“А онда Господ Бог рече: „Није добро да човјек буде сам; начинићу му друга према њему.…И Адам даде име сваком живинчету, и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе друг према њему.” (Пост.2: 18, 20)

Gaudi Aдам је усамљен, већ и у стању пре пада у грех (тј. пре “пада”). Адам није створен као самодовољно биће, већ као биће коме треба заједница и друштво. Ово није „недостатак“  већ део Адамове боголике природе. Адам је створен по слици и прилици Божјој, Који такође постоји у заједници; у Заједници Три Личности, Оца, Сина и Светога Духа. И Бог нам пружа заједницу на различите начине, кроз Домострој Спасења.

Тако је усамљеност снажно осећање, посебно зато што је „природно“. Моја од Бога ми дана потреба за заједништвом, као и све моје „природне потребе“, представља велики изазов и подстицај на мом духовном путу. Она ме тера да изађем из себе, да пружим руке ка Богу и другим људским бићима. Она подстиче наше стваралаштво, надахњујући велика уметничка дела и друге облике давања себе. Обратно, међутим, људска потреба за заједништвом може нас и одвести у грех ако је тражимо на погрешним местима.

Данас бих да приђем са захвалношћу тој „празнини у мом срцу“ која је усамљеност, препознајући Ко ју је и поставио ту, од самог почетка. То је Бог, „Створитељ неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“, Који ме призива кроз усамљеност на заједништво и заједницу, са Њим и другим људским бићем.

Превод: Живе речи утехе


Кафа са сестром Васом
Advertisements