У наше време се појавио велики број ругача (како их назива апостол Јуда – Јд.1,18), који непрестано налазе повода за смућивање црквене јерархије.

Gaudi Pатријарх, као што видите, сувише много преговара са светским властима; већина епископа је заражена похлепом и симонијом, а поједини свештеници такође мисле само на доприносе и возају се у „мерцедесима“… Појавили су се посебни часописи и сајтови који су специјализовани за раскринкавање епископата. Отац Андреј Курајев је прецизно назвао новинаре који раде у том жанру „професионални ловцима на митрополите“. Њима се изгледа чини да су сада наступила управо та времена када „архиреји неће веровати ни у Христово васкресење“.

На делу је тотална деградација благочешћа и црквеног живота.

Шта то покреће људе?

Гордост. Ко је њима дао то право да раскринкавају архиреје и свештенике и шта тиме постижу?

Она само сеје мржњу, смућење и поделу у срцима православних људи.

Недостојних људи међу свештеницима и епископима је било увек, нe само у 20. и 21. веку. Али, вратимо се златном веку Православља – веку светости и процвaта богословља.

Четврти век је дао такве стубове Цркве, као што су: свети Василије Велики, Григорије Ниски, Григорије Богослов, Атанасије Александриски, Јован Златоусти и много други. И ево шта свети Јован Златоусти пише о том златном веку: „Не постоји ништа горе од тога, када људима који су окусили гомилу порока, указују поштовање за оно за шта им не би требало дозволити да пређу црквени праг. Данас у гресима грцају старешине Цркве… Безаконици, који имају за собом на хиљаде злочина, продрли су у Цркву, а закупци су се прогласили  старешинама“. Многи свети епископи 4. века, самим тим и сам свети Јован, били су послати „разбојничким сабором“ јерарха у изгнанство, а неки су и умрли у њему. Међутим, нико од њих никада није позивао на раскол и поделе.

Уверен сам при том да би за наведеним светитељима кренуло више хиљада људи, да су пожелели да створе своју „алтернативну цркву“. Али свети оци су знали да се грех раскола и поделе не спира чак ни мученичком крвљу.

Неки савремени разобличитељи не поступају тако. Они претпостављају раскол подређивању чинодејству; њима управља дословно она гордост, која лежи у основи сваког раскола. Колико се само данас појављује расколничких катакомбних цркава, које себе називају православним: Истинска Православна Црква; Најистинскија Православна Црква; Нај, најистинскија и сл.

То јест свака од тих лажних цркава сматра себе по гордости бољом, чистијом и светијом од свих осталих. Ругаче сваке врсте треба подсетити на речи светог Кипријана Картигинског: „Коме Црква није мајка, томе Бог није Oтац“. Црква је увек била, јесте и биће, без обзира на недостојност појединих јерарха, којих је, као што сам већ рекао, увек било. Судиће им Бог, а не ми. Говори Господ: „Моја је освета, ја ћу вратити“ (Рим.12,19). А ми Цркву можемо да исправимо само једним – нашом личном благочестивошћу. Јер смо и ми такође Црква.

„Спаси сам себе – и око тебе ће се спасти хиљаде“ – говорио је преподобни Серафим Саровски. А ето он је то схватио кроз лично искуство. Управо такви људи и представљају онај мали квасац, који кисели читаво тесто. Али ругачи, по мојим светоназорима, узгред буди речено, углавно кубуре с личном благочестивошћу и моралом.

Зато гордости имају на претек…

Свештеник Павле Гумеров

„Православна аскетика за мирјане“ – О борби са страстима

Chapter divider 5

фото
Advertisements