Gaudi U својој Никомаховој етици, Аристотел описује врлину не само као средину између две крајности тј. порока, него и као средство за постизање доброг и напредног живота. Ни страшљиви ни дрски не познају истинску срећу, јер ти недостаци собом доносе друга искушења и муке. Једино храбри могу дочекивати и невоље и мир на начин који може бити од користи и њима и другима. Ради се о томе да треба имати меру. Ово Аристотелово учење прихватили су и Оци Цркве попут Василија Великог, Св. Григорија Ниског, Св. Доротеја из Газе, да наведемо само неке. На пример, Св. Василије пише: “Исправни срцем имају мисли које не нагињу ни прекомерности ни мањкавости, него су усмерене према средини која је врлина” (О седмом псалму, PG 29b.244d).

У данашње време психологија је преузела много од оне области коју је некад заузимала етика. Занимљиво је да је Аристотелово (као и патристичко) схватање врлине као средине и као средства за добар живот има неког значаја за нашу дискусију о самоконтроли и недостатку исте. И потпун недостатак самоконтроле као и њена супротност – крута, непопустљива контрола су нездрави приступи животу и представљају препреке емоционалном и духовном расту. Ради наше сопствене добробити треба да откријемо “златну средину” и примењујемо је у нашим животима.

Према лонгитудиналном истраживању Блока и Блока (2006), Натали Евстатиу у својој докторској дисертацији пише: „У крајњим ступњевима самоконтроле постоје недостаци. На једној страни, особа која прибегава претераној контроли може пропустити прилику одлажући моментално деловање, може доживети самоограничење, те водити безличан и рутински одређен живот (Block & Block, 2006). С друге стране, недостатак самоконтроле може бити потребан у циљу отворености за искуства, прилагодљивост, креативност и међуљудску размену топлине.“

Претерана контрола постаје оков који нас спречава да живимо живот, искусимо радост  и будемо слободни. Са таквим оковом можемо почети избегавати ову или ону особу, ову или ону ситуацију, ово или оно осећање. И премда је ово можда боље него разуларена и погрешна импулсивност, то је ипак друга крајност далеко од снажне равнотеже и лепоте која карактерише врлину а повезана је са Светима.

Св. Серафим Саровски је посаветовао: “Човек треба ићи средњим путем: ‘не скрећи на страну ни на десно ни на лево’ (Пословице 4:26); И човек се треба пружити духу оно што је духовно а телу оно што је телесно; за одржавање привременог живота човек треба дати што је потребно, и за живот у друштву то што оно изискује, у складу са речима Светог Писма: ‘Дајте цару царево, а Богу божије’ (Матеј 22:21)” (“Духовна упутства”, 33. Аскетски трудови, Мало руско Добротољубље, књига 1.). У смислу ове дискусије, ово значи да не постоји јединствени модус у коме требамо бити сво време. Одговарамо на богатство живота свим богатством свог унутаргњег света што подразумева способност да спроводимо контролу и способност да постанемо отворени сасуд у Божијој руци. Постоји време за употребу самоконтроле као и време да се предамо Божјој руци достојној поверења. Понекад обоје може једнако бити присутно у истој особи, у томе је лепота средине, у томе је лепота мере у хришћанском начину живота.

Свети Пајсије Атонски подражава осећају Светог Серафима кад саветује: „Особи која почиње нешто са добром намером а временом запада у крајност, недостаје истинска разборитост. Њена дела су пример прикривеног типа егоизма који се скрива испод овог понашања, она није свјесна овога јер не познаје себе тако добро, због чега и иде у крајности. Често људи почну са добром намером, али погледајте где се нађу! Ово је био случај са иконопоклоницима и иконоборцима у прошлости: оба случаја су била крајности! Први су дошли до тога дас у стругали иконе Христа и стављали струготине у путир не би ли ‘побољшали’ Свето Причешће; други су опет спаљивали и потпуно уништавали све иконе. Зато је Црква морала да иконе постави на виша места ван домашаја, а кад је сукоб прошао, могла да их спусти ради целивања и тако указивања ваљане почасти ликовима представљеним на њима” (Старац Пајсије Атонски, Слово закона). Св. Пајсије открива важне истине: људи који ригидно контролишу себе и људи који не могу да се контролишу уопште не познају заиста себе и потпуно се ослањају на себе саме, што води ка промашајима претеране контроле и недостатка контроле. Решење је трећи начин.

Уместо контролисања свега или неконтролисања уопште, верујући може замолити Бога да управља оним чиме ми не можемо: “нека буде воља Твоја”. У тој молитви, човек призива моћ Божију да управља свим стварима; у тој молитви, човек открива слободу од принуде да контролише као и принуду ка било чему што покреће жудњу услед недостатка контроле. Штавише, човек налази љубав која није није ни загушујуће крута, нити безобзирна за последице човекових дела. Са таквом љубављу ми растемо, мењамо се, “досижемо у јединство вере, и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста Христова” (Ефесцима 4:13).

Свештеник Алексис Каракалинос

Ancient Christian Wisdom, фото, превод: Живе речи утехе
Advertisements