„Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње.“ (Јов. 1, 21)

Gaudi Vећина нас тако уређује свој живот да на све могуће начине покушавамо да избегнемо бол и патњу. То је у реду; али ако добар део свог времена посвећујемо томе, онда смо ипак малчице скренули са пута. Свети Василије Велики говори оцу који је био у жалости да бол човека толико чини осетљивим да је за њега и најобазривије поређење неиздрживо. Реч која бива изнесена као смислен аргумент неподношљиво смета ономе ко пати. „Само суза, саосећање у недоумици, ћутање и унутрашња молитва могли би да ублаже бол, да осветле таму или да роде неку малу наду“, каже Хаџиниколау. Можда за почетак може да буде утешна и једна Андрићева мисао када каже да болови који потичу од урођене осетљивости, од несклада између унутрашњег живота и свега око нас, од неразмрсиве игре маште и стварности, да ти болови са годинама постају ређи и имају све мање власти над нама. Али, хајде да се загледамо у своје животе!

Да ли можемо побећи од бола?

Колико год активности постоји којима се посвећујемо зарад задовољства и среће, толико, а можда и више времена посвећујемо томе да избегнемо бол. Колико је данас само људи који не желе да се искрено, свим бићем посвете и препусте другој особи само из страха да не буду повређени, да не морају да пате, ако нешто крене по злу. Колико само често узимамо таблете против болова када осећамо да наше тело није у свом поретку, не испитавши претходно зашто оно пати, зашто нас боли, кичма, глава, рука или нога. Лакше нам је да све доживљене непријатности и трауме потискујемо и да се анестезирамо таблетицама. Будите реални према себи, па погледајте на дневном плану колико тога чините само да не бисте морали да се суочите са собом и (физичким или психичким) болом који вас разара.

Зашто нас бол тако јако боли?

Створени смо тако да непрестано тежимо задовољству, хармонији, испуњености, смислу и радости, а да се уклањамо од бола и патње. Међутим, у том процесу постоји један значајан моменат. Све то не би било тако исцрпљујуће и за нас збуњујуће све док болу или патњи који нас задесе не бисмо давали болно и разарајуће значење. Тако нас бол још више боли када га обојимо по своме. Када обавимо муњевито брз посао приписивања додатног значења болу који трпимо, онда још муњевитије почнемо да се противимо читавом замешатељству у којем смо се обрели. А противљење је најгоре могуће решење. Када се нечему опиремо, противимо, бунтујемо то нешто само још више јача у нашем животу. Дакле, већина нас је једноставно престрављена самом могућношћу да бисмо могли да патимо или трпимо бол, само зато што смо унапред дали додатно значење болу.

Да ли размишљате о болу?

Када бисте се сада замислили и искрено запитали: шта за мене значи бол; какав би био ваш одговор? За некога би, на пример, бол могао да значи како чини нешто лоше и погрешно што подразумева да би морао то да исправи или промени. Ако, пак то не учини зато што неће или реално не може, за ту особу то може на једном дубљем нивоу да значи како није достојна љубави, како је лоша, па самим тим одбачена и презрена. У овом случају, особа бол изједначава са стањем одбачености и изолованости. Будући да смо ми бића заједнице, човек изопштеност и одбаченост доживљава горе него смрт. Руку на срце већина нас тако реагује, иако можда тога није свесна. Тако долазимо до оне тачке када бивамо ужаснути помишљу да трпимо бол или подносимо патњу. На тај начин смо бол поистоветили са нечим a priori непожељним и лошим. Управо зато ћемо оне секунде када осетимо бол, ногама и рукама копати да га се решимо. То је један од главних разлога зашто смо непрестано напети, забринути, преоптерећени – бол мора под сваку цену да се избегне. Наш живот се тако претвара у очајничку и залудну битку да што је више могуће контролишемо спољашња дешавања само да не дођемо у ситуацију да искусимо бол. Међутим, ако се овако понашамо ми трпимо више бола од оних људи који немају наведени мислени образац.

Пробуди се!

За наше је добро да се научимо да бол сагледавамо, о њему размишљамо, и да научимо да га доживљавамо сасвим другачије од горе написаног. Бол и патња нису стања од којих треба бежати и сматрати их непожељнима. Бол је показатељ да си жив човек. Бол доноси истину. Ако се нечега треба плашити онда су то неосетљивост и тупост. То је знак да си стао на пут нечовештва. Осим тога, бол је вишедимензионално искуство, јер у себи обједињује физички, емоционални и ментали слој нашег бића. Без обзира који од наведених слојева бива окидач бола, да ли га доживљавамо прво на физичком, емоционалном или менталном плану, он одмах у себе укључује цело наше биће.

