Када су се моји родитељи свађали, свако од њих би тврдио да је у праву. Зар је главно питање у браку у томе ко је у праву? Не! Питање је у томе како се брак чува. Али, хајде, нека ти буде, нека си у праву! Реци ми, шта ћеш радити са тим правом? Сачувати свој брак је велико дело. И он се чува захваљујући једноставним стварима – осмеху, поклону, добром разговору, молитви, укусном јелу које можеш да припремиш за вољену особу.

Gaudi Dа ли се обраћаш особи крај тебе речима „љубави моја“? Један човек је на ту тему рекао својој жени:

– Шта ће нам то, да говоримо једно другом глупости? Па нисмо деца!

Погледај, ми јесмо деца! Када се свађамо због неких ситница, типа: „она ми је рекла, а ја сам јој одговорио“ – зар ово није детињасто? У дубини душе си дете али заборављаш на то. Зато, сада, док смо живи, говорите једно другом лепе речи – када сте заједно можете то да учините. Запамтите да живот на земљи није бесконачан. Колико сте година у браку? Допустимо да ћете бити још пуно и пуно година у браку, али ће и оне протећи јако брзо. На почетку си сам, затим улазиш у брак и има вас двоје; затим се појављује прво дете и има вас троје, затим четворо… Затим одрасла деца почињу да живе самостално и породица се поново умањује, родитељи поново остају удвоје и на крају живота поново остајеш сам. Тада ћеш питати себе: „Шта сам урадио у свом животу? Шта сам постигао за све ове године? Живели смо заједно, али да ли смо заволели једно друго? Да ли смо се упознали? Да ли се међу нама родило осећање које је било вредно да заједно проживимо цео живот?“ Реците топле, нежне речи сада, док смо живи, јер нам је време овде ограничено. Наступиће тренутак када ћете рећи:

– Ах, колико бих ти сада лепих речи рекао! Али шта мртвом да кажеш?

Умро је муж једне баке. Обоје су имали 80 година. Био сам на тој сахрани где је она до суза дотакла све: говорила је дирљиве ствари о свом мужу:

– Мој јаблане! Мој предивни! Љубави моја!

Сви су плакали у храму. Ништа нисам знао о њиховим породичним односима. Затим се испоставило да док је упокојени био жив није му било лако да живи са овом баком. Ни једну добру реч му није рекла.

Дакле, хајде да љубимо једно друго сада, док смо живи и живимо заједно. Говорите добре речи особи која се налази поред вас. Ово ће вам рећи мужеви који су сахрањивали своје жене, или жене које одлазе на гробове својих упокојених мужева и изговарају речи које им никада нису говориле док су били живи…

Затим реците свом мужу шта желите да чујете од њега:

– Желим да ме уважаваш, да ми говориш да ме волиш. Да то говориш стално.

Тако је човек створен. Он жели да чује ту реч, жели да зна да га неко воли, штити, налази се поред њега. То је заједничка потреба свих нас. Нема човека коме то не би било потребно. Неопходно нам је да се научимо да волимо јер бити човек Божији значи – научити се да осећаш потребе и бол друге особе.

Добро је имати породицу. Тајна је у томе да нама пре свега не недостаје новац, нама недостаје блискост и љубав.

Ако видиш да се твоје дете код куће смеје, радује, пева, онда твој дом представља рај. Независно да ли имаш новца или не, то је нешто изузетно. Стављаш кључ у браву и мислиш: „Кући ме чека жена која је створена за мене, која ме воли и мисли на мене“. А жена говори у себи: „На послу сам, али знам да муж мисли о мени, нашем детету и породици“. У томе је срећа.

Економска криза у Грчкој је показала да осим економског, нама недостаје и душевног „сувишка“. Немамо снаге, немамо међусобне љубави, узајамне блискости. Зато се веома снажно мучимо.

Верујте ми, изузетна је ствар што сте у браку. Не гледајте на то што ни ја, нити многи други нисмо ожењени. Нас је Бог призвао за нешто друго, ми имамо други пут. Никада не мислите да сте учинили погрешан корак када сте склопили брак. Неће пропасти оно што чините.

Онима који још увек нису у браку желим да кажем: на почетку добро размислите о свом избору. На шта мислим? Две ствари: особа коју си изабрао за породичан живот треба да буде чистог срца и доброг карактера.

Једном ми је једна девојка рекла:

– Упознала сам се са мушкарцем, али он није много религиозан. Да ли да се виђам са њим?

Питао сам је:

– Да ли си ти веома религиозна?

– Наравно! Зар нисам?

– Не мислим тако. Твоја исповест не показује да водиш савршен црквени живот, да се снажно бориш.

– Можда је и тако, али он ни то не ради…

То све није тако важно. Важно је да је твој изабраник добар, да има добру наклоност и да ваши карактери буду слични. Да вас међусобно не оптерећује присуство оног другог, да не можете да се заситите да се слушате, мислите, будете заједно. То је критеријум по коме се може судити да ли сте једно за друго. Тада ће Бог благословити ваш савез. Није довољно бити хришћанин да би оженио хришћанку. Ми можемо бити хришћани али не одговарати једно другом. Дешава се тако. Понекада саветујем младима:

– Погледај ову девојку, добра је, црквена!

– А шта ако не одговарамо једно другом?

– Па, она је добра хришћанка!

– Не, не могу: гледам је и не осећам ништа!

