Инфантилност – незрелост човека,  задршка у развоју личности која се пројављује тако што понашање човека не одговара очекиваном за његов узраст. Инфантилни људи нису самостални у одлукама и поступцима, код њих је снижена критичност према самим себи и повишена захтевност од других према себи. Код њих су присутне компензивне реакције као што су фантазије које замењују реалност, егоцентризам, егоизам.

Етимологија – од латинске речи infantilis „дечији, младалачки“, infans „дете“.

– стање, при којем пројава личности не одговара узрасту.

Gaudi Rазвој личности происходи у одређеним фазама. Начин понашања који одговара фази развоја коју смо прошли не ишчезава у потпуности. Но то што је било природно (нормално) у одређеној фази, касније постаје неприродно. На пример, слабост, беспомоћност, каприц, увредљивост, су за дете природан и оправдан начи понашања. Помоћу каприца дете покушава да утиче на одрасле и да управља њиховим понашањем, да би удовољило својим потребама. Када му је лоше оно плаче, а плач је једна врста позива у помоћ на који се родитељи и одрасли одазивају.

Ипак ако те црте остају и код адолесцента, младића или чак код одраслог човека, онда их ми називамо инфатилним цртама понашања, а наличје тих црта – инфантилношћу. Оне сведоче о томе да се у развоју личности десио прекид изазван различитим околностима, пре свега неправилним утицајем одраслих. Исто тако је адолесценту својствен максимализам: код њега постоји само црно и бело, а полутонове не примећује. То је природно за адолесцента, зато што тек почиње да осмишљава и усваја моралне норме, тек почиње да гради представу о добру и злу. По мери раста човек почиње тананије разликовати узроке човековог понашања и престаје да буде максималист: у њему се појављује више трпељивости, способност прихватити другог човека у свеукупности његових црта карактера, позитивних и негативних. Црте максимализма су својствене за адолесценте док су за одрасле знак инфантилизма.

Које су то инфантилне црте карактера?

Прво: тежња да се манипулише другим човеком. Дете манипулише родитељима, егоистички их принуђујући да испуне његове потребе, не узимајући у обзир њихове могућности, зато што их не разуме. Крици, каприци, љутња, захтеви и прозбе се од стране детета примењују нимало не узимајући у обзир самосталност одраслих. Дете сматра да се мајка никада не умара, да је отац јачи од свих и да може све, да су родитељи потпуно заузети само њиме. У својим захтевима дете је егоистично, и његово главно оружје дејствовања јесте – принуђавање свим могућим начинима. Ако се код зрелог човека појави жеља да утиче на понашање другога, он ће пре свега да узме у обзир интересе и жеље другог човека, да би код њега пробудио жељу за тим корацима у којим би се реализовали његови планови.

Друго: Зависност, несамосталност. Дете је апсолутно зависно од родитеља. Сваки корак у његовом развитку представља ново поље активности у којем оно стиче самосталност. Најпре почиње да једе само, да се само облачи, касније само себи бира другове, игре, врсту занимања. У сваком друштву је постојао неки сопствени средњи темпо стицања независности код људи. Оно се одређује начином живота, општим карактеристикама културе. На пример, двадесетогодишњи студент је зависан од родитеља, ако он не прима стипендију и не жели или не може да нађе себи успутни посао да би попунио свој буџет. Док пре отприлике сто година, двадесетогодишњи човек који је живео на селу, по правилу је већ водио своје домаћинство. Зависност може бити материјална, морална, емоционална. Ако млада породица константно има потребу за помоћи од родитеља, онда је она зависна. Опет та зависност може да буде морално-емоционална чак ако су материјално независни. Млада жена, на пример, при првој свађи с мужем узима свој кофер и бежи мами, у другој породици млад муж све одлуке доноси само уз сагласје родитеља.

