Gaudi Oвако постављено питање, које нити је ново нити потиче од мене, представља изазов, како за психолога, нарочито етнопсихолога, тако и за теолога и, шире, за антрополога. Требало би, најпре, како је ред, дефинисати појмове. Не би требало да буде тешко објаснити појам православља и ја ћу понудити једно његово одређење које је за све прихватљиво: „Православље је учење које је непосредно, непрекидно и стално повезано са апостолском традицијом, посредством патристичког и неопатристичког богословља, којим формира заједничку веру исповедања неподељене Цркве првог миленијума“ (Јован Брија, најпознатији савремени румунски теолог).

Знатно је теже релативно тачно представити српски менталтет, српски „национ“, српску карактерологију, између осталог, због непознавања или недовољног познавања „српског карактера“ пре пада српске Деспотовине у турске руке, средином 15. века. Додатну тешкоћу проузрокује и оправдано питање, да ли се народи мењају, и како се мењају кроз историју. Нека непромењена вертикала, када је у питању појединац (појединачно биће) и његова личност, мора да постоји и то би било оно Ја, које траје од рођења (или од тренутка дететовог усхићења када узвикне: „Ја сам ја!“, до смрти јединке.

Са довољном опрезношћу, можда бисмо могли претпоставити сличну осовину која постоји и траје у једном народу. Значи, и поред мог (и не само мог) уверења да се народи мењају кроз историју – српски народ, на пример, после дуготрајног турског господарења, или руски народ, после седамдесет година трајања комунизма – претпостављам да неки скелет, као чврста основица, и појединог човека и народа, треба или и мора да постоји. На питање које би карактерне особине могле бити од неког стручњака (антрополога) означене као, више или мање, трајне у српском народу, покушао сам да одговорим у неким мојим радовима (поговор за послератно издање књиге Владимира Дворниковића „Карактерологија Југословена“, у мојој књизи „Вера и нација“ и у неким другим радовима). Нека буде довољно за ову нашу тему да споменем следеће, релативно, кроз историју српског народа постојане карактерне особине: импулсивност и агресивност (као потреба да се нагло, често неразумно, реагује на унутарње и спољашње подстицаје); осветољубивост („виолентни тип динарца“), рајинска особина покорности према јачем и агресивност према слабијем (највероватније штеђена особина, за време и после турског ропства), што ствара дволичан карактер; морална и социјална мимикрија као последица, највероватније, идентификације са агресором; охолост иза које стоји потиснуто осећање инфериорности, кривица, отуда и склоност мазохистичком подношењу патње и самокажњавању; жеђ за праведношћу и социјалном правилношћу; преовладавање екстравертоване животне оријентације, са познатим ознакама друштвености, отворености, недовољно контролисане искрености.

У потпуности сам свестан да се овим наведеним (да ли битним?) карктерним особинама српског народа могу ставити разне оправдане примедбе, као и да им се могу додати и друга његова, позитивна и негативна својства. Због краткоће времена и простора морамо, на жалост, прекинути даљу, сигурно занимљиву расправу о основним цртама српског карактера (урођеним и стеченим) и вратити се на питање из наслова нашег чланка: да ли православље одговара српском друштвеном устројству, каквог смо га малочас поставили, наравно и под претпоставком да смо ово ментално устројство тачно сагледали?

Одговор на овако постављено питање почео бих казивањем једног нашег познатог савременог историчара:
„За нас историчаре, догађаји који су се одиграли у историји – морали су да се одиграју.“ Ако је ово збиља тако, можда не би изгледало превише смело када бисмо га проширили на православље и српски народ, рекавши: српски народ је једном у прошлости примио православну веру, значи да је требало да је прими! Упорни покушаји исламизирања и унијаћења српског народа кроз историју, у новије време покушај атеизације (процес искорењивања српског народа) и поред повремених успеха у овим настојањима, ипак се на крају разбијао о релативно чврсту стену православља и светосавља у српском народу.

Позивајући се (увек изнова) на теорију великог историчара у 21. веку, Арнолда Тојнбија о „изазову и одговору“, могли бисмо рећи да је српски народ са свим својим негативним и позитивним особинама („дух паганског наслеђа“), постајући упаво православан хришћански народ, у највећој мери изазван од Божије Промисли, историјских неминовности и збивања или случаја (зависно од нашег става према историји и улози народа у њој). Зашто је изазван баш од православља у највећој мери? Зато што сматрам да ако је хришћанство најзахтевнија религија, између осталих религија“, онда је православље у хришћанству (између римокатолицизма и протестантизма) максималистички захтевна вероисповест хришћанства, јер тражи од човека доживотни подвиг обожења.

Да ли је то онда Његошев „удар“ (изазов православља) у ком је нашао „искру у камену” (српска карактерна својства). Одговор може да буде само етнолошки, пројициран у будућност, са пуном неизвесношћу исхода борбе.
Борбе између кога?
Свакако православља, с једне стране, и свега онога из далеке и блиске прошлости српског народа што га чини непријемчивим, па и одбојним према православном хришћанству. У ову тамну страну карактерологије српског народа (његова је то Сенка, рекао би К. Г. Јунг) да ли ћемо икада сазнати колико урођену, а колико стечену? стављам његову „анархичну индивидуалност“, сталну спремност на протест (богумилство на Балкану, било је, према Владимиру Двомиковићу, први „протестантизам“ у Европи и хришћанству, још у 11. и 12. веку), као и недовољна развијеност савести, моралних обавеза, осећања одговорности и кајања, али онда и слабо развијен орган за социјални живот. У којој мери је православна хришћанска религија у стању да ублажи или и промени сеновиту страну у карактеру српског народа? Тек ће генерације Срба које долазе, а које ће живети, можда, у друкчијим политичким приликама, моћи да одговоре – позитивно или негативно – на постављено питање из наслова овог чланка: да ли православље одговара српском менталитету.

проф. др Владета Јеротић


За даља истраживања на ову тему препоручујемо књигу Б. Јовановића „Дух паганског наслеђа“.

Преузми: веза1 / веза2 / веза3 / веза4

 

Стетоскоп, фото
Advertisements