Љубави душе моје! Зашто тугујеш? Зашто очајаваш? Зашто малаксаваш? Зар тако лако одустајеш од борбе?

Gaudi Eво, Бог је допустио демонима да те мало провеју као пшеницу (в.Лк 22,31), да видиш где се налазиш. Да би се показала гордост и да би се смирило твоје срце. Да би научио шта је човек и „познао самога себе”. Да би састрадавао са грешницама и да их не би осуђивао. Како ћеш упознати слабост природе, ако те вране не пробуде? Како ћеш научити уметност над уметностима и науку над наукама ако преслатки Исус не умањи своју благодат?

Сада се учиш тој уметности. Сада имаш награду. Сада показујеш да волиш Христа, а не онда када је присутна благодат.

Какву ћеш своју врлину показати, ако постоји благодат? Она тада сама о себи узвикује: „Ава, Оче!” Благодат призива Дародавца благодати: „Ко ме може разлучити од љубави Твоје, Исусе мој?” То посредством телесних уста говори благодат, као сила која се настанила у теби, а не тело. Као што и ђавоимани проклиње и хули посредством човечијих уста.

Тело ништа не може да учини без благодати. Када нема благодати, тело (плот) се одриче Исуса. Оглашава се петао. Присећа се Петар. Горко плаче. Вапи: „Сагреших.” Међутим, поново се скрива у горњу одају. Плаши се Јудејаца. Срце му бије као срце миша који осећа да је напољу мачка. „Са Тобом“, каже, „чак и ако треба да умрем!“ „Нећу Те се одрећи“, говори када је ту Христос. А када се Христос удаљи, три пута га се одриче (в. Мт 26,75, Jн 20, 19; Mт 26, 35).

Видиш ли, дакле? Схваташ ли колика се тајна крије у овим речима? Христос нас заступа у Духу Светом. Због тога, када Он дође, постајемо беседници. Рибари постају учитељи, а блудници целомудрени. Лопови више не краду. Сви се кају. Ко је све то учинио? Једини Свезнајући, Добри управитељ. Најслађи Исус. Једина Љубав.

Када ће човек разумети човечији бол? Када и сам буде страдао. Када прође кроз исто. Тада ће схватити и разумети бол другога. Иначе је суров и никога не сажаљева, осим ако је добар по природи. Али све то што је од природе не заслужује ни част ни бешчашће. А подвизи и падови припадају намери.

Како бисмо се, дакле, поучили тој свезнајућој науци, ако нас искушење не би провејало као пшеницу? Јер када би отишла благодат, не само ти и ja, него ни свети апостоли не би били апостоли! Како би глина — глинени сасуд, могла да задржи воду, ако не би била испечена у огњу? Бог хоће да нас учини таквима какви су борци у театру или лопта којом се играју.

Уздиже те на небеса. Показује оно што очи острашћеног човека не видеше и уши обузетог земним бригама не чуше. Иако нимало ниси сагрешио, окреће лист и баца те у паклене дубине. И радује се, када те види као борца који ратује са читавим пуком демона. Остави мене и узми као пример Павла. Након што се узнео до трећег неба и видео и чуо неизрециво, поново је завапио: „Даде ми се жалац у тело!“

Тако чини Крепки силом док не сазда човека: да би се овај уздигао, и созерцавао, да би сишао и борио се. Да би се и према једном и према другом односио као према обичном. Да уобичајене промене не би остављале трага на њему. „И једно и друго је”, каже ти Он, „ради мене.”

Ти, дакле, не желиш да патиш? Онда немој очекивати ни да се узвисиш! Ако неко не жели да претрпи тескобу, нека онда не тражи благодат.

Према томе, одузео ти је благодат зато да би ти постао мудар. Али ће она поново доћи. Неће те напустити. То је закон Божији. Међутим, поново ће отићи, али ће поново и доћи. Ти само немој престајати да молиш за њу све дотле, док те не учини савршеним.

Познато је да ако острашћени поучава другог острашћеног, благодат одмах одлази од првог и он пада у то исто, јер му се та дужност не даје пре делања.

То, међутим, није једини разлог због којега те Бог напустио. Чак и да није дошло до тога, благодат би се неминовно удаљила у том периоду. Зар се не сећаш шта сам ти рекао на почетку: оно што ми говориш сада, желим да чујем да говориш након четири године. Поново прочитај прва писма и видећеш.

То је непроменљиви закон Божији. Након три-четири или ређе пет година, благодат се удаљује да би извежбала онога код којега је била и да би га, уколико он то жели, учинила мудрим.

Не тугуј, то је заједничка чаша. Пажљиво прочитај о светом Андреју, Христа ради јуродивом, и видећеш шта је он говорио када му је Христос дао да окуси горчину — „То је за све нас, свакоме по мери!”

И зато, трпи ланац Христа твога. Чврсто затвори уста и не изговарај ни реч. Нађи у себи снагу говорећи: „Што си тужна, душо моја и што си жалосна?”

„Зашто се жалостиш, душо моја, и зашто тугујеш? Ништа зло се није догодило. Христос се мало удаљио, али ће поново доћи. Мало ће оклевати, желећи да те научи трпљењу и смирењу. Светитељи су толико трпели, зар ти не можеш мало да претрпиш домострој благодати?“ Тако говори својој души и не очајавај, јер се кушач радује када види да тугујеш и да те обузела чамотиња.

Када благодат дође и оде, и када поново приступи и удаљи се, научићеш се ратовању и то неће оставити трага на теби него ћеш, радујући се, говорити: „Испитај ме, Христе мој, и опробај ме као сребро.” Тада дубоко пушташ корене, као стабло чији корени бивају дубљи уколико ветар снажније дува. А Бог ми је сведок да сам у највећим искушењима нашао највећу утеху.

Буди дакле одважан и крепи се у Господу трпећи искушења, и благодат ће поново доћи.

 

Старац Јосиф Исихаста


Манастир Подмаине, фото
Advertisements