Молитва је светлост душе… (Архим. Рафаил Карелин)

Gaudi Čак ни када си цео дан провео у труду нимало немој занемарити свету молитву, већ је целу реци Господу од срца: увидећеш да је она дело Божије. Уколико си се нечега прихватио, немој говорити да немаш снаге: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62). Уколико допустиш немарну молитву, која не [истиче] из свег срца, нећеш заспати (ако се ради о молитвама за ноћ) све док не исплачеш свој грех пред Богом. Уосталом, речено не бива код свих, већ код напредних. Пази да не ставиш своје тело изнад Бога, већ ради Њега пренебрегни и телесни одмор. Ма које молитвено правило да си изабрао (било дугачко, било кратко), изврши га са свом добросавесношћу. Дело Божије немој обављати са подељеним срцем, једну половину пружајући Богу, а другу телу. Ревност Господа Бога неће поднети твоје лукавство и твоје самосажаљевање. Он те ће предати ђаволу, који неће дати мира срцу твоме због пренебрегавања Онога који је истински покој твога срца. Он ће вазда чинити речено ради твоје користи, те да би задржавао своје срце у близини Божијој. Свака неискрена молитва удаљује срце од Бога и окреће га против самог човека. Напротив, свака искрена молитва човеково срце приближује Богу и чини га блиским Њему. Према томе, веруј реченоме, тј. да ћеш, уколико се ради телесног одмора пожуриш на молитви (да би пре одахнуо), изгубити и телесни и душевни одмор. О, са каквим се напорима, знојем и сузама постиже приближавање нашег срца Богу. И зар ћемо опет саму своју (немарну) молитву учинити средством удаљавања од Бога. Неће ли Бог узнегодовати? Њему је жао нас и наших ранијих напора. Стога Он и хоће да нас натера да се опет од свег срца целовито Њему обратимо. Он жели да свагда припадамо Њему.

Свети Јован Кронштатски, „Мој живот у Христу“

Chapter divider 6Gaudi Zато стани пред Бога и све Му испричај, без много речи, не брбљајући, него онако како се може рећи најближем и најдражем другу: понекад уздржано, понекад са сузама, понекад са радошћу, са ликовањем душе – све испричај. И испоставиће се да си, када све ово учиниш, био у општењу са Богом, али да си био у истинитом и искреном општењу. И тада ово општење може да дође до Твог срца, тада одједном можеш да откријеш да ти је Бог заиста пријатељ, да не само да се кајеш пред Њим због нечег лошег што си учинио, него да можеш да поделиш са Њим све – читав свој живот: или радујући се, или патећи, или ликујући, али да све, баш све можеш са Њим да поделиш. Једино што се са Њим не може поделити јесте равнодушност. Ако молитви прилазимо са осећајем: Јој! Дошло је време да се молим, а ја бих тако желео да се бавим нечим другим. Хајде, прочитаћу молитве које треба да прочитам по молитвенику и доста Му је… То је светогрђе!

Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, а молитва у томе да се негде осамимо и заборавимо на све и на ближњег и на ситуацију у којој се као људи налазимо. А то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву.

Молитву обично схватамо као учтиво подсећање Бога на оно што је Он заборавио да учини. У стварности, пак, она се састоји у томе да се начини корак који ће нас ставити у сам центар трагичне ситуације, корак који ће бити сличан кораку Христа Који је једном заувек постао човек. Морамо начинити корак који ће нас ставити у центар ситуације из које више никуда нећемо моћи да изађемо. Хришћанска, Христова солидарност је истовремено усмерена ка два супростављена пола: оваплоћени Христос, истинити Човек и истинити Бог је до краја солидаран са човеком када се човек у свом греху обраћа Богу и до краја је солидаран са Богом када се Он обраћа човеку. Ова двострука солидарност чини да смо у извесном смислу туђи обема таборима, а истовремено јединствени са оба табора. У овоме је суштина ситуације у којој се Хришћанин налази.

Рећи ћете: „Па шта да се ради?“ Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божјим: нашим ближњим и светом који нас окружује без обзира на све његове сенке, или је то осећање наше, а нарочито туђе трагичности. Берђајев је рекао: „Када сам ја гладан то је физичка појава; ако је гладан мој сусед то је морална појава.“ Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекадје то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва – у овој саосећајности за предивно и трагично. Док постоји ова саосећајност све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо кад нас обузима осећај трагичности.

Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо профаним, али је он у својој суштини изашао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова цена у Божјим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина и молитва сведочи да ми то знамо, да знамо да су сваки човек и свака ствар око нас узвишени у очима Божјим: да их Он воли и да нам они тиме постају драгоцени. Не молити се значи остављати Бога изван граница свега што постоји, и не само Њега, него и све оно што Он значи за свет који је створио, за овај свет у којем живимо.

Митрополит Антоније Блум, „Научимо се молитви“

фото
Advertisements