Дана 15. фебруара на празник Сретења Господњег слави се Светски дан православне омладине. Каква је улога омладине у парохији? Чиме она да се бави? И да ли треба да се бави, можда је довољно већ то што не изостаје са служби и што се моли?… И зашто многи млади људи осећају да им нешто недостаје у животу? А с друге стране, многи нецрквени људи самопрегороно, јеванђељски служе ближњем. Како их привући Цркви?

О томе разговарамо с протојерејем Андрејем Ткачовим.

– Оче Андреје, данас има много добрих људи ван Цркве, који се баве волонтерским радом. Како их привући црквеном животу?

Gaudi Pотребно је да црквени људи обраћају пажњу на доброчинство, а да људи који имају ватрено срце и који чине добра дела усмере своју пажњу на црквени живот – како би постојали заједнички интереси. Дешава се да црквени човек не чини дела доброчинства. Не иде ни у болнице, ни у затворе, ни код болесника, ни код старих, ни код усамљених људи… И обрнуто, нецрквени човек се остварује посећујући затворенике, или усамљене, или болесне људе или друге паћенике. Чини ми се да управо зближавање ова два става рађа велико стваралаштво. И црквеним људима треба говорити: „Не заборављајте да треба да помажете једни другима“, а онима који се међусобно помажу: „Не заборавите да вас је Христос томе научио, зато што без Њега, без Његовог Јеванђеља тога не би било.“ Овакво зближавање ставова је велико дело у размерама целе земље.

– Православне омладине данас има све више. Има много младих у храмовима, расте интересовање за Цркву. Као упослити омладину? Шта да ради осим што долази на богослужења?

– Млад човек треба да схвати да може много тога, да је сад на врхунцу својих могућности. Само не треба одмах да се прихвата свега. Треба да застане и да се помоли – не једном, не два пута… Можда много пута. „Господе, шта да радим? Шта могу?“

А послова има много. Рецимо, ако се неко бави спортом може да буде тренер: да окупи „клинце“ – момке и девојке – и да се бави с њима пливањем, на пример, или фудбалом, трчањем… Ако, рецимо, поседује таленат за менаџмент, може да прикупља средства за помоћ потребитима.

Важно је да се човек пробуди за друштвену делатност. Сећам се, у кијевском храму у којем сам служио једном ми је пришао неки младић и упитао: „Да ли могу нешто да објавим после службе?“ И обратио се парохијанима следећим речима: „Браћо и сестре, ја сам математичар по образовању. Ако неко има децу која имају проблема с математиком, спреман сам да бесплатно у славу Христа долазим код вас и да помажем вашој деци да науче математику, ово је мој број телефона.“ То је био чист и истински порив појединачне душе, ми тако нешто не бисмо могли да смислимо. Одмах му је пришло много мајки, почео је да држи часове њиховој деци. А следеће недеље је жена професорка страних језика рекла да и она жели да помаже у Христово име – да држи часове деци која имају проблема с енглеским, или немачким, или француским… А онда је пришао један мушкарац и рекао: „Имам минибус, идем у храм из тог и тог краја у то и то време. Ако има старијих људи који овамо морају да долазе линијским аутобусима, метроом и тролејбусом, ако хоће, повешћу их са те и те станице. У мој минибус може да стане десеторо људи. Одвешћу вас у храм, а после тога кући. То ће бити моје дело ради Христа.“

Људи су се отворили и као да су почели да се утркују: и ја хоћу да учиним то и то ради Христа. Једни да оперу прозоре, да помогну у чишћењу – ако је човек млад и снажан. А старица – да у двособан стан, у слободну собу бесплатно прими студенткињу.

То је стваралачка идеја. Наслађивали смо се и чудили, били смо на известан начин запањени колико се снажно ова идеја упила у душе – као што сува земља упија воду. То је, наравно, својство душе која се открила за Бога. И људи се, хвала Богу, откривају за Господа.

То нам веома недостаје. Млади имају руке и ноге, имају снагу, имају здравље. А помоћ је свуда потребна. Има служби у које маме довозе своју децу с урођеном патологијом – треба радити с овом децом. Што више се човек њима бави, тим брже она постају адекватна. А како се њима треба бавити? Па најчешће треба просто разговарати. Чак их треба само припазити. Макар два сата недељно долазиш овамо и жртвујеш то своје време. Мајка која има такво дете као да се налази у ропству, оно је везује – не може ни у продавницу да оде, ни да направи фризуру. Уроњена је у своју невољу. И ту долази, на пример, у понедељак на два сата једна девојчица, у уторак на два сата друга или дечак. Они се баве њеним дететом, а она може и да се одмори и да обави неке своје послове. Како се баве? Па носе га, раде с њим обичну гимнастику, поиграју се, попричају… И дете оживљава зато што му је потребно дружење.

Тако да имамо на хиљаде начина за примену свог времена, своје снаге, своје енергије, својих знања. Ако имаш знање – дај знање. Ако имаш новац – дај новац. Ако имаш времена – дај време. Ако имаш снаге – дај снагу. Свако нешто има.

Човек треба да схвати: ако ништа никоме не даје – он је леш. А ми не желимо да будемо лешеви, не свиђа нам се да будемо мртви. Желимо да живимо и да бисмо живели треба да помажемо једни другима. Ову идеју треба усађивати младом друштву, треба му је преносити: дајте, дајте, дајте, хајде, момци и девојке, тражите, молите Бога. И Бог ће обасјати пут: иди овамо, отиђи онамо – свакоме у складу с његовим интересовањима. То је веома важна ствар. Не знам шта може бити важније.

– Омладина се све време на нешто жали… Реците нам, оче Андреје, шта недостаје савременим младим људима?

– Па свега имају довољно! Људи имају довољно свега, само што не схватају шта имају и шта им је потребно. Данашње време је време изобиља: информација, могућности, знања, времена, новца, задовољства… Никад није било генерације људи која би у таквом изобиљу имала све. Ако хоћеш да се наслађујеш – наслађуј се, ако хоћеш да се одмараш – одмарај се, ако хоћеш да учиш – учи, сва врата су ти отворена. Данас ништа не недостаје осим једног – човек не схвата шта му је потребно. Од прага води сто путева, али му је потребан један. Излази: и шта је тамо? Посао, задовољство, радост, путовања? И човек се губи: превише је путева.

Данашњи човек треба да познаје себе, односно треба да вежба самоспознају. Зато што, на пример ако си добар грађевинац, не треба да будеш правник. А код нас се много добрих перспективних грађевинаца школује за правнике и тек кад напуне скоро четрдсет година почињу да се баве грађевинарством, зато што их живот туда води. Или ако си добар пилот цивилних летелица не треба да се бавиш рекламом – свет губи доброг пилота, али стиче лошег рекламног радника. Тако да човек треба да схвати себе.

Понављам: човеку је данас најпотребнија самоспознаја. Да пронађе одговоре на питања: зашто живим овде? И у чему ћу бити најкориснији? Шта могу да радим боље од других? Можеш бити шта хоћеш: специјалац, свештеник, алпиниста, пиар-менаџер, новинар, нафтни хемичар, лекар, реаниматолог, кардиолог… Шта год хоћеш! Само схвати шта можеш, покушај да се разабереш, да видиш за шта си најспособнији. И онда немој губити време и бави се оним за шта те је Бог створио – то је главни задатак.

 

Са руског Марина Тодић

Радост коју човек осећа кад материјално напредује јесте радост људска. Док радост коју човек осећа приликом давања, јесте радост божанска.

Божанска радост наступа давањем.

Старац Пајсије Светогорац

Православие.Ru
Advertisements