„Дух дише где хоће.“ (Јн 3, 8)1

Gaudi Oн дише у светлим душама, блиставим и божанским, које свесрдно жуде да Њему служе. И ако се покоравају том Духу, достојном поклоњења, Он им најпре дарује страх Божији и топлину [срца]. Када се [ти дарови] нађу у душама, тада Дух већ твори у њима мржњу према целом свету и свим погубним стварима [световних] жеља: злату, сребру, прелесним украсима тела, оцу, мајци, жени и деци.2 [Уместо њих Дух] твори у човеку дело Божије, слађе од меда и пчелињег саћа, и тако све Божије, то јест труд поста, стражења, тиховања, служења [ближњима] и давања милостиње, чини слатким за човека.

Када [Дух] научи човека свему томе, онда га предаје на искушење. И све што је човеку до тада било слатко, постаје тешко и мучно. Многи од оних који се подвргавају таквом искушењу, поготову они без [духовног] опита, не издржавају тешкоће [искушења] и постају телесни.3 О њима [апостол] Павле каже: „Попевши Духом, сад телом завршавате? Зар толико пострадасте узалуд?“ (Гал 3 ,3-4) Шта је то што је узалуд [поднето]? То су [узалудно] претрпљена страдања Бога ради: када [човек] у њима потпуно очајава и почне да одступа, тада се лишава плате за своја страдања и подвргава тешким казнама зато што није марио за небеску Силу и није њу изабрао.

Ако је човек пружио [достојан] отпор сатани у овом првом искушењу, онда му Бог дарује постојану, благу и миром испуњену топлину.4 Прва топлина је непостојана, непоуздана и променљива, а друга је боља од ње: она доноси [духовно] виђење и гради стрпљење, будући да је потпуно мирна, поуздана и постојана.5 Као што брод, опремљен са два једра, [налази мир] у тихој луци тек онда када спусти и друго своје једро, та­ко и друга топлина дарује одмор.

Према томе, љубљена чеда моја, стичите себи другу топлину да бисте у свему нашли олакшање.6 Та топлина од Бо­га одсеца сваку страст, избацује из човека сваку телесност и дозвољава Богу да обитава у њему да би човек постао храм Божији, сходно ономе што је написано: „Уселићу се у њих, и живећу у њима.“ (2. Кор 6,16)

Зато, ако желите да вам се поново врати топлина која се повукла од вас, треба да чините следеће: морате да закључите савез с Богом, и пред Његовим лицем кажете: „Опрости ми за оно што сам учинио због моје немарности. Нећу више бити непослушан.“ А да би убудуће сачувао себе од немарности, никада и ни у чему не треба да будеш попустљив ни према телу, ни према души; мораш усрдно [да откриваш] своје помисли Богу дању и ноћу, сваког часа да ридаш пред Њим, и, жалостећи се, да изобличаваш своју душу [и говориш]: „Како си могла да будеш немарна до дана данашњег и бесплодна у све дане [живота свога]?“ И да би стално имао на уму [вечне] муке и вечно Царство, свакога дана осуђуј себе и прекоревај: „Зашто си немаран када те је Бог удостојио тако велике части? Он је теби потчинио целокупну твар, а ти си одбацио [сва Његова добра дела].“ Када [човек, неуморно], говори ово својој души и изобличава је дању и ноћу и у сваком трену, одмах му прилази [друга] Божија топлина, у свему боља од прве.

Када је видео да га тежина [унинија] притиска, блажени Давид је рекао: „Замишљах дане старе, и година вечних сетих се и проучавах.“ (Пс 76, 6) Још је говорио: „Помињем дане старе, размишљам о свим делима Твојим, у творевинама руку Твојих поучавах се. Подигох Теби руке моје, душа Ти је моја као земља безводна.“ (Пс 142,5-6) И ти, када [видиш да] се удаљаваш [од правог пута], предај се размишљању о чудесним [делима] Божијим. Тада ћеш бити спасен по благодати Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Свети Макарије Велики – Беседа 57.