Када осећамо бол то је заправо драстичан позив да усмеримо своју пажњу на то што се дешава. Његов дубљи смисао је да нас пробуди из сна отуђености и поведе путем просветљења. Бол и свака врста патње је онај унутрашњи глас који виче: пробуди се! Хтели ми то да прихватимо или не, бол је у крајеугаони камен нашег исцељења – на њему све почива. Бол нам пружа могућност да се растројени, разбијени, збуњени, изгубљени поново пронађемо и у Богу уцеловимо.

У дијалогу са болом

Свако страдање је увек праћено мноштвом питања на која немамо одговоре. И ми хватајући се за кржљава можда, ако и зашто одржавамо своје наде и издржавамо преживљавање у овом свету очекујући нешто сигурно или бар постојано. Међутим ништа не налазимо и наша решења остају да висе негде у ваздуху, јер када се најмање надамо, када мислимо да нас бол потапа осведочујемо се како су сви наши одговори згуснути у неочекиваној и надлогичној (божанској) утеси. „У дијалогу са болом, неправдом и смрћу принуђени смо да излазимо из граница људског. А то је не само искорак из страдања, већ је и благотворно“, тврди Хаџиниколау.

Бол је гласник који нас опомиње да преиспитамо себе и своја животна начела. Занимљиво је да када трпимо бол или подносимо патњу, у нашем животу се све оприсутњујуе, па тако у тим тешким тренуцима бивамо повезанији и са људима који нас окружују. Веома често нам је у тим тешким периодима потребна њихова помоћ, што опет значи да неко учествује у нашем болу и страдању, а ми добијамо могућност да се на посве нов начин повежемо са тим људима прихватајући њихову помоћ и подршку. Дакле, бол нас на један радикалан начин позива да се вратимо сами себи, да будемо са собом, са својим мислима и осећањима, али да то поделимо и са другима. Бол нам нуди концепт сасвим супротан принципима (само)отуђености, усамљености, ужурбаности и лажном уверењу да је све у нашим рукама.

Неопходна је храброст

Сваки пут када подносимо неку бол и смогнемо снаге да освестимо или бар наслутимо где се крије узорк, тада се храбро суочавамо са они делом себе и свог живота који нас ужасно плаши и којем непрестано окрећемо леђа. Вежбајући се у оваквом приступу болу и патњи постајемо духовно осетљивији, свеснији себе и својих слабости, узрастамо у мудрољубљу, а суочавање са страховима и тескобом нас учи да будемо нежни, благи, благодарни и пуни љубави како према себи, тако и према другим људима.

Бол нас учи да је у животу неопходно пронаћи начин да прихватимо контрасте које нам живот носи. Никада не бисмо могли да ценимо радост, мир, хармонију и задовољство да нисмо дубоко осетили бол и патњу. У болу се крије и семе саосећања. Тек када смо га доживели и проживели, ми га препознајемо и разумемо и у другом човеку. Када се мало удубимо у ове истине можемо лакше разумети колики и какав је учитељ бол. Далеко од тога да га треба прижељкивати у свом животу, али будући да је бол животна неминовност, онда када нам дође, било би га добро прихватити као поузданог лекара.

Хроничан бол

Када дуго патимо и трпимо бол толико се са њим саживимо, да почнемо да верујемо како смо ми тај бол. Али, то није истина. Ако бол постане хорнично стање, то значи да бол за нас више није искуство које може да нас оплемени. Уместо да смо на време учинили salto mortale који је бол од нас захтевала, ми смо јој се преко мере препустили и она је постала наша стварност и идентитет. Наше ја се до те мере поистоветило са болом и патњом да га у том хроничном стању боловања сматрамо неминовним за наш опстанак. Ако осећамо да смо кренули оваквим путем или већ њиме корачамо неопходно је да се што искреније могуће запитамо: шта би се то страшно десило када бих се дубоко загледо/ла у свој бол и допустио/ла му да ме обузме уместо што се непрестано са њим рвем? И шта би се десило (променило) када би мој бол нестао, када би се патња окончала?

Допустите да вас бол оплемени

Иако су друштвене мреже препуне мотивационих постера о узвишеним осећањима и никада се више није говорило и писало о душевној хигијени, али парадоксално ми ипак живимо у друштву које промовише безосећајност, банализује врлину и мудрољубље и све подређује тренутном интересу. Тако смо условљени да верујемо како је осећање бола непотребно и лоше, а ако патимо то значи да смо ми и наш живот један непоправив промашај. Овакав став нас води путем разних овисности и странпутица у неуротичној тежњи да се бол мора што пре и под сваку цену избећи, или бар привремено угушити. Ако се тако понашамо ми заправо само умножавамо свој бол и тонемо у мраку тескобе и очајања. Зато следећи пут када осетите бол, сетите се да је она строг, али праведан учитељ који покушава да усмери ваш поглед на стазу самопознања. Увек имајте на уму да бол није знак како са вама нешто није у реду и како сте осуђени да вечно патите. Напротив. Бол је весник новог живота, нове перспективе у спремности да порађате бољег себе.

Огњена Лазић

Духовна терапија, фото
Advertisements