– Дете, али њен деда је свештеник!

– Шта ме брига што је њен деда свештеник? Какве везе то има?

Најважније је да се душе сједине и да људи могу да опште. Зато је неопходна пажња и према деци: не смеју се приморавати на нешто што због чега ћете се касније жалити и кајати се, плакати и цела ваша породица се мучити. Неопходно је да имате молитву у срцу, огромно уважавање једно према другом као и према свему ономе што се односи на брак.

Желим вам да се увек радујете томе што имате породицу, јер је у питању велика част. Ако имате једно дете, ако имате много деце, ако немате децу – све што је Бог дао свакоме и што сада даје, све што сада осећате – у питању је велика част, велики дар. Како је радосно знати да постоји особа која живи и постоји за тебе, да је у питању вољени који мисли на тебе, уважава те, да се ти налазиш поред њега, како је све то предивно! Велика је част то што вас је Бог оженио и поставио венце на вас: „Венчава се слуга Божији слушкињом Божијом“. То јест, твоја жена је твој венац. Твоја слава је твој муж. Како је то предивно! Желим вам да се радујете томе, желим вам дуге године породичног живота где ће све постојати ради добра: и разлике у мишљењима ради добра, и свађе ради добра, да се на крају душа смекша. Тако ће и бити, потребно је само време.

Живот треба да кипи и да кључа. Нека тако и буде, али вас Бог неће оставити. Када остаримо, постајемо мекши. То ми је рекао један дека. На исповести сам му рекао:

– Ви сте прилично духовно напредовали деко. Ви ми одавно нисте говорили да сте се свађали са женом.

– Ох, сада већ нисам у стању, тешко ми је, остарио сам, одговорио ми је он.

Уморио се и не може више да се свађа. Његово тело му такође сада не помаже и ако је у младости био темпераментан, сада седи и пристојно замоли:

– Молим те, донеси ми шољу чаја.

Значи да је смекшао.

Овај живот ће проћи и ти ћеш схватити да је твоја жена била твој највећи добротвор и да је твој муж био твој највећи добротвор. Захваљујући њему или њој ми ћемо доспети у рај, јер се заједно учимо трпљењу, смирењу, праштању. Учимо се да саслушамо, а не да говоримо. Учимо се да волимо. Где ћеш се још научити томе? Зар можеш сам да научиш то?

Једном се један брачни пар обратио Старцу Пајсију са питањем:

– Оче, када се свађамо, ко од нас треба да попусти?, питао је супруг, Свето Писмо говори да жена треба да се боји свог мужа и да му се у свему потчињава. Реци оче, ко треба да уступи?

Старац Пајсије је одговорио:

– Слушајте децо, када се свађате, нека паметнији попусти! Ко је паметнији, нека попусти. Прекидаш свађу и питање је завршено.

Када говори „прекидаш свађу“ мисли да је потребно да се свађа заустави, да се заборави, да се не измишљају танане методе да се она продуби. То је горе него свађа. Једна жена ми је рекла:

– Када се свађам са мужем, користим једно јако добро средство. Не разговарам са њим.

– Мислиш на то да показујеш спокој и смирење за време свађе?

– Не, оче! Просто не разговарам са њим! Правим се да не постоји, да га једноставно нема у кући!

– Да ли ти то мени озбиљно говориш?

– Да.

– Колико дуго све то траје?

– Три дана.

– Три дана?

– Да, толико дуго не разговарам са њим, мора да научи лекцију! Иначе, волим ја њега, оче, не брини се, волим га, него га уразумљујем на тај начин.

– Добро. А ако почнеш да разговараш са њим, зар он неће бити устању да схвати шта ти од њега желиш?

– Не разговарам са њим, јер ако будем разговарала, он ће се погордити!

Послушајте на који начин људи говоре једно са другим у породици! „Да се не би погордио, да не би имао много власти“ – какви су то односи када један другом намеће своју власт? Ми нисмо противници, не треба говорити: „Успећу да те победим“ – „Не, ја ћу те победити“. Љубав мора да победи. Христос треба да победи и јединство супружника треба да победи да би деца која гледају у вас са поносом могла да кажу:

– Хвала Богу што имам такве родитеље!

Једном сам питао једног малишана:

– Да ли волиш Бога?

Одговорио ми је:

– А какав је Он, Бог?

Рекао сам му:

– Бог те воли као што те воли твој тата. Бог је Отац! Као твој отац…

Малишан ме је прекинуо:

– Мој отац ме не воли пуно, он се развео од маме, одавно не обраћа пажњу на мене и одавно није разговарао са мном.

На који начин таквом детету објаснити да је Бог Отац, ако отац није пример за њега, ако му мајка није пример. Наравно, Црква се гради на дому у коме постоји снажан породични живот, тако да се може рећи детету:

– Чедо моје, Бог је као твој отац са срцем твоје маме која те воли.

Како то рећи тамо где нису добре породице?

Немој поредити своју жену са другом, свог мужа са другим мушкарцем, своје дете са другим дететом. У питању је твоја жена, твоје дете и тачка! Не смеш се стидети свог детета, свог мужа или жене.

Запамти: имаш добро дете, ти си добра, твој муж је добар и дужни сте да се сви заједно потрудите да урадите нешто добро у свом животу!

Архимандрит Андреј (Конанос)

Превод: Станоје Станковић

Лектура: Драгана Јовановић

 

Православие.ру, фото
Advertisements