  Напомене И. Сидорова:

  1. Ова „Беседа“ умногоме се подудара са десетом посланицом преп. Амона, која је сачувана у сиријском преводу. Види: Amonii Eremitae Epistolae. Syriace edidit et praefatus est M. Kmosko // Patrologia orientalis, t. X, fasc. 6, Paris, 1915, 595-598.
  2. Упореди Мт 10, 35-38. У другој „Беседи“ преп. Макарије каже: „Онај који је изабрао монашки живот (μονήρη βίον) мора сматрати да су све световые ствари за њега туђе и непознате. Онај који заиста иде за крстом Христовим мора, одрекавши се свега, чак своје душе, да има ум који је прикован за љубав Христову, то јест да Господа воли више него родитеље, браћу, жену, децу, родбину, пријатеље, имање“ (Die 50 geistlichen Homilien des Makarios, S. 296). Када преп. Макарије говори о „мржњи према свету“, онда, разуме се, треба знати то специфично значење речи „свет“ у овом и сличним контекстима. У аскетској књижевности има подоста места која су посвећена разумевању ове речи. На пример, преп. Исак Сиријски каже: „Реч ‘свет’ је збирни појам и обухвата такозване страсти“ (κόσμος έστιν δνομα περιεκτικόν έπιπί7ΓΓον έπΐ τά είρημένα πάθη); или, другачије: „свет је телесни живот и мудровање тела“ (ό κόσμος έστίν ή διαγωγή ή σαρκική, και τό φρόνημα της σαρκός) (ΤΟΥ ΟΣΙΟΥ ΠΑΤΡΟΣ ΗΜΩΝ ΙΣΑΑΚ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΝΙΝΕΥΙ ΤΟΥ ΣΥΡΟΥ ΤΑ ΕΥΡΕΘΕΝΤΑ ΑΣΚΕΤΙΚΑ. ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ, 1977, σ. 131-132). Објашњење „мржње према оцу, мајци“ итд., постоји код многих отаца. Види, на пример, код Теодора (псеудо-Теодора) Едеског: „Сваки који нас спречава у испуњавању Божије заповести, био то отац, или мајка, или било ко други, мрзак нам је и омрзли смо га (βδελυκτός ήμΐν ζστω και μισητός)“ (ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ. ΤΟΜΟΣ Α’, α 304-305). Свети Григорије Палама у свом „Десетословљу“ објашњава везу ових Божијих речи са знаменитом заповешћу: „Поштуј оца својега и матер своју“ (Изл 20,12); оца и мајку треба волети и поштовати после Бога (μετά Θεόν), ако љубав према њима придоноси (συνεργεί) љубави према Богу. А ако љубав према родитељима спречава и омета спасење, тада се и треба сетити поменутих речи Господњих (ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ. ΤΟΜΟΣ Δ’, σ. 119). Зато су „хришћански подвижници сматрали одрицање од света неопходним сред­ством васпитавања себе у љубави према Богу и ближњем“. У аскетским делима светих отаца постоје многобројна указивања „на онај психолошки закон због кога везаност за свет неизбежно слаби осећање љубави према Богу. Залиха осећања код сваког човека строго је ограничена, зато њена екстензивност увек иде на уштрб интензивности… Посебно је то приметно у љубави, осећању које највећим делом одређује шта ће бити главно интересовање у животу. Појава оваквог доминантног циља живота и јесте изазвана неком врстом искључивости и он је развија у човеку. Ми не можемо да се потпуно предамо нечему једном све дотле док нас заносе многобројни предмети око нас, но, кад већ створимо главно интересовање свог живота, ми почињемо да се хладимо према свему осталом. Јасно је, исто тако, да човек, поставивши себи задатак да заволи Бога свим срцем и свом мишљу својом, мора, ради достизања свог циља, да чува своје осећање и своју мисао и да их не посвећује ниче­му другом осим Богу. Таква искључива преданост мисли и осећања Богу не подноси никакво смањивање кад човек воли своје ближње, зато што се потпуна преданост Богу исказује управо у несебичном служењу ближњем. Бог и ближњи се сједињују у овом случају у један објекат љубави и зато не може да постоји никакав антагонизам између љубави према Богу И љубави према ближњем“ (Попов И. В. Естественный нравственный за­кон. (Психологические основы нравственности), Сергиев Посад, 1897, с. 281-282).