Треће: социјално упоређивање. Дете у процесу васпитавања стално упоређују са другима, тако му дају до знања шта је добро, а шта лоше. То је неопходно ради изградње потребних црта личности. За дете је природно да завиди другом, да се поноси оним што он има, а други нема, да осећа љубомору поводом родитељске љубави. Сва та преживљавања су могућа само на основи социјалног поређења. С развојем емоционалне зрелости и индивидуалности утицај социјалног упоређивања се смањује. Личност почиње сама по себи да изграђује критеријуме упоређивања. Човек упоређује себе не више са другима, него са самим собом, какав је био раније. Он иде по путу самоусавршавања, а не упоређивања са другима. У вези с тим код њега се смањује завист, сујета, љубомора, примитивно упоређивање себе са другима. Ако су те црте остале, оне се сада показују као инфантилне црте.

Четврто: Немилосрдност и жестокост према другима, неспособност саосећати и схватати стања другог човека. Дете лоше разуме одрасле. Његов свирепи егоизам се пројављује у свему, зато што оно зна само за своје потребе. Оно уопште не размишља шта хоће други. Ја уживам у разоноди и општењу с друштвом, заборавио сам да јавим родитељима где се налазим, заборавио сам о својој матери, која се налази у мучној неизвесности… Значи понашам се као дете, не схватајући своју грубост.

До одређеног узраста за инфантилност деце су криви родитљи који не усклађују свој однос према деци са темпом њиховог развоја. У адолесцентском периоду происходи сливање утицаја родитеља и друштва. Друштво где се свако вреднује по цени и количини предмета којима су га обезбедили родитељи, а не по квалитетима личности и способностима, несумњиво ће помоћи да се инфантилност још више укорени. Ако се адолесценти сукобљавају међу собом поводом тога колико новаца могу да избију од својих „старих“ и колико чији отац зарађује, они већ не упоређују једно другог, него своје родитеље. Такво друштво потпомаже деградацију личности, учвршћује инфатилност њених чланова и чини их савршено беспомоћнима пред реалним животом. Зато свако ко жели да постане личност дужан је да напусти такво друштво и нађе себи достојан колектив.

Инфантилности такође помажу и неки старији, чак и одговорни људи, нпр. руководилац предузећа који прима на лаку фиктивну дужност зато што му је позвонио његов отац… и многи други. Против таквог вишеструког дејства разних фактора који изазивају инфатилност неки млади људи повремено протестују на свој начин: поступају насупрот вољи родитеља, беже од куће, да би се сами пробили кроз живот, потпуно прекидају све односе с родитељима. Ја не одобравам такве поступке, зато што они сами поседују инфантилан карактер. Родитељи су достојни уважавања и одрастао човек не мора да им у свему противречи, мада, може бити да родитељи и нису били у праву.

Када си већ одрастао и свестан си себе, развијаш своје самосазнање, тада је твоја прва дужност да благотворно утичеш на своје родитеље. Воља и дисциплина треба да буду сакривени иза послушања и уважавања према онима ко нас је подигао и васпитао, можда чак и погрешно. Дужни смо да откријемо себе не на рушилачки начин него меко и зрело. Младићи и девојке су дужни да озбиљно поразмисле над васпитањем родитеља и томе како им указати помоћ у живот, чак и пре него им је та помоћ заиста потребна. То није тако тешко. Ако зарађујеш новац – унеси га у фонд породице, чак и ако родитељи не настоје на томе да ти трошиш на њихове прохтеве. Буди трпељив према родитељима, помози им да и они буду трпељиви. Развијај код њих увереност да ће бити вољени и да ћеш се о њима бринути, да их волиш. Ти још немаш много искуства, но код твојих родитеља је снага већ поприлично истрошена. Пројављуј бригу о њима и тако ћеш превазићи црте своје инфантилности. И знај да, не само њих, него и тебе чека старост.

Извор: https://pro-psixology.ru/azbuka-dlya-nesovershennoletnix/221-infantilizm.html

Познај себе, фото
Advertisements