„Неки људи се боје празника.“
Консултант: психолог Олга Красникова

_

Gaudi Pразник – (назив потиче од старославенске речи праздно, празан – што значи „незапослен“ или „докон“) у најширем смислу представљају дане када се „празнује“, односно не ради.

Реч празник или благдан у ужем смислу означава дан који је у некој држави, друштвеној групи или верској заједници одређен за прославлање неког важног догађаја или личности.

Уколико је реч о празнику који је одређеним државним законима или неким другим прописима, реч је о државном празнику. Уколико је реч о празнику који се слави у складу с прописима неке верске заједнице, реч је о верском празнику. У многим државама су одређени верски празници истовремено и државни празници, при чему је најраширенији пример Божић. (wikipedia.org)

Уобичајена представа (стереотип) о празновању код људи је породично окупљање око заједничке трпезе и народна окупљања.

Постоје следећи празници:

  • црквени (Васкрс, Божић…)
  • традиционални и државни (Нова година) везано с историским догађајима и важним датума (Дан победе),
  • међународни (Дан жена…),
  • професионални (Дан учитеља…),
  • породични (свадба, крштење, годишница свадбе…),
  • лични (рођендан, имендан…).

Неки људи се боје празника. Узроци тог страха су многи, на пример:

  • Страх од усамљености – у празничне дане се може изоштрити осећање усамљености (као контраст на туђе весеље);
  • Страх од општења – људи зависни од туђег мишљења се често боје општења у неформалним околностима с непрописаним правилима понашања: „сигурно ћу рећи нешто што не треба, урадићу нешто погрешно, осудиће ме, понизити, смејаће ми се“;
    Разноликост страха од општења – страх од конфликта: „вероватно ћу се посвађати с неким, неко ће ме увредити, или ћу ја неког увредити и нећемо се више моћи дружити“;
  • Страх да ће ми бити досадно (често под собом скрива друге страхове): „А шта ћу ја тамо радити? Ја са њима немам о чему да разговарам! Мене то не занима…“;
    Страх од губитака везаних с празником (физичке снаге и материјалних средстава, времена) – представа је многих људи да празник обавезно захтева велике трошкове;
  • Страх од поклона, изазван неумећем (или нежељењем) изабирати и даривати поклоне, неки такође не воле да примају поклоне (непријатно им је, не желе да се осећају обавезни или дужни некоме);

Тај списак страхова се може продужити. Задивљујуће је то да понекад чак празнике, чији је задатак да доносе радост, сматрамо као искушење или казну.

Шта радити, ако човек „не воли“ – боји се празника? Добро би било суочити се с узроком те „нељубави“.

Но поред тога, можемо задати себи питање: а какав празник би се мени свидео? Јер нисмо обавезни да живимо у свету разних стереотипа и да се саглашавамо на то што је од „свих“ прихваћено, ако мени то „као у свих“ није блиско. Или да трпимо због тога што код мене „није као код других“?

Проблему празника се може приступити стваралачки! Напишите свој сценарио празника по корацима, свој „алгоритам радовања“. Како бисте лично ви желели да проведете свој празнични дан? Чиме се занимати, куда поћи, с ким се видети, а може бити просто одморити дома или се помолити у тишини храма? Лични празник је, наравно, једноставније испланирати, него породични. Но и с блиским људима се такође можемо договорити. Могуће је да је још неком из Ваше породице досадило да једе руску салату седећи пред телевизором? Ако одбацимо мисли „Тако није уобичајено! Шта ће о мени помислити? А шта ако се увреде…“, тада се може десити супер-провод, који ће остати у сећану на сав живот. Празници представљају и нове могућности у нашем животу.

Срећни вам празници!   🙂


Препоручено: Одлазак у госте

Институт христианской психологии, Познај себе, фото
 
Advertisements