  3. Ова ознака, која потиче од апостола Павла (I Кор. 3,1-3 и Рим 8, 5-13), постала је уобичајена код црквених отаца. Још је свети Игњатије Богоносац говорио да „телесни не могу да чине духовна дела (ol σαρκικοί τά πνευματικά πράσσειν ού δύναται), а духовни не могу да чине телесна, као што вера не може да чини дела безверја, а безверје дела вере“ (Ignace d’Antioche. Polycarpe de Smyrne. Letters, p. 64). Сам преп. Макарије у својим де­лима више пута се окреће теми „телесних“ и „духовних“ људи. Види, на пример, једно његово мишљење: „Духовни [људи] по свом унутарњем устройству су непријатељи телесних [људи]. [Жива бића], која живе и хране се у води, не подносе живот на копну и угину кад их извуку из воде, док [бића] која насељавају копно избегавају боравак у води зато што им је живот у дубини [воде] неподношљив. Тако и хришћани, увучени у бриге и послове овога света, дакле у оно што им причињава муку, у извесном смислу јесу пригушени. А телесни [људи], чим почну да се удаљавају од материјалних [брига] и буду принуђени да се старају за ду­ховно, осећају вртоглавицу, тескобу и гушење“ (види наш превод: Преподоб­ный Макарий Египетский. Новые поучения // Символ, No. 26,1991, с. 239). Проблем духовног, душевног и телесног веома детаљно истражује преп. Максим Исповедник у једној од својих посланица ави Таласију. Он каже да постоје три ствари које подстичу човека на деловање и којима он стреми посредством своје слободне воље и жеље (πρός ά βουλήσει τε και γνώμη κατά προαίρεσιν κινείται). То су: Бог, природа и свет (κόσμος). Тежња према једној од тих ствари искључује склоност према другој, и таква тежња мења и формира човека саобразно ономе чему се он обраћа. Зато човека, када стреми према Богу, такво стремљење ставља изнад природе (ύπέρ φύσιν), чини га „богом по усиновљен»у“ (θεόν ποιεΐν θέσει), и приводи обожењу (θέωσιν). Када пак тежи према природи, он постаје „природни чо­век“ (φύσει τ6ν άνθρωπον), и налази се „између Бога и света“. А када га привлачи свет, тада човековим деловањем управља исюьучиво тело, и он се претвара у звер; спопадан страшћу, он одступа од Бога и почиње да чини оно што је противприродно (τά παρά φύσιν πάντα ποιεϊν). Сходно овоме, све ове категорије људи добијају имена: духовни, душевни и телесни (види: PG 91,445-448). Трагови антитезе духовних и телесних налазе се и код преп. Симеона Новог Богослова, који каже да се Свети Дух познаје по Његовим дејствима у човеку. Сви крштени у Светом Духу и обучени у Христа јесу синови Светлости и ходе у невечерњој и назалазној Светлости: гледајући свет, они га не виде, а слушајући световно, не чују то световно. Телесни људи, напротив, кад виде божанско и чују за Њега, не схватају то, и у њима не налази места оно што долази од Духа (ού συνιώσιν ούδέ χωρείν δύνανται τά τοϋ Πνεύματος), (види: Symeon le Nouveau Theologien. Chapitres theologiques, gnostiques et pratiques, p. 92).
  4. У сиријском преводу поменуте посланице светог Амона: „умирујућу, разумну и трпељиву топлину“ (pacificantem, rationalem, patientemque).
  5. Сиријски текст се и овде разликује од грчког: „Прва топлина је узнемирена и неразумна, а друга је боља од ње. Она је овде дарована да би човек, док води [духовну] битку, видео духовно, имајући пред собом [наду] у непомућени мир.“ Учење о „топлини“ (θέρμη), колико је нама познато, не среће се у делима преп. Макарија, али је карактеристично за светог Амона (види претходну напомену). Овај појам, обично повезиван с опитом благодати, прилично је чест у аскетској књижевности. Тако блажени Дијадох, говорећи о души „која се подвргава Божијем дејству“ (της ένεργουμένης ύπό Θεού ψυχής), наглашава да она не раскида нити љубави, чак ни онда када падне у раздраженост, зато што васкрсава („поново пали ватру“ у себи) помоћу топлине Божије љубави (τή γάρ θέρμη τής άγάπης τού Θεού άναζωπυρούσα έαυτήν). Види: Diadoque de Photice. Oeuvres spirituelles, 92.
  6. Сиријски превод: „да бисте у свему били постојани (firmi).“

„Дела древних отаца подвижника“, Задужбина Светог манастира Хиландара (2006.)


фото
Advertisements