Gaudi Čовек је двојак: спољашњи и унутрашњи, телесан и духован. Спољашњи је видљив, телесан, а унутрашњи је невидљив, духован, или по речима апостола Петра, „потајениј сердца человјек в неистљенији кроткаго и молчаливаго духа“ (1 Петр. 3, 4). И свети Павле објашњава двојственост човека говорећи: „Ашче и вњешниј наш человјек тљејет, обаче внутрењиј обновљајетсја“ (2 кор. 4, 16). Овде апостол јасно говори о спољашњем и унутрашњем човеку. Дакле, спољашњи човек се гради од многих удова, а унутрашњи постаје савршен умом, пажењем на себе, страхом Господњим и благодаћу Божијом. Дела спољашњег човека су видљива, а унутрашњег невидљива, као што каже Псалмопојац: „Приступит человјек, и сердце глубоко“ (Пс. 63, 7). И апостол такође говори: „Кто бо вјест от человјек, јаже в человјецје, точију дух человјека живушчиј в нем?“ (1 Кор. 2, 11). Само Онај Који испитује срца и утробе зна све тајне унутрашњег човека.

Ово обучавање бива двојако – спољашње и унутрашње: спољашње је у књигама, унутрашње у богомислију; спољашње је у љубави према мудрости, унутрашње је у љубави према Богу; спољашње је у говорништву, унутрашње је у молитвама; спољашње је у оштроумности, унутрашње је у топлини духа; спољашње је у уметностима, унутрашње у топлини духа; спољашњи „разум кичит“ (1 Кор. 8, 1), унутрашњи се пак смирава; спољашњи је радознао желећи да зна све, унутрашњи пази на себе и не жели ништа друго осим да познаје Бога говорећи Му с Давидом: „Тебје рече сердце моје, Господа взишчу“ (Пс. 26, 8). И још „Имже образом желајет јелен на источники воднија: сице желајет душа моја к Тебје, Боже“ (Пс. 41, 2).

Молитва такође бива двојака – спољашња и унутрашња: она која се твори јавно и она која се твори тајно; саборна и она у осамљености; обавезна и слободна. Обавезна, саборна молитва која се твори јавно по црквеном уставу, има своје време: полуноћницу, јутрење, часове, литургију, вечерњу и повечерје, и на таква мољења се људи позивају звоном, јер их, као данак који припада Цару Небеском, морају давати свакога дана. Молитва која се твори тајно јесте слободна и нема одређено време, твори је кад ко пожели, без икаквог позивања, само по надахнућу самог духа. Прва, то јест црквена молитва има одређени број псалама, тропара, канона и других песама и дејстава јерејских, а друга (тајна, слободна), пошто нема одређено време није одређена ни бројем молитава, јер се свако моли колико хоће, понекад кратко, понекад дуго. Прва се изговара гласно устима и гласом, а друга – само умом. Прва се изговара стојећи, а друга не само када човек стоји или када хода, већ и када почива на постељи, речју, увек када се догоди да свој ум упери ка Богу. Прва, саборна, твори се у храму Господњем, у цркви или због неког разлога у некој кући у којој се окупи неколико људи, друга је осамљена, твори се у затвореној клети, по речима Господа: „Јегда молишисја, вниди в клијет твоју, и затворив двери твоја, помолисја Оцу твојему, Иже в тајне“ (Мт. 6, 6).

Опет, и клет бива двојака – спољашња и унутрашња, материјална и духовна: материјална је од дрвета или камена, духовна је пак срце или ум или (по речима светог Теофилакта) тајна мисао. То је исто (Тумач. на Мт. глава 6). Зато материјална клет увек стоји на истом месту, а духовну човек свагда носи са собом: ма где да се нађе, увек је са њим његово срце у којем може, својим умом, сабравши мисли своје, да се затвори и да се моли Богу тајно, без обзира да ли је међу људима или беседи са многима. Унутрашња молитва (ако некоме буде дато да налазећи се међу људима буде на њу подстакнут духом) не захтева ни уста, ни књигу, не користи покрете језика, ни глас из грла (иако се и ово и дешава кад је човек сам), већ само узвођење ума према Богу и удубљивање у себе, што се може чинити на сваком месту.

Материјална клет човека који тихује у њој оставља човека самог са собом, а унутрашња, духовна, смешта у себе и Бога и сво Небеско Царство, у складу са јеванђељским речима Самог Христа: „Царство Божије внутр вас јест“ (Лк. 17, 21). Ово Макарије Египатски објашњава следећим речима: срце је мали сасуд, али оно смешта у себе све ствари, тамо је и Бог, тамо су Анђели, тамо је живот и Царство, тамо су небески градови, тамо је ризница благодати.

Човек треба чешће да се затвара у унутрашњу, срдачну клет, него међу зидове и да тамо сабравши све своје помисли, препусти свој ум Богу и да Му се моли тајно са свом топлином духа и живом вером, а уједно и да се поучава у богомислију, како би било могуће да израсте у мужа савршеног.

