1913. године по други пут сам био у гостима у Оптина Пустињи. Сместили су ме у скит са једним јеромонахом, студентом Казанске Духовне Академије…

Gaudi Jедном, одлазећи на Литургију, ми смо заборавили да узмемо кључ и затворили смо врата за собом, она су се механички затворила и да бисмо отворили био је потребан посебан кључ са навојима. Шта урадити? Разбити прозорско стакло? После Литургије рекли смо економу о. Макарију о нашој грешки.

Он је био ћутљив и чак помало суров човек, јер за манастирског економа и не сме да буде изабран љубазан и мек, јер би све брзо расточио. Ништа не рекавши узео је везу са кључевима и пошао ка нашој келији. Али показало се да је кључ који је изабрао био мањи од наше браве. Тада је са пода подигао танку дрвену гранчицу, одломио комадић од ње, додао уз кључ и почео да врти… Али колико смо се трудили, било је узалудно, кључ се вртео без резултата.

-Баћушка, — рекао сам му, — изгледа да сте узели танку гранчицу! Узмите дебљу, помоћи ће! Он је ћутао један тренутак а онда рекао:

— Не није због тога… него зато што сам почео без молитве. И одмах се прекрстио и почео Исусову молитву. „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Почео је поново да окреће кључ истом оном гранчицом, и брава се отворила.

После сам ја и на сопственом и на туђим примерима проверио да спомиљање Божјег имена чини чуда и кад се ради о малим стварима. И не само да се помажем именом Божјим него и друге поучавам…

Други пример: био сам на једном скупу хришћанске омладине у Немачкој. Почели су да праве цркву. Млади човек, кога су звали „Шу-Шу“ (скраћено од — Шура Шуровић, Александар Александрович) размештао је иконе по зиду. Зграда је била од камена. Ако се удари чекићем по ексеру он се искриви и падне. Видим ја невољу и кажем: — Шу-Шу!

Хајде да се прекрстите и кажете: „У име Оца и Сина и Светога Духа“. Тада ће вам кренути посао. Није поверовао. Смирио се. Али младићу ни то није лако. Прекрстио се, поменуо Божје име, ставио ексер на друго место, ударио чекићем и успео. И даље је посао ишао лако. Причао сам о том случају недавно у кругу пријатеља. После неколико дана једна жена, удовица К., која је недавно остала без мужа река ми је:

– Дошла сам после Ваше приче кући и легла да спавам. А одавно имам несаницу. Издају ме живци, очигледно. И одједном сам се сетила — Ви сте рекли да треба помињати име Божје чак и код малих ствари. И рекла сам себи: „Господе! Дај ми сан!“ И чак не памтим, изгледа да сам кроз непуни минут заспала. А до тада ме несаница страховито мучила.

А сада ћу испричати, такорећи, обрнути случај, како је опасно живети и чак говорити без имена Божјег. На самом почетку мога монаштва био сам лични секретар архиепископа Сергеја, који је тада био члан Синода и зато је живео у Петрограду. Осим тога ја сам био још и редовни јеромонах у подвроју, где је живео архиепископ. На крају ја сам имао обавезу проповедништва. Благодарећи проповедништву ја сам се у неком смислу показао „знајућим“, и код мене су повремено долазиле просте душе по савет.

Једном после службе долаузи код мене проста жена високог раста пуначка, плава, спокојног лица и понашања и добивши благослов нестрпљиво каже:

– Баћушка! Шта да радим? Имам неко искушење: стално ми се нешто привиђа.

Како то?— питам.

— Ево. Стојим ја на пример у цркви а с плафона одједном из канте краставци падају око мене. Ја се савијам да их скупим и – ничег нема… А нагло сам се окренула на лево када сам хтела да их покупим па сам повредила ногу и осећам бол. Код куће по плафону мачке ходају са главама на доле. И стално тако. И све то је испричала спокојно, не неурастенично, са узбуђењем и није изгледало да има нечег ненормалног у тој здравој жени. Њен муж, високи пуначки плавушан, са спокојним насмејаним лицем био је ватрогасац у Балтиском Судостоитељном заводу. И њега сам упознао, и он је био здрав, живели су мирно, сложно. Јасно је да су узроци овде биле духовни. Неискусан, ништа нисам разумео. Још мање сам знао шта да урадим или кажем. Питао сам да бих продужио разговор:

— А од чега је то почело?

— Ево како. Седим ја једном тако у стану. Имамо довољно за живот, деце немамо, Бог није дао, Његова света воља. Седим поред прозора и разговарам сама са собом:

— Како је добар живот: све имамо, с мужем добро…

Испред мене је био црвени угао и ето после тога одједном излази из иконе Јован Претеча, као жив и каже ми:

— Па ако је теби добро, треба нешто дати, принети неку жртву.

Нисам се још прибрала од страха а он ће:

— Ево, дај себе на жртву. И ишчезе. А мене је напао такав страх, таква мученичка мука да бели свет нисам видела. Срце се зауставило, не дишем. Лакше је умрети. И већ као без памети одлазим до кухиње и узимам нож да себе прободем у срце… Не знам како се даље десило али нож ми је неко избио из руку. Пао је на земљу. И ја сам повратила разум. Од тада имам разне халуцинације. Сада се плашим и те иконе.

Слушао сам и чудио се, први пут у животу сам од живог човека тако нешто слушао.

