31. Тешко нама што из угађања људима не одбијамо да говоримо и чинимо разне [ствари], не обазирући се на оно што је неправедно!

32. Тешко нама што се стидимо људи када грешимо, док на вечни стид не обраћамо никакву пажњу!

33. Тешко нама што се нисмо истицали, знајући да смо од сиромашних и незнатних родитеља, док се, и поред завета сиромаштва и смирења Богу, препиремо како би нас сврстали на исти ниво са богатим и славним!

34. Тешко нама што смо у свету, принуђени сиромаштвом, били уздржљивци, док се сада, када смо призвани на уздржање, врло много старамо за ситост стомака и покој тела!

35. Тешко нама што се сврставамо у демонску гомилу, премда [знамо] да демони окружују оне који се не боје Бога и који преступају Његове заповести, а анђели оне који се боје Бога!

36. Тешко нама што се трудимо да се допаднемо богатим и силним кад се сретнемо са њима и кад поговоримо са њима, док се од сиромашних одвраћамо као од досадних када долазе да просе од нас!

37. Тешко нама што се према сваком човеку не односимо као што приличи, већ како хоћемо и како нам се допада!

38. Тешко нама што своја права тачно одређујемо, што расуђујемо и учимо о њима, док смо од чињења добра далеко одступили!

39. Тешко нама што марљиво чистимо земљу од трња и шибља и од другог растиња које штети плодовима, док своје душе страхом Божијим не чистимо са марљивошћу од злих и нечистих помисли које штете светим врлинама!

40. Тешко нама што употребљавамо многогодишње старање ради земаљских и трулежних ствари, без обзира на то што треба да се преселимо са земље и што на њој живимо као дошљаци, и без обзира на то што у време неизбежног пресељења одавде нећемо имати могућности да било шта понесемо!

41. Тешко нама што смо немарни за своје душе и што се [понашамо] као да нећемо дати одговор за све време свог живота, иако [знамо] да ћемо за свако дело у земаљском животу, за сваку празну реч, за зле и нечисте помисли и сећања душе бити дужни да пружимо одговор страшном Судији!

42. Јао нама не само због наше нечастивости и безакоња која смо починили, већ и због презира према обећањима Божијим и због неверовања у њих!

43. Тешко нама што смо се као неразумни прилепили за трулежност, и што смо, због љубави према земаљском, остали далеко од вечне нетрулежности, иако смо имали могућност да се кроз јеванђелски живот спојимо са непропадљивошћу!

44. Тешко нама што смо непропадљивости претпоставили одвратну трулежност!

45. Тешко нама што из самоугађања пре бирамо да нас побеђују наше страсти, него да побеђујемо свако сластољубље, иако за то имамо могућности!

46. Тешко нама што се стидимо и бојимо да грешимо пред људима, а не трептимо и не бојимо се да грешимо и да смо бешчасни пред Оним који види и сакривено!

47. Тешко нама што своје речи не зачињујемо божанском сољу, већ увек ближњем говоримо бескорисне речи, далеке од побожности!

48. Тешко нама што са људима разговарамо користећи се лажју, лукавством и превртљивошћу, не бојећи се осуде!

49. Тешко нама зато што сан и униније чине да демони краду умиљење из наших срдаца!

50. Тешко нама што страстима превазилазимо световњаке иако смо се одрекли света!

51. Тешко нама што исправљамо друге кад греше у ситницама, иако сами имамо велику потребу за обучавањем и поуком!

52. Тешко нама ако нас Господ испита на земљи и ако нас узме на суд са неисправљенима!

53. Тешко нама што не пазимо на оно што се налази у нашем стомаку, услед чега нас побеђују сластољубље и гордост!

54. Тешко нама што желимо да нас сматрају светима и да нас поштују њиховим именом, иако свагда своје душе скрнавимо нечитим помислима!

55. Тешко нама што смо, предавши се таштини, заборавили на борбу са ђаволом!

56. Тешко нама који овде грешимо без страха, зато што ће нас тамо дочекати неугасиви огањ геенски, најкрајња тама, неуспављиви црв, плач и шкргут зуба, и вечна срамота пред твари која је виша и нижа од нас!

57. Тешко нашој неразборитој и нераскајаној души зато што ће по васкрсењу мртвих са вапајима и шкргутом зуба плакати и стењати у грешном телу свом, будући погођена очајањем због горких и болних мучења у вечном огњу!

58. Тешко нама што у земљи прогнања и странствовања волимо проклето весеље, док се не сећамо сладости раја и презиремо небеско Царство!

59. Тешко нама што се по немилосрђу уподобљавамо лудим девојкама и што преко доброчинстава ближњима не откупљујемо јелеј који је потребан за осветљење светиљки!

60. Тешко нама што дан и ноћ узносимо молитву Богу, говорећи: „Господе, Господе“, а не чинимо оно што је Он заповедио!

Добротољубље, фото
Advertisements