Схиигуман Харитон Валаамски

Post divider 1

Gaudi Rазлике у схватању појмова

1. Бог
“Спољашњи” или “душевни” човек: Углавном је то само апстрактан појам. Бог је далек. Ако Му се и обраћа у мислима то је хладно – само из навике, приликом читања молитвеног правила.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Онај Који воли, Сведобри, брижан као мајка, Који све опрашта ако се човек покаје, близак, учествује у свим стварима мог живота (и најмањим). Испуњава сваку молбу уколико је она на корист мени и ближњем.
2. Светитељи
“Спољашњи” или “душевни” човек: Негде тамо, ван мог живота.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Блиска, старија браћа у Христу која се увек моле за нас, која се брину за нас. Они су осетљиви на сваку молбу и одмах је преносе Богу.
3. Животни циљ
“Спољашњи” или “душевни” човек: Постоје текуће бриге, испразност, непријатности. Ум се обично не бави питањем животног циља, не мисли да ће се живот ако не данас, а онда сутра прекинути.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Све се потчињава једном унутрашњем захтеву – како угодити Господу и стећи благодат Светог Духа и тако учинити себе достојним за будући, вечни живот. Човек сваки дан жели да проведе сабрано, као да је то последњи дан његовог живота.
4. Тајне Цркве
“Спољашњи” или “душевни” човек: У тајнама покајања и причешћивања Светим Тајнама или уопште не учествује или учествује једном годишње, због тога што је то обичај, а не зато што му је потребно.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: У тајнама покајања и причешћивања Светим Тајнама види најнеопходније средство за одржавање живота у духу и у њима учествује најређе једном месечно. Прати и записује своје грехове, брижљиво се припремајући за тајне.
5. Молитва
“Спољашњи” или “душевни” човек: Уколико молитва и постоји то је у најбољем случају ишчитавање правила ујутру и увече. У току дана се губе мисли о Богу. Молитва не доноси спокојство, душевни мир.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Молитва је пажљива, усредсређена, срце живо осећа мисли молитве. Осим правила мисли су и у току дана у потпуности усмерене ка Богу: час због помоћи пред почетак посла, час са захвалношћу, час у молитви за ближњег, час с покајањем, час са славословљем.
6. Околина
“Спољашњи” или “душевни” човек:Обично га људи из околине не занимају. Интересовања ближњих су му далека, гаји хладна осећања према њима или чак и непријатељство и антипатију.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Сви људи су му мили и драги као браћа и сестре у Христу или образ Божји. Желео би да учини нешто пријатно за њих: да утеши оне који пате, да развесели тужне, да помогне несрећнима итд. Не размишља о себи, већ о ближњима, како да им помогне, да им послужи, чиме да их обрадује.
7. Уобичајено стање душе
“Спољашњи” или “душевни” човек: Душа се мучи, немирна је, незадовољна је животом, околностима и свим другим. Често бива раздражена.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Дух је светао, радостан, непомућен, спокојан, миран, задовољан, у свему види Промисао Божији, за све благодари Богу: “Слава Богу за све!”
8. Преовладавајуће мисли
“Спољашњи” или “душевни” човек: Размишља о ономе што га притиска у животу, што га не задовољава, од чега жели да се избави, чега се човек боји, чега се плаши, оно што га ужасава или узнемирава у будућности, човек нешто страсно жели, по сваку цену.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Уз миран однос према будућности, уз потпуно задовољство садашњошћу, мисао се усмерава само на текући задатак, како да се он испуни по вољи Бога и (или) у складу с Његовим заповестима: шта ми сада поверава Господ; да ли у нечему грешим у осећањима и мислима итд. А све будуће ће Сам Господ уредити.
9. Мисли о себи
“Спољашњи” или “душевни” човек: Све у животу зависи од мене, од моје довитљивости, предузимљивости и умећа. Нема разлога да се с неким саветујем, све сам добро знам, само је моје мишљење исправно, непогрешиво.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Све зависи од Промисла Божијег. Само моји напори ништа не значе, за све треба тражити помоћ од Бога и молити за њу – сталном молитвом. Ја сам грешан, јадан, слеп и убог. Најбоље је у свему слушати мудрог старца – духовног оца, кроз којег говори Сам Бог. Осим тога, треба бити пажљив према мишљењу блиских љ уди и људи из околине, треба да се учим од њих и да их молим да укажу на моје недостатке.
10. Слободно време
“Спољашњи” или “душевни” човек: Жели да се разоноди, да се заборави.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Жели да буде осамљен и да се моли или да буде с људима блиским по духу у искреном разговору, углавном на духовне теме. Највише цени духовне књиге, које омивају душу.
11. Спољашње карактеристике непреображеног човека и духовног човека
“Спољашњи” или “душевни” човек: Лице злог човека, обично је непријатно, нељубазно и ближњима улива бојазан.
“Унутрашњи” или “духовни” човек: Кроз лице човека (нарочито кроз очи) јасно се види све добро и светло што у њему постоји; лице доброг човека светли као огледало које одражава унутрашњи мир истине Божије.
Схиигуман Сава Псково-Печерски
фото
Advertisements