— Чиме ти могу помоћи? Нисам чудотворац. Дођи вечерас на службу, исповеди се , сутра се причести Светим Тајнама. А после ћемо отићи код тебе у стан и одслужити молебан водоосвећења. А после даће Бог. Ако се иконе плашиш донеси ми је.

Она је покроно и тихо саслушала и отишла.

Увече је донела икону св. Јована Претече. Памтим као сада: димензија 8×5, од хартије, у смеђем раму. После богослужења та се жена исповедила. Ретко постоје људи тако чисти у свету. Греха није било. Ипак се она искрено кајала за неке мале ствари скрушено и тако мирно. Уопште, она је била здрава и телом и душом. Другог дана се причестила а затим смо отишли у стан. Понео сам све потребно и крст и Јеванђеље и кропионицу и требник и свеће и кандило и тамјан. Али сам заборавио епитрахиљ, а без тога не може да се изврши служба. И на пола пута сам се сетио. Шта да радим, није ми се враћало.

—Идемо даље. Дај ми код куће чист пешкир, благословићу га и употребити уместо епитрахиља. Тако нам дозвољавају црквени закони у случају нужде. Само га ти после не употребљавај у домаћинству, или га остави у Цркви или га остави у кући изнад иконе. Имаћеш благослов.

Стан — најобичнија соба, уредна и очишћена. У углу икона с кандилом. Муж је био на послу. Одслужили смо молебан, окропили све светом водом. Пешкир је ставила изнад иконе, послужила ме чајем и отишао сам. После два-три дана срео сам је у цркви и питако како је:

— Слава Богу, све се завршило!

— Слава Богу! — одговорио сам и чак се нисам ни сетио да се десило чудо. А ускоро сам и сасвим заборавио на то. И никоме нисам причао о томе само сам свом духовном оцу све казао јер сам хтео да га питам зашто се све то десило. Када ме је саслушао рекао је:

-То је зато што се похвалила. То никада не треба радити, нарочито не наглас.

Демони не подносе када је човеку добро, они су злобни и завидни. Али ако човек ћути онда они, како каже св. Макарије Египатски, иако погоде много, ипак све не знају. Ако човек каже наглас, они се, сазнавши, раздраже и старају се да нанесу неко зло: њима је неподношљиво кад је људима добро.

–Како се понашати ако је са нама све у реду?

— И тада је најбоље „ћутањем се ограђивати“, како је говорио преподобни Серафим.

– А ако и хоће нешто да каже човек или да захвали Богу тада се треба оградитии именом Божјим, рећи „слава Богу“, или нешто тако.

А она је рекла: „како се добро живи“, похвалила се. А није споменула Божје име. Демони су нашли пут до ње, по Божјем допуштењу. Ево и преподобни Макарије каже: „Ако приметиш нешто добро то не приписуј себи него Богу и заблагодари Њему за то. “ После тог случаја много тога ми је постало јасније о нашем језику. На пример, у обичним разговорима људи свих земаља и религија а посебно Хришћани, веома често употребљавају име Божје, чак и не примећујући то. — Боже сачувај! Бога ради! Бог с вама! О Господе! — Шта је то Боже мој! Ох, Боже мој! Итд. А најчеће је употребљено име Божје при поздрављању — С Богом!

Зашто све то? Зато што људи опитно, вековима, колективном интуицијом су приметили корист од употребљавања Божјег имена, чак и без личне вере и молитве у том тренутку. Посебно је достојно пажње када нашег простог, а у суштини мудрог руског човека питате како живи. Он скоро никада неће рећи добро или одлично, већ: – Није лоше, слава Богу… А други још благоразумнији рећи ће ако је све у реду: — Бог је милостив. А ви како сте? Или: — Бог трпи грехе. Или просто, сасвим обично: — Живи се, слава Богу! И свуда чујеш обазривост, смирење и стално ограђивање именом Божјим. На пример, завејана запрега у невремену. Коњ удара из све снаге. Безумник је бије, несрећну и виче очајно. А благоразумни хришћанин му даје одмор, бодри га и поглади. Затим погурне и сам и викне: — Хајде рођени! С Богом!

И видиш обоје су се извукли. Читао сам код једног савременог писца о сили имена Божјег. Било је то у немачком рату. Превозили су пушке на положаје. Пала је киша. Расквасила пут. Било је тешко. Неколико пари коња. Војници се муче, коњи ропћу. Ни назад ни напред. Завршило се то бесплодно мучење коња и људи, Бог је избавио. А у то време на то место дошао је један старији милолики мужик. Та поштена старина је прво љубазно поздравио војнике. Затим им у име Божје пожелео успеха. Погладио коње, а затим, када су се мало одморили, предложио је да се покрену још једном.

И тако се љубазно обратио војницима. А они, неко са коњима неко са пушкама. А старац ће: – Хајде мили, с Богом! Војници су викнули, коњи запели и пушке су извукли. Даље је било лако. А колико је таквих случајева.Само ми слепци не примећујемо. Како је добро што нас реч ограђује од вражје силе. Међутим, данас су људи почели да се стиде да употребљавају и то спасоносно име. И често ми слушамо жалопојку на тежак живот, или обрнуто, лакомислене похвале — Одлично, одлично! А понекад и безумне речи: „Паклено добро „, или са употребом друге „црне речи“.

Дешавало се да сам слушајући хвалу говорио:

— Реците: „слава Богу!“

— А зашто?

А онда му испричаш ову причу….

Митрополит Венијамин Федченков: ”Промисао Божји о мом животу», 2001.

Превела Ж. Манчић

Манастир Лепавина, Православие и мирфото
Advertisements