примамо ради подржавања живота тела, престанемо да једемо док у нама још постоји жеља за јелом. Судећи по томе, и немоћан телом може да пројави врлину уздржања у савршенству једнако као и крепак и здрав, тј. уколико снагом воље буде обуздавао жељу за јелом када земљаност тела не буде имала потребу за њом. Јер, и апостол каже: „Старање за тело не претварајте у похоте“ (Рим.13,14). Он није сасвим забранио да водимо бригу о телу, него само заповеда да при томе немамо похоту. (Преподобни Јован Касијан, Добротољубље – Том 2)

…

Gaudi Sвима су нам гладне очи. Довољно је да видимо представу торте са које се слива чоколада или врућу, хрскаву пицу са моцарелом и пршутом – у ресторану, часопису, на телевизији, билборду, друштвеним мрежама – па да призовемо њен укус и мирис, изгубимо контролу, купимо је и поједемо. Чак и када нисмо гладни, па чак и ако ту храну генерално нешто и не волимо. Овакве акције обично се завршавају осећањем кривице, неретко и депресивношћу. Зашто то радимо? Наравно, сама по себи, храна активира мисли о њеном конзумирању, а доказано је и да рекламе повећају жудњу за циљаним намирницама, посебно код гојазних особа. Повезано је и са феноменом „забрањеног воћа“, ситуацијама када желимо управо оним што нам је забрањено. Стога не чуди да особе које држе дијету више жуде за одређеном храном, посебно слаткишима, а психолошка депривација, што је многима познато, може довести и до непотребног преједања.

Ови разлози важе за готово све људе. Истраживачи су, међутим, покушали да открију које су то индивидуалне разлике и утицаји средине који су повезани са јаком жељом за храном. Кренули су од тога да је интензитет афекта, тј. то колико дубоко проживљавамо емоције, било позитивне или негативне, директно или индиректно извор жеље. Примера ради, ако је неко веома тужан, велика је вероватноћа да ће удовољити својим импулсима за слаткишима како би повратио позитивна осећања. Испоставило се да између интензитета афекта и потребе за специфичном храном стоје три посредника – емоционална сећања, контрола импулса и ишчекивање задовољства.

Рекламе стимулишу жељу

Особе са јаким интензитетом афекта склоне су да се фокусирају на специфичне емоционалне детаље повезане са сећањима. Емоционална сећања се веома лако активирају, што нас опет враћа на рекламе. Одређена врста хране препознатљива је по одређеном мирису и укусу који нам пружа задовољство, па тако живописне рекламе сигнализирају памћењу да стимулише жудњу.

Разликујемо се по томе колико смо у стању да контролишемо сопствене хедонистичке импулсе. Особе са јаким интензитетом афекта се више ослањају на своје емоције него на самоконтролу, па и лакше посустају и препуштају се уживању у храни. Са друге стране, особе које спутавају своје импулсе, држе под контролом и апетит, а све у циљу дугорочног насупрот краткотрајном задовољству (савршеној килажи насупрот залогају чоколаде).

Gluten-free-bread-aroma-improved-with-precursors_strict_xxl
Ишчекивање задовољства је повезано са способношћу замишљања и фантазирања о конзумирању, у одсуству саме хране из видокруга. Особе које дубоко проживљавају емоције, више су осетљиве на тактилне, визуелне, олфакторне или аудитивне стимулусе, па самим тим више уживају у мирису хлеба из пекаре или роштиља са ћошка.

Још један занимљив налаз до којег су исти истраживачи дошли јесте да су појачана осећања кључна за предају пред одређеном врстом хране, а битку са нападним, слатким рекламама посебно губе особе које држе дијету.

Утицај стреса

Људи губе апетит када су под јаким стресом. Ево и зашто – у случају стреса, хипоталамус стимулише отпуштање хормона кортикотропина који потискује апетит. Мозак затим шаље сигнале до адреналних жлезда, које пумпају хормон епинефрин, познатији као адреналин. Адреналин покреће одговор бори се или бежи који глад држи по страни. Међутим, уколико стрес потраје дуже време, адреналне жлезде отпуштају хормон кортизол који повећава апетит.

Управо количина кортизола коју наш организам ствара, може пресудити да ли ће стресна ситуација завршити додатном килажом. Показало се да се особе које на стрес реагују високим нивоом коризола, чешће прихватају слаткише и грицкалица као одговор на свакодневни стрес. Уосталом, сведоци смо да постоје и полне разлике. Жене се боре са стресом тако што се окрећу храни као утехи, док мушкарци посежу за алкохолом и цигаретама.

Сања Дутина

Референце:

Polivy, J. et al. (2005). The effect of deprivation on food craving and eating behavior in restrained and unrestrained eaters. The International Journal of Eating Disorder, 38(4). 

Kemps, E. et al. (2014). Exposure to television food advertising primes food-related cognitions and triggers motivation to eat. Psychology and Health, 29(10). 

Moore, J.D. & Konrath, S. (2015). „I can almost taste it“: Why people with strong positive emotions experience higher levels of food craving, salivation and eating intentions. Journal of Consumer Psychology, 25(1).

 

Психоб(р)